Filmski festivali, podeljeni hijerarhijski u kategorije prema starosti, prestižu i novcu koji se oko njih vrti, zauzimaju prema svojoj vrednosti različite pozicije. Kao A festival (takozvani A-list festival), simbol evropske kinematografije, identiteta i integriteta (a o potonja dva bi moglo da se govori podrobnije i izvan, a i unutar teme ovog teksta) nalazi se Kanski filmski festival koji navršava 72. godine. Nije ga u tom smislu potrebno posebno predstavljati; a da li je neophodno posebno predstavljati žene koje ga čine?

Smrt čuvene francuske autorke Agnès Varde bila je tužan razlog da rediteljka na zvaničnom festivalskom posteru postane lice jednog od najvećih filmskih okupljanja na svetu. Nije li ironično što se na tom posteru nalazi žena čiji nas je genijalni um napustio, a mediji ipak imaju potrebu da nas obaveste o tome da je u samom filmskom programu prisutno čak 13 autorki (dakle, tamo gde u ovom okruženju najviše ima smisla nalaziti se). Ne mogu da ne primetim da iste novine i televizijske stanice to neretko naglašavaju sa dozom ponosa u jeziku kojim se služe, a koji ukazuje isključivo na incidentnost ove situacije i nikako na naklonost javnosti ka ženskim autorima (kako bi neko izrazito dobronameran – ili medijski nepismen – mogao da protumači).

Prošle godine su se znakovito na Kanske stepenice poređale 82 pripadnice različitih profesija unutar filmske industrije, da bi ukazale na isto toliki broj filmova koje su režirale žene, a koji je u glavnoj takmičarskoj selekciji prikazan od njegovog osnivanja 1946. godine (u poređenju sa 1,645 prikazanih filmova čiji su autori muškarci). Prvi put sam se nakon ovog – više ekstravagantnog i manje učinkovitog postupka – zapitala o količini, procentima, moći. Okružena ženama na fakultetu i u porodici, pa i u drugim visoko cenjenim zajednicama u kojima sam imala da priliku da posmatram i radim, verovala sam da nije neophodno izdvajati se po polu i rodu, već po kvalitetu, posvećenosti, odgovornosti. Nisam želela da budem ogorčena niti da uplićem feminizam u prostor koji sam planirala da zauzmem svojim delanjem. Međutim, taj prostor u kojem studiram, stvaram i hodam je politički prostor; ne u onom zagušljivom svakodnevnom maniru, već u svetonazorskom, čudovišnom smislu. Prostor koji mi po prirodnom razvoju događaja verovatno ne pripada.

Kanski filmski festival, 2018.
Oklopnjača Potempkin (Sergej Ejzenštajn, 1925)

Ipak sam počela da brojim, za sebe: žene koje sam ja smatrala uspešnim nisu otvarale festivale niti masovno sedele u odborima, nisu snimale filmove svakih nekoliko godina, nisu bile vidljive na javnom servisu niti na privatnim medijskim stanicama. Jednom mi je neko u razgovoru rekao, šaljivo i ljubazno: pa dobro, možda to te žene ne žele, nemaju potrebu da se mešaju. Moguće je da neke ne žele, naravno, ali ako se zamislimo na trenutak nad glagolom mešati se postaje jasno da se meša samo onaj kome tu inicijalno nije mesto. Te žene smatraju, izgleda, da tu ne pripadaju, ili ih zamara priroda pozicija koje odlučuju da ne preuzmu; pa ipak, društvene situacije nisu datost, već proizvod izvesnih kretanja, strujanja, strategija, pa i zapostavljanja. Tako su i te pozicije oblikovane u skladu sa dominantim muškim prisustvom i zato se čine neprivlačnim. Pozicija, sama po sebi, nije nikakva – ona postoji isključivo u društvenom kontekstu.

Da se vratim na Kan: nedugo nakon prizora stepeništa – koje je služilo kao monumentalan dokaz podrške i osnaživanja koje je ovaj festival u stanju da pruži – internetom je kružila i fotografija rediteljke Jane Campion koja stoji naspram svojih muških kolega, okupljenih za ranije proslavljenih 50 godina Kanskog filmskog festivala, po protokolu ovako velike i važne manifestacije. Ona stoji među smokinzima i leptir mašnama kao jedina ženska dobitnica  Zlatne palme (1993 godine, za svoj film Piano). U okviru spomenika filmskoj umetnosti jedna jedina žena, na istom stepeništu. Tu fotografiju nisam uspela da pronađem.

Cléo de 5 à 7 (1962, Agnès Varda)

U proteklih nekoliko godina mnogo se toga promenilo na Kanskom filmskom festivalu: pospešuje se razvoj ženskih projekata, a i broj filmova žena autora raste. U ovogodišnjem programu nalazi se, dakle, ukupno 13 autorki u selekciji koja broji 47 filmova. U takmičarskom programu se nalaze 4 žene: Mati Diop sa filmom Atlantique, Jessica Hausner sa filmom Little Joe, Celine Sciamma sa filmom Portrait of a Young Lady on Fire i Justine Triet sa filmom Sibyl. Impresivno, toliko da je Variety (a u pitanju je jedan od najznačajnijih filmskih časopisa danas) morao da naglasi tačan broj žena, dok je muške autore izdvojio po imenu.

