Pored pravilne ishrane i rutine spavanja, jedna od najužarenijih tema u fejsbuk grupama za mame i tate jeste pitanje kulturnog, manje kulturnog, a ponekad i potpuno nekulturnog (ali prilično zgodnog za smirivanje tantruma) sadržaja koji se prezentuje mališanima. Negde između prve i treće godine života, klinci postaju ne teška – nego nemoguća publika, i to ne zato što su im standardi posebno visoki, već zato što njihovi afinitieti često nemaju nikakve logike. Potpuno su nepredvidljivi i misteriozni pri pravljenju svojih malih izbora. Neke izuzetne pesme, priče i filmove će prezreti nakon jednog letimičnog pogleda, dok će izvesne repetativne budalaštine upijati s obožavanjem, uvek tražeći još. A kako se sa čudnovatim muzičkim i drugim kulturnim željama svoje dece nose Ana i Staša i koliko je to što su i same “radnice u kulturi” pomoglo ili odmoglo u ovoj situaciji?
O najranijim uticajima
STAŠA: Čini mi se da naša generacija trpi mnogo veći pritisak da se opsesivno pazi na svaki mogući sadržaj koji dete gleda ili sluša, nego što su to osetili naši roditelji ili njihovi roditelji. Postoji taj konstantan strah da se, sa jedne strane, dete ničim ne “ošteti”, a s druge, da se formira ukus i mišljenje maltene u prenatalnom periodu. Nisam skeptik, verujem da je važno, ali iskreno, meni je sve to ponekad izaziva teške paranoje. Je l’ preterujem?
ANA: Na ovo bi bolje odgovorili pedijatri, neonatolozi, dečiji psiholozi. Ovo kažem zato što se ovog razdoblja, do druge godine gotovo niko ne seća i ne može da ga prizove kasnije. Nažalost – jer je toliko lepih stvari, utisaka, onoga čemu decu izlažemo sa idejom da će to negde ostati. Ja, kao laik mislim da se možda ovog neće sećati, ali da će ih svakako oblikovati. Jer vidim koliko je srećan kada sluša neku muziku, koliko je ushićen kad zna da će da gleda nešto što voli. A tako stvaraš temelj, da to dete bude srećno, da uživa, da pravi svoje prve odabire.
STAŠA: Ali, da li oni prave ikakve odabire, ili prosto prebiraju po onome što im ponudimo? Što je najgore, nekad im čak ni mi ne ponudimo, nego YouTube algoritam. I onda posle nekolicine lepih pesmica, uleti neka psihotična brljotina. I što je najgore – svidi im se. I onda to posle moramo da trpimo. Ili ne moramo?
ANA: Ni moj muž, ni ja nismo od ljudi kojima je muzika uključena tek da bi nešto sviralo ili gledamo bilo koji film, da nam prođe vreme. To su stvari koje nas, kao i vas zanimaju najviše na svetu. I u tom smislu mi je veoma važno čime će Filip početi svoju popkulturnu avanturu. Imala sam predrasude o halucinogenim skrinsejver crtaćima za najmanje bebe, a onda sam shvatila da je sve to imalo smisao za njih, da funkcioniše.
STAŠA: Samo dok nije “Mama voli bebu”, mislim da taj uradak stvara trajna oštećenja i kod odraslih.
ANA: Dok ja mogu da mu biram, pošto je još mali, ipak mu puštam ono za šta mislim da je dobro i korisno. A i ti znaš, najbolji crtaći su oni koji imaju priču koja funcioniše i kod dece i kod odraslih, kao i knjige i muzika. Zahtevi od pesmica su mi isti kao i od muzike za odrasle – mora da ima pametan tekst i sjajnu melodiju. Samo poslušaj pesmu Slon lepotan dondolan. Remek-delo. Kao i cela ona žuta Dragan Laković ploča.
O potcenjenim draguljima i precenjenim dragunlijama
STAŠA: Ima tih stvari koje nismo dovoljno cenili kao deca, podrazumevali smo ih, a iz ove perspektive vidimo da su genijalne.
ANA: Pa da, kao dete ne shvataš sve nivoe genijalnosti nekih dela, nego hvataš samo prvi sloj. Negde možda intuitivno osećaš da je razlog zašto nešto voliš upravo taj što je to raskošno delo u kome ima toliko toga. Pogledaj samo “Alisu u zemlji čuda” ili “Petra Pana”. Da sada svet oko sebe treba da tumačiš samo kodovima iz ova dva dela, pa bi ti bilo dovoljno. Znaš šta sam pronašla ovih dana? Blago! Jednu pesmu koju sam volela kao mala, ali mi nije bila ništa posebno, a sada sam potpuno ushićena što sam je ponovo otkrila. Zove se “Oči moje majke” (japanska uspavanka) i peva je mala Ana Štajdohar sa Kolibrima 1987.
