Kao da svako može da pobegne i počne novi život! Nema svako taj luksuz pronalaženja sebe, jednostavno, za to se nema vremena.
Hana Jušić je mlada hrvatska scenaristkinja i rediteljka koja dolazi iz Šibenika, dalmatinskog grada u kom je snimila svoj debitantski igrani film “Ne gledaj mi u pijat” (2016). Studirala je komparativnu književnost, te engleski jezik i književnost u Zagrebu, nakon čega je upisala studije filmske i televizijske režije. Do sada je pisala scenarije i režirala nekoliko kratkih igranih i dokumentarnih filmova, a za svoj rad je višestruko nagrađivana, uz to bivajući izdvojena kao novo nadolazeće autorsko ime hrvatske kinematografije. Između ostalog, njeno najnovije ostvarenje, film “Ne gledaj mi u pijat”, takmičio se u glavnom programu i osvojio najznačajniju nagradu nedavno završenog 45. FEST-a, Beogradskog pobednika za najbolji film. Povodom toga, ali i povodom savremenog ženskog stvaralaštva u regionu i onoga što nazivamo ženskim filmom, razgovarala sam sa iskrenom i neposrednom Hanom Jušić.
Šta misliš o tome što te svrstavaju u takozvani novi hrvatski ženski val? Poslednjih godina se u javnosti pod ovim kolokvijalnim nazivom grupiše niz rediteljki koje istovremeno stvaraju u državi iz koje dolaziš.
Mislim da je to besmisleno (smeh). Čini mi se da se ovo dogodilo jer naprosto ranije nije bilo toliko žena reditelja, a onda se javila potreba da se ta pojava nekako nazove. Svi mi se pitamo kako se desio taj rez, da je toliko devojaka počelo da se upisuje na Akademiju, i ne samo to, nego da su ostale aktivne; ranije bi samo znale da nestanu nakon što snime nekoliko vežbi. Grupa devojaka koje su bile borbenije oko opstanka na filmskoj sceni nesumnjivo postoji, to je takozvani val o kom govorimo, a ja sam deo te generacije. Mislim, sve autorke u njemu su veoma različite.
Uostalom, nije li to diskriminatorno, taj ženski val? To znači da se ne vrednuje naša estetika ili poetika, nego nas svrstavaju samo prema tome što smo sve žene.
Jednom sam u nekom intervjuu rekla kako je pička jedino zajedničko što imamo, a onda su me na bezbroj mesta citirali sa idejom da smo se pobunile. Ne sviđa mi se ni to što je ta filmska zajednica ranije bila veoma maskulina, i onda se pojavio taj atribut ženski, kao da su nas stavili u neki geto. Ja sam samo htela da me shvate ozbiljno.
Umesto da ti da na važnosti, ta takozvana “pozitivna diskriminacija” ume ponekad, nažalost, da učini stvari bezazlenim.
Da, upravo tako! U mom filmu glavna junakinja jeste žena, i meni je to veoma važno, ali ima savremenih hrvatskih ženskih filmova koje su apsolutno mogli i muškarci da naprave. Nema toliko tih eksplicitno ženskih tema, ne znam zašto onda postoji potreba da se nešto naziva ženskim, da bi se na neki način stavilo u isti koš, pretpostavljam.
Određeni elementi bi mogli da se izdvoje kao zajednički, a toga ima i kod tebe, poput na primer motiva porodice. Pa ipak, da, slažem se, ta klasifikacija čak i na svetskom nivou deluje kao jedan eksterni, artificijelni, nefilmski postupak.
Jednom kada sam bila na filmskoj radionici, bilo nas je šesnaestoro tamo i onda su nas podelili u grupe od po četvoro, tako da je u svakoj grupi bila jedna žena; ne razumem čemu to. Kada dođem na festivale, čujem neretko da ima mnogo ženskih filmova. Mislim, naravno, i meni je drago što toliko žena ima priliku da stvara, ali ne znam zašto se to stalno ističe, kao da smo nesposobne ili glupe (smeh). Da se tako govori o nekim rasnim ili etničkim manjinama, to bi bilo politički nekorektno, a za žene to nažalost još uvek nije slučaj. Znam da većina ljudi to radi iz dobre namere, ali ne treba mi takva protekcija.
Čula sam, nakon projekcije tvog filma na FEST-u, da je neko rekao kako se iznenadio što ga je režirala žena. Komentarisali su da je sirov, okrutan, namerno ružan. Ali, ja bih se osvrnula na to poslednje: ti si iz Šibenika, a napravila si film koji negira svu “razglednicastost” Dalmacije, ako mogu tako da se izrazim.
Nekakva dekontekstualizacija te sredine je meni veoma bitna, tačno to. U filmu gotovo i nema mora, odnosno, ima ga na mestima koja su prljava, a najviše kada Marijana i njen brat jedu pored glavne autobuske stanice. Gradovi na moru, kada postoji ta urbanost, dobijaju potpuno novi oblik. Želela sam da prikažem jedan veliki postsocijalistički grad, pored kog to more deluje možda i pomalo trulo. Čak i kada idu da se kupaju na pravu plažu, u kolor korekciji smo pazili da more izgleda nezdravo. Nije to zato što sam htela da prikažem Šibenik u ružnom svetlu, iako su mnogi tako odreagovali na film, mene je prosto zanimalo kako taj grad deluje kada u njemu živiš, a ne kako on izgleda kada si samo turista, što su radikalno drugačije stvari. Dosta mi je toga da se Hrvatska tretira kao neka turistička meka, a mnogo stvari u tim gradovima ne fukncioniše kako bi trebalo.