Simpatično je i što ovaj tekst naglašava da 72. Kanski festival može da se pohvali brojnim žanrovskim ostvarenjima i nikad većom količinom naslova koji dolaze sa severnoameričkog kontinenta. Jesu li žene na Kanskom festivalu nežna ugrožena vrsta, kao i Amerikanci, pa i omraženi žanrovski film koji su upravo francuski osnivači Teorije autora izdvajali kao temelj svog promišljanja? U tom slučaju nesumnjivo treba slaviti pobedu u kojoj ta manjinska vrsta opstaje i evoluira među filmskim zverima. Kan nije jedini festival koji ovo čini, ali je najuticajniji i u ovom kalendarskom trenutku datumski najbliži. Hoću da kažem, počinje proleće, prebrojavanje visibababa i žena autora.

Važno je naglasiti da Kan nipošto nije mesto koje se izdvaja po tome što su kvote preuzele ulogu smislenog i strateškog planiranja i ulaganja u kinematografiju. Ove godine Berlinski filmski festival, takođe jedan od vodećih uticaja na svetsku kinematografsku imperiju, hvalio se potpisivanjem sporazuma o ravnopravnosti i četrdesetoprocentnom učešću žena u okviru filmskog programa. Na Kružoku “Prekobrojne: žene na filmu i iza filma” razgovarala sam o fenomenu takozvanih “kvota” sa značajnim imenima domaće kinematografije, profesionalcima i profesionalkama koji dolaze iz različitih domena (i to u okviru našeg najvećeg filmskog festivala). Nekoliko dana pre toga, na konferenciji koju je uz evropsku podršku organizovalo hrvatsko Ministarstvo kulture, Women in Film Industry, govorile su razne žene i uglavnom su žene bile u publici. To je krajnje očekivano i nije razlog za obeshrabrenje. Rečene su neke prilično važne stvari, kao što su na njihovom sajtu sakupljene razne korisne informacije u brojevima, procentima, grafikonima. Grafikoni su posebno upečatljivi, jer samo kratak pogled nja njih pokazuje situaciju koja nije nimalo pohvalna nigde u Evropi, a kamoli na Balkanu. Prezentovana je i strategija fonda Eurimages (Eurimages’ Gender Equality Strategy (2018-2020): Aiming for 50/50 by 2020) kojom ovo značajno telo u finansiranju evropskih filmova želi da pruži svoju celovitu i promišljenu podršku. Francine Raveney, članica Sekretarijata Eurimages-a, zadužena za pitanja rodne ravnopravnosti govorila je o tome, naglasivši da im ide dobro, ali ne toliko koliko su isprva predviđali, te da će možda morati da produže predloženi period (a pitale smo je i kako predlaže da se otpočne ova višeslojna borba).

Na Kružoku se govorilo o svemu ovome, ali i o situaciji na lokalnoj sceni i u domaćoj kinematografiji. Nekoliko zaključaka izvelo se iz rasprave pa ih sada neću donositi sama: da bi bile vidljive, žene moraju biti daleko izuzetnije od muškaraca. Osim toga, pozicije moći, i dalje, nisu u njihovim rukama. I napokon, festivali su poslednje, ali nažalost medijski najvidljivije i finansijski najispltivije mesto na kom se održava borba ravnopravnost. Tokom Festa dogodila se i debata Media deska pod imenom “Rodna ravnopravnost u audiovizuelnom sektoru” koja se osvrnula na istu ovu temu, što je pokazatelj da se decentralizovano istovremeno postavljaju značajna pitanja i da bismo u tome morali da istrajemo. Pre svega, ipak, van festivala.

Sa druge strane, mojoj prijateljici koja radi u Americi je nedavno poslodavac, mlad i liberalan reditelj, otvoreno rekao da želi da je zaposli jer mu je preporučena kao sposobna i posvećena osoba, a onda dodao da mu je malo laknulo zbog toga što je žena – budući da oni kao ekipa streme ka diverzitetu na setu. Instinktivno sam prevrnula očima kada mi je to ispričala, a onda sam zastala: u redu, možda je to jedini način da se postigne ravnopravnost u ovom trenutku u kojem se nalazimo, a do kojeg smo došli nemarom i odsustvom strateškog promišljanja audiovizuelnog (ili bilo kakvog drugog) obrazovanja. Uostalom, i sama sam učinila nešto slično kada mi je na filmskoj radionici dvanaestogodišnja devojčica rekla da želi da bude glumica, a ja sam je nagovorila da ipak bude direktorka fotografije. Uradila je zadatak odlično i premda bi možda bila bolja kao glumica (u čemu se do tog trenutka oprobala više puta), sada makar zna koje se sve opcije nalaze pred njom. Dolazak do mogućnosti da odabere ne bi trebalo da bude izuzetak i privilegija neformalnih vannastavnih aktivnosti (ili forsiranja neoliberalnih finansijskih postrojenja), već transparentan postupak, metodološki utkan u srž školskog i kućnog rada sa decom. I muškom i ženskom. 

