Pojava Hilari Klinton dovela je po ponovnog postavljanja pitanja o tome na koji način žene treba da se bave politikom da bi se nešto zapravo promenilo.
Pretpostaviti da će žena u politici, samim tim što je žensko, uspeti tamo gde muškarci nisu znači „pripisati joj natprirodne moći“. „Pročistiti nešto što se ne može pročistiti“ predstavlja nemoguć zadatak, nevezano od pola osobe zadužene za „čišćenje“. Ovako je barem glasila lekcija Eme Goldman, američke feministkinje s početka dvadesetog veka, lekcija koju bi danas, u svetlu trijumfalnog poraza Hilari Klinton, ponovo trebalo saslušati.
Saglasiti se sa važnošću prisustva žena u politici postala je stvar dobrog ukusa. „Politika kvota“ odnosno puko prebrojavanje suknji [sic] u parlamentima i vladama više nije radikalni potez. Svet politike je sve otvoreniji za dolazak žena na pozicije moći i taj vijugavi proces nije ograničen samo na Zapad. Ruanda i Švedska su miljama udaljene po svakom mogućem pitanju osim po broju ženskih članica skupštine – štaviše, Ruanda prednjači.
Dotični podaci nam, međutim, malo toga govore o stanju u ovim zemljama koliko o samoj listi. Bez obzira na visok stepen rodne ravnopravnost u sferi vlasti, položaj „običnih“ žena drastično se razlikuje u ove dve države. Samo prisustvo žena u politici ne mora voditi boljim uslovima života žena van politike. Upravo je to momenat na koji je savremeni mejnstrim feminizam zaboravio – momenat na koji nas je Ema lucidno upozorila pre više od sto godina.
Sada već dosta citiran odgovor glumice Suzan Sarandon na pitanje da li će glasati za Hilari jer je žena treba čitati u još jednom ključu.
Ne samo da žene ne glasaju vaginom – one njome ni ne vladaju.
Skorašnja istorija prepuna je primera žena na vlasti koje se nisu borile za feminističke vrednosti ili su čak uticale na pogoršanje standarda većine žena kojima su vladale. Ne bi bilo potrebno otkrivati toplu vodu da sa Hilari nismo ponovo udarili u taj zid svođenja ženske politike na ženske političke predstavnice.
Žene koje uspeju u ovoj omiljenoj muškoj igri najčešće bivaju potpuno pojedene od strane iste. One moraju postati veći muškarci od muškaraca, svojevrsni supermeni, jer je svet u kojem se bore i dalje patrijarhalan svet i njegova pravila su još uvek pravila patrijarhata. Njima se manje prašta, one se više gledaju i svaka greška koju naprave može olako biti pripisana ženskoj nesposobnosti za bavljenje politikom. Postoji mnogo razloga zašto je Margaret Tačer bila nazivana čelična lejdi, ali jedan od presudnih bilo je naglašavanje njene oštrine i hladnokrvnosti netipičnim za dame.
S druge strane, u današnjem društvu dominiranom surovim i nepopularnim političkim merama „stezanja kaiša“, ženski identitet političarke često se koristi kao pokriće za njihovo sprovođenje. Dok vlast u Srbiji ozbiljno radi i zaista napreduje u ostvarivanju politike kvota, položaj žena van politike se nimalo ne poboljšava. Među ženama je stopa nezaposlenosti viša, lakše dobijaju otkaze, teže nalaze nove poslove, a sa rezovima u socijalnim službama, „posao“ koje obavljaju kao majke, supruge i kćerke „kod kuće“ je sve veći. Srbija se na pomenutoj listi za političku rodnu ravnopravnost nalazi na visokom 30. mestu, ali je 30 i broj žena stradalih u porodičnom nasilju od početka ove godine.
Savremena politička arena je, dakle, dostupna (i vrlo rada prihvatiti) isključivo jedan model žene: žustru, nezaustavljivu i često beskrupuloznu političku preduzetnicu, koja je neretko povezana sa nekim moćnim muškarcem. Mesta za žene iz širih slojeva, kao i za politiku koja bi išla njima u prilog, tu nema. Zato je kritika ovakve uloge žena u politici mač s dve oštrice: premda je neophodna, ne sme se izostaviti iz vida da je pojava jedne Hilari, bez obzira na sve razmatrane probleme, ipak dovela po ponovnog postavljanja pitanja o tome na koji način žene treba da se bave politikom da bi se nešto zapravo promenilo.
Feminizam vaginalnog identiteta koji je Hilari zastupala ispostavio se i kao pogrešan i kao neuspešan. Njegov poraz ukazao je da feministička borba nije gotova ali i da je ne treba zasnivati na ujedinjenju svih žena pod plaštom efikasne preduzetnice. Feminizam mora da se vrati svojim socijalnim korenima: da umesto izmišljanja „natprirodnih moći“ političarki iz establišmenta započne borbu za društvenu moć danas nevidljivih nižih slojeva stanovništva, od kojih žene predstavljaju posebno ugroženu grupu. Upravo onih slojeva koje najmoćnije ličnosti sveta, i muškog i ženskog roda, najviše ugnjetavaju.