STAŠA: Mi smo u kući iznova otkrili Ćopićevu “Ježevu kućicu”, zahvaljujući novom i božanstvenom stop-motion filmu Bonobo studija baziranim na toj poemi. Kao mala sam te stihove ispratila samo kao priču o hrabrom Ježurki i kasnije potpuno zaboravila na nju. I dok smo se muž i ja oduševljavali Ćopićevim duhovitim, nežnim i poučnim stihovima, ali i fantastičnom režijom, naracijom i muzikom u filmu, dete se totalno navuklo na “Kućicu”. Došlo je do toga da ako nećemo da joj pustimo film (nakon 6 tura gledanja), moramo da joj čitamo stihove, ponekad i deset puta zaredom. Nisam sigurna koliko i šta razume u celoj priči, ali svakako joj se mnogo sviđa.
ANA: A obrnuto? Šta nas je oduševljavalo kad smo bile deca, a sad vidimo da je treš?
STAŠA: E, to je teško razgraničiti, jer nostalgija svemu daje šarm. Priznajem da sam nedavno, zbog Netfliksove dokumentarne serije “Toys That Made Us” obnovila gradivo vezano za heroje našeg detinjstva, i tu stvarno ima tu svačeg, i dobrog i lošeg. Jedna od mojih najvećih ljubavi iz vrtićkog doba, “Mastersi” – imaju super postavku, ali scenariji većine epizoda su dozlaboga dosadni i repetativni. Prosečna epizoda “Pepe Prase” ima više sadržaja i duha. I dalje ih volim, doduše.
ANA: Meni je mama rekla da sam u ovom uzrastu u kome su sada Filip i Lucija više volela reklame nego crtane i da sam vikala “evasegila”, a da mesecima nisu znali šta je to dok nisu skapirali da je to Eva sardina.
STAŠA: Sasvim solidan crtać za to vreme!
ANA: Ali, da odgovorim na pitanje – ispada da nisam volela ništa što bih sad videla kao treš. Obožavala sam “Atomskog mrava”, “Mede medenjake”, “Evokse”, kasnije “Nindža kornjače”…
STAŠA: Originalne “Kornjače” su odlične i iz današnje perspektive. Vrlo duhovite.
ANA: Čitali su mi prvo, pa sam sama čitala bajke, ediciju Ljiljan i “Ja volim klasike”. Perfektan ukus! Eto, možda jedino “Moćni rendžeri” koji su malo treši, ali to je došlo mnogo, mnogo kasnije.
STAŠA: Mislim da smo već bile uveliko svesne da su Rendžeri treš kad su oni došli na red, ali, bila je to skroz okej zabava uz ručak, nakon škole.
O dečjim ukusima ne vredi raspravljati
ANA: Šta se to sviđa Luciji, a ti ne možeš da podneseš?
STAŠA: Srećom, još uvek mogu da izbrišem iz njene realnosti sve što me baš nervira. Prosto joj neću puštati. Kasnije, kad krene u vrtić, to više neće biti moguće, pa sad koristim priliku. Doduše, iritantna “Baby Shark” je poslužila svrsi – veliki broj pranja kose tušem je ćerka junački podnela tako što sam joj pevala tu pesmicu i ubeđivala je da je ona mala beba ajkula. Ima stvari za koje sam ranije smatrala da su bezveze jer nisam dovoljno znala o njima, a onda se, zahvaljujući Luciji, ispostavilo da su odličan sadržaj – kao što je to “Pepa Prase”. Sad sam ozbiljan fan. Možda i veći nego Lucija. Prepričavam fore i tako to.
Na šta ti prevrćeš očima?
ANA: Filip voli da iz police izvlači naše knjige i obavezno izvuče knjigu sa pin-up ilustracijama ili “Hollywood Nudes” uz koju idu i 3D naočare za potpuni ugođaj. Ne znam da li je okej da pravim malog erotomana u ovim godinama, iako on na ove sadržaje ipak reaguje drugačije – kad vidi golu tetu obraduje se ili siki, ili sladoledu koji teta jede. Voli žene, voli pevačice više nego pevače. Bebi Dol, Rosalia, Rafaela Kara.
Šalu na stranu, sve pesme koje volimo i znamo iz svog detinjstva imaju i nove verzije sa užasnim aranžmanima i sa groznim crtežom. Nekad hoću to da mu isključim kada se pojavi, a onda vidim da se smeje i da je srećan, pa to ne uradim. Slušaj, naš ukus grade i ovakve i onakve stvari, moja ideja, čak i kad bude krenuo u vrtić je taj da mu pružim mnoštvo, pa da vidi kakav izbor postoji.
STAŠA: Mene ponekad razočara kad planski ponudim detetu nešto za šta mislim da je kvalitetno, a ona to prezre u potpunosti. Više puta sam pokušavala