Arnold Schwarzenegger promovišući “Pumping Iron” na Kanskom filmskom festivalu 1977. godine

Postoji, takođe, i pitanje “ženskog pisma” ili “ženskog filma” i tu moram da se složim sa Hanom Jušić (sa kojom sam razgovarala povodom njenog debitantskog ostvarenja i koja je jedini ženski dobitnik nagrade Beogradski pobednik u okviru Festa): ženski val ne postoji, ženski rukopis može biti vidljiv i suptilno se prepoznavati, ali podrazumevati da će žene imati sličnosti u svom stvaralaštvu – bez obzira na klasu iz koje potiču, na njihovo obrazovanje, vaspitanje, veru, rasu – mora biti beskrajno površna. Žene se ujedinjuju ne zato što su iste ili neverovatno slične, već zato što su tako glasnije na mestima gde ih ima malo. U pitanju je način borbe za već pomenuti prostor, ne izjednačavanje. Ovo podvlačim zato što mi se čini da se osim prebrojavanja u filmskoj industriji pomalja i fenomen tematsko-motivskih očekivanja, i to u svetu autorskog filma (još jedna sintagma koja se zloupotrebljava i pogrešno interpretira, ali pod njom ovde podrazumevam stilski dosledne i promišljene rediteljske svetove). U pitanju je komformistički fenomen svojstven umetnosti koja se razvila u ogromnu industriju, u organizam koji je neprestano gladan pronalaženja novih “talasa” i “pokreta”.

Od žena se očekuje da govore o ženskim pitanjima, sada – zar ne – kada su već dobile priliku da govore naglas; time će se nesumnjivo njihovi filmovi razlikovati od muških i obezbediće im autentični narativni prostor kojim će zasigurno vladati. Istina je, žene se u mnogo čemu razlikuju od muškaraca, a nije neophodno ni kategorički se opredeliti za samo jednu od ove dve rodne opcije (muško-žensko). Naposletku, žene se veoma razlikuju i međusobno, te nikako ne treba da snimaju ženske filmove već filmove o čemu god žele, iz sopstvene/jedinstvene perspektive. U toj tački ne treba da se stide svog pola niti da ga zanemaruju, ali ni da ga po svaku cenu uzimaju kao osnovu rediteljskog identitetskog stremljenja. Neko u sali je, upravo nakon projekcije filma Hane Jušić, izjavio: naravno da ima uložak na početku, pa to je novi ženski autorski film. Ima uložak, pa šta. Možda je ženama samo preko glave toga što se ulošci ne pojavljuju u filmovima, a pojavljuju se neprestano u njihovim životima. Činjenica da je neko to naglasio više govori o dosadašnjoj praksi da se raznovrsne stvari objektivizuju i tabuiziraju nego o rediteljskom stilu Hane Jušić. Autorski film često počiva na ličnom iskustvu i istraživanju, stoga je verovatnoća da se menstruacija ili trudnoća pojave u filmu koji potpisuje autorka prilično velika; to ipak ne garantuje kvalitet niti stilsku specifičnost bilo kog ostvarenja. Nekako mi se čini da se to podrazumeva. 

Jean-Luc Godard
Lakat Kao Takav (1959)

Dok ponovo iščitavam ovaj tekst, sve što sam navela čini mi se toliko očigledno da zvučim samoj sebi redundantno i naporno. To što je u najelitnijim filmskim prostorima savremenog sveta neophodno u naslovima isticati da postoje i rediteljke potvrđuje mi suprotno. Tokom sve besmislenije dodele nagrada Američke filmske akademije zapitala sam se i ove godine zašto glumice jedine imaju kategoriju u ženskom rodu. Možda zato što ih je jednostavno više nego u ostalim kategorijama; ili je u pitanju isplativa, primamljiva i glamurozna sekcija.

Više puta pomenuta Agnès Varda, jedina autorka među svojim kolegama za vreme francuskog novog talasa i jedina dobitnica počasne Zlatne palme, smeši se sa postera dok stoji čvrsto na leđima svog filmskog partnera: neke će devojčice poželeti da budu na njenom mestu, nema sumnje. To ipak ne treba da nas spreči da se za ravnopravnost pitamo na svim poljima, a pre svega kroz rad u ključnom, osnovnom prostoru odrastanja i formiranja – u porodičnom domu, u predškolskim ustanovama, u školama i na univerzitetima. Pažljivo dizajnirane promotivne materijale, kao i veću količinu filmova ženskih autorki, ne treba nipošto obaciti ili ismevati, ali oni se moraju iz glavnog oružja pretvoriti tek u prošireno područje borbe. Do tada, 13 rediteljki šetaće crvenim tepihom u Kanu, na Beldocsu se prikazuje više od nekoliko zanimljivih naslova koje potpisuju žene, Španski metar ih izdvaja u posebnu selekciju. Možemo za početak da povedemo nekog u bioskop.