Odabrala si da izbegneš tu impozantnost trgova i uličica koji privlače turiste na dalmatinskoj obali. Sve je nekako porozno, bez istorije.
Zbog turističkog, a samim tim i ekonomskog procvata, Šibenik je u poslednjih nekoliko godina počeo da se menja, a ljudi se skoro pa stide tih socijalističkih građevina i odbacuju ih kao odvratne, kao neku sramotu. Ne dopada mi se što se navodno rekreira tradicija, grade se kamene morske kuće – a one su zapravo od plastike i potrošnih materijala. Sve je imitacija. Genijalno je kako mentalitet jednog grada možeš najbolje da vidiš kroz njegovu arhitekturu i njene promene! Isto tako, taj neki deo grada koji je mene zanimao da prikažem je ovaj “iza kulisa”, u kome ljudi praktično žive jedni na drugima u dnevnim sobama, sve se čuje i vidi. Malo preterujem, naravno (smeh), ali i tu vrstu međusobnih odnosa, pa i života, određuje takva načičkana arhitektura.
To što zovu “estetika ružnog” ti se često pripisuje, a ja mogu da primetim da postoji i neki kontinuitet motiva u tvojim filmovima, pri čemu bih sada povezala to meso iz Da je kuća dobra i vuk bi je imao i Ne gledaj mi u pijat. Zanimljivo je kako hrana, koja često spaja članove porodice i predstavlja tanko vezivno tkivo njihove stabilnosti, kod tebe dobija potpuno novo značenje.
Da, u potpunosti se slažem, s tim što mi se čini da neke stvari zvuče bolje i pametnije kada ih analiziraš nego kada ih promišljaš ili snimaš (smeh). Što se tiče “estetike ružnog”, direktorka fotografije sa kojom već dugo radim, Jana Plećaš, ima veoma sličan ukus mom i dobro se slažemo po tom pitanju. Ona je autorka u pravom smislu, a ne samo odlična snimateljka, i ja joj uvek prvoj pošaljem scenario, pa razmenjujemo fotografije koje su nam reference. Odlično se razumemo.
A koje su vam bile reference za Ne gledaj mi u pijat? Donekle bi estetski mogao da se poistoveti sa novim grčkim filmom.
U mom prethodnom kratkom filmu nam je referenca bila Očnjak (Jorgos Lantimos, 2009), ali nisam u potpunosti zadovoljna njime. Ovaj put smo htele da grad izgleda južnoamerički, ali ne da podseća na neki određeni film ili prizor. Ja sam u stvari želela da sve izgleda kao modernistički filmovi šezdesetih, taj neki skoro pa dokumentarni stil, Kasavetes ili slično. Odabrala sam fluidniji rediteljski postupak jer mi je bilo potrebno da se približim tim likovima. Hteli smo da sve izgleda realnije, a stan u kom žive Petkovići smo Jana i ja pažljivo slagale, ali smo se užasno trudile da sve bude prepuno predmeta koje vremenom prestaneš da primećuješ, da postoji to neko prirodno slojevito gomilanje stvari. Taj stan je isto zanimljiv, zato što je tako mračan, postoji neka neobična tradicija u tim izuzetno sunčanim dalmatinskim gradovima da se stanovi, zbog vrućine, tokom dana zamrače poput pećina.
Postoji neka praksa da se debitantski filmovi snimaju u rodnim gradovima mladih autora. To je, makar, kod nas bio slučaj prethodnih godina. Kakav ti imaš odnos prema Šibeniku? Pre ovoga ništa nisi tamo snimila.
Imam specifičan odnos prema Šibeniku, jer sam rano otišla odande, to i nije moj grad. Nije to taj tip rodnog grada kao kada, na primer, odeš na fakultet, pa se onda vraćaš kući. Sa druge strane, Zagreb mi je vizuelno i filmski postao nezanimljiv, a prema tom mentalitetu ljudi iz Šibenika sam sentimentalna, nekako, želiš to da ovekovečiš. Zato sam se vratila.
Možda si želela i sebe da rasteretiš te nostalgičnosti?
Kao da mi je ta bolećiva sentimentalnost malo umrla posle ovog filma, da (smeh).
Kada smo već stigle i do sentimentalnosti, pred završetak razgovora pitala bih te za kraj tvog filma. Tvoja junakinja ima neki panični strah od bežanja, i to u Zagreb – koji nije nikakva suluda metropola – te bi radije ostala u toj zagušenoj porodičnoj atmosferi. Da li je to tvoj autorski stav prema omladini iz ovakvih manjih sredina?
Delimično, to dolazi na intuitivnom nivou. Prvo sam zapravo napisala taj kraj filma, jer sam i sama pomalo takva (smeh). Meni nije nepodnošljiva njena porodica, naprotiv, dragi su mi. Donekle, da, ona se vraća u taj pakao, a onda, nije ni to tako loše. Htela sam da izokrenem to što je tipično u ovakvim filmovima, a to je da neko nonšalantno ode od kuće i izgradi se.
Kao da svako može da pobegne i počne novi život! Nema svako taj luksuz pronalaženja sebe, jednostavno, za to se nema vremena.
