Prvog ponedeljka u maju, 6. maja, vernici su slavili dve stvari: Đurđevdan i Met Galu. Ja sam slavio i jedno i drugo. U smenama gostiju krišom sam pratio „prenos uživo“, željno iščekujući da vidim kako su zvanice odgovorile na ovogodišnji domaći zadatak: Kemp. O čemu je, u stvari, reč?
U izdanju američkog Voga od 1. aprila 1940. godine, umetnički urednik ovog renomiranog modnog časopisa pisao je o botičelijevskoj i velaskezovskoj nevesti sa naslovne strane koju je ilustrovala srpska modna ilustratorka Milena Pavlović Barilli, i o izložbi odeće i kostima njujorške ekstravagantne trendseterke, Rite Akoste Lidig, održanoj u Muzeju umetnosti kostima – preteči današnjeg Instituta za kostim Metropoliten muzeja u Njujorku. Već tada je Krauninšild nagovestio ono što je sadašnja glavna i odgovorna urednica Voga, Ana Vintur, dovela do savršenstva – neraskidivu vezu mode, umetnosti i muzeja – dijaloga koji se mnogima čini nepojmljivim. Dijaloga koji je sam po sebi kemp.
Ovoga puta, Vinturova se odlučila da se ova veza proslavi kroz temu kempa, estetskog fenomena pozajmljenog iz čuvenog eseja Beleške o kempu još čuvenije Suzan Sontag, objavljenog davne 1964. godine. Tako je tema Met Gale i potonje godišnje izložbe mode Metovog Instituta za kostim ove godine Kemp: Beleške o modi. Kao što je Endru Bolton, kustos Instituta za kostim, povodom izložbe izjavio, pokušaj da se definiše kemp jeste ravan traženju ćoška u okrugloj sobi. Zašto se onda Met odlučio za temu koja se čini nemogućom misijom? Ako se takav fenomen ne može akademski objasniti, da li ga je moguće smestiti u muzejski kontekst? Itekako da jeste.
Prvo, sama Sontagova (ne) definiše kemp u svom eseju, jer ustvari uvek iznova nudi po nekoliko (anti)definicija, od kojih kao polazna tačka za razumevanje kempa može poslužiti sledeća teza:
„Kemp otelotvoruje pobedu estetskog nad moralnim – gde se svet posmatra (isključivo) kao estetski fenomen ali ne u smislu njegove lepote, već stepena veštine izrade i stilizacije.“
U tom smislum, kemp predstavlja svojevrsni afinitet i senzibilitet. Primenjena na današnjicu, teza Sontagove može se tumačiti, ukoliko izbacimo reč moral i umesto nje ubacimo na primer heteronormativnost, patrijarhat, autokratiju kao pobeda, ili možda još bolje pobuna nad nečim normativnim i opresivnim. Čak i ne moramo da idemo dalje od same ideje izlaganja mode u muzeju da bi ovo razumeli. Dve godine nakon objavljivanja eseja Suzan Sontag, kustoskinja Dobrila Stojanović organizuje prvu izložbu mode u istoriji srpske muzeologije. Izložba je organizovana u Muzeju primenjene umetnosti pod nazivom Ženska moda od sredine 19. do tridesetih godina 20. veka, a u skromnoj pratećoj publikaciji autorka nas obaveštava da su modni predmeti često uništavani jer nisu dovoljno cenjeni, pa je tako njihovo izlaganje u muzeju retkost. Moda je, prvo kao zanat, a onda kao grana primenjene umetnosti u Srbiji dugo smatrana drugorazrednom, i pre svega, ženskom praksom. S druge strane, u našem društvu ustaljeno je mišljenje da je svaki muškarac koji na bilo koji način učestvuje u bilo kom vidu modne prakse naravno homoseksualac. U tom smislu, moda ne može da parira slikarstvu, koje je i u 21. veku, uprkos činjenici da su Metove izložbe mode postale najposećeniji muzejski programi u istoriji sveta, najdominantiji izložbeni fenomen domaće muzeologije.
Slikarstvo je muška, heteronormativna, uzvišena, istorijska forma na kojoj se gradi nacionalni identitet, oličen u stvaranju muzeja nacije, odnosno Narodnog muzeja. Moda nije. Zato i ne čudi isprepletanost kempa, mode i homoseksualnosti, koju pominje i Sontagova. Erika Smit smatra da kemp nije moguć bez kvira, odnosno da koreni kempa potiču od nebelačkih kvir grupacija, koje se suprostavljaju normama „belo“ i „heteroseksualno“. Tako su u pojam kempa često inkorporirani i pojmovi kvira, kiča, drugosti, marginalnosti, egzotičnosti, ezoteričnosti.
Činjenica da je u disciplini poput muzeologije, okovanoj gorepomenutim normama (nedavno je neprofitna organizacija Public Library of Science objavila studiju po kojoj je zastupljenost belih muških umetnika u vodećim američkim muzejima 85%) jedna izložba mode godinama naprofitabilnija i najposećenija izložba u muzeju uopšte je kemp samo po sebi. Izuzetni potencijal mode, kao što istoričarka umetnosti i popularne kulture Simona Čupić nalazi, je u tome što destabilizuje i kreativno zaobilazi nametnuti okvir tradicije i dozvoljava napuštanje nametnutnog identiteta i izbor novog? Tako Kejti Peri postaje luster, Kardi B menstruacija, Kejsi Masgrevjs Barbika, Serena Vilijams omlet, a Ana Vintur flamingo. Interesatno, flamingo, pozajmljen od kralja kempa, Džona Votersa, iskorišćen je i kao emblem izložbe, a za naslovni komad poslužila je kreacija Bertrana Gujona za kuću Skjapareli iz kolekcije za jesen zimu 2018/19. u vidu stilizovanog flaminga.
Jer ružičasta boja je za devojčice, gejeve i Zoricu Brunclik. I kemp. A kad smo kod Votersa, povodom kempa i izložbe, reditelj je izjavio sledeće: „Kemp? Ništa nije toliko loše da je u stvari dobro to što sada imamo Trampa za predsednika. On je čak i kemp uništio!“
