Uz sve ograde (a ovo su dani kada “ograde” bivaju važnije od zagrada) da u svetu dominiranom različitim nejednakostima ni u pandemiji i strahu nismo svi isti, fenomen socijalne izolacije kroz karantin ipak je dovoljno velikom broju ljudi omogućio najskuplji resurs – slobodno vreme. Omogućio, ali i ogradio – te pored svih aktivnosti u određenom broju kvadrata na ruti kupatilo – sudopera – šporet – televizor – biblioteka, i dalje ostaje vremena za mišljenje. Ne bilo kakvo mišljenje, već ono koje je tokom istorije najčešće bilo rezervirano ili za privilegovane ili za ludake: mišljenje neomeđeno zahtevima praktičnosti svakodnevnog života, već mišljenje o životu samom.
Pitanja poput da li otići do prodavnice, da li pozvati prijatelje na večeru, da li posetiti roditelje, više nisu pitanja koja se tiču samo nas i proste logistike, već nose sa sobom gomilu egzistencijalnih, društvenih i političkih problema – danas već mislimo apstraktno čim počnemo bilo šta da mislimo. U analizi milion posledica pandemije Koronavirusa i mera protiv njenog širenja, čini mi se da smo zaboravili na jednu – ako je dokolica istorijski često bila pretpostavka kritičkog mišljenja, danas smo, hteli to ili ne, svi privremeno filozofi/kinje.
Tako je pre nekoliko dana Đorđo Agamben, italijanski filozof, izjavio da je „strah loš savetnik, ali može da učini vidljivim mnoge stvari koje se pravimo da ne vidimo.“ Medicinskim aspektima zaraze treba da se bave isključivo stručnjaci, no etičkim, političkim i društvenim posledicama uveliko se, možda i nesvesno, bavimo svi mi. U nastavku teksta je izbor analiza ovog globalnog vanrednog stanja, analiza koje možda nisu ni najbolje, ni najinteresantnije niti ovog trenutka najurgentnije, ali koje stvari posmatraju iz tog jednog specifičnog ugla, recimo to slobodno – ugla ljudske zapitanosti i zamišljenosti, koja u jednom zatvorenom svetu možda uspeva da vidi brojne otvorenosti.
Slobodni u izolaciji ili izolovani u slobodi?
Agamben naravno nije slučajno pomenut. Postoji mnogo perspektiva na to šta vanredno stanje zapravo podrazumeva, no njegova razmatranja onoga što je, premda označava istu stvar, možda bolje prevesti kao stanje izuzetka (state of exception), ostaju nezaobilazna. Koliko košta sve ostalo u trenutku kada osim „golog života“ sve drugo biva izuzeto iz cenovnika? Šta o (ne)slobodi misle oni kojima je izolacija ionako jedna vrsta radnog mesta? Na sledećem linku dostupni su isečci, eseji i prepiske na ovu temu Mišela Fukoa, Đorđa Agambena, Žan Lik Nansija, Roberta Espozita i drugih, iz teorijske perspektive i pisani mahom filozofskim žargonom, što, naravno, ne mora biti po svačijem ukusu.
Is it economy, stupid?
Širenje Koronavirusa još jednom je, ako je to uopšte i bilo potrebno, podsetilo na stepen ekonomske uvezanosti današnjeg globalizovanog sveta. Alen Badju, francuski filozof, epidemiju koristi kako bi sagledao presecanje svetskog tržišta kao katalizatora širenja zaraze sa nacionalnim odgovorima na istu. No globalno/lokalno nije jedina stara opozicija koja se sada prikazuje u novom svetlu – odnos privatnog i javnog sektora u eri dominacije neoliberalnog pogleda na svet iznova se redefiniše. O tome koji su različiti odgovori neoliberalnih vlada širom sveta na pandemijsku krizu piše Ani Maintra. Grčki ekonomista, Janis Varufakis, s druge strane upozorava da Evropska Unija nije spremna na dalekosežne ekonomske posledice jednom kad kriza prođe. Neodvojivost politike i ekonomije i pitanja u kakvom svetu želimo da živimo glavna je tema njegovog teksta.
I dok mnogi od nas sede kod kuće, društva trenutno nose na leđima upravo oni kojima retko pridajemo pažnju dok nam, lično ili generalno, ne počne goreti pod nogama. Zdravstveni sektor, jasno, ima ključnu ulogu; no upravo su oni radnici/e koje nazivamo „niskokvalifikovanim“ ti koje obavljaju poslove od vitalnog značaja za sve nas. S druge strane, mere socijalnog distanciranja ne utiču na sve članove društva jednako. Kenan Malik piše upravo o važnosti ovih delova radništva, ali i o načinima na koji su pogođeni svi oni koji nemaju rezervne planove niti štekove „za svaki slučaj“. Hrvatska sociološkinja Dora Levačić izdvaja prekarne radnike i radnike s nižim primanjima kao posebno ugrožene kategorije. O tome kako sve ovo izgleda u slučaju Republike Srbije, piše sociolog Vladimir Simović.
Kriza kao nova normalnost?
Konačno, jedno od najčešćih pitanja svuda oko nas glasi kad će stvari da se vrate u normalu? Drugim rečima, šta će biti posle Agambenovog stanja izuzetka i hoće li to novo „normalno“ biti isto kao staro? U tekstu o postkriznom stanju, Rade Dragojević analizira mogućnosti ustoličavanja autoritarnih društava i zadržavanja vanrednog načina vladavine i u redovnom stanju. Drugi autori, poput Džon Erik Mejera, iznova skreću pažnju na važnost borbe protiv globalnog zagrevanja i uspostavljanja održivih društava koja bi, premda ne idealna, svakako bila daleko sposobnija od postojećih da se suoče sa krizama poput današnje. Naravno, tu je i Slavoj Žižek, po kome u svakom grmu leži komunizam.
Ništa od svega ovoga nije slučajno. U trenucima kada nam stvarnost koju smo do malopre živeli biva istrgnuta pod nogama, a ova nova još uvek deluje nerealno, otvara se prostor za mišljenje drugačijeg. Drugačijeg društva, drugačije solidarnosti, drugačije planete, i pre svega, drugačijeg čoveka. Alber Kami je u svom čuvenom romanu pisao da „bacil kuge ne umire nikad“; isto važi i za mogućnost promene.
Izbor fotografija je iz autorskog projekta Hrabre žene putuju kroz vreme Aleksandre Jovanić i Čarne Manojlović (2017).
Celokupan projekat dostupan je na hrabrezene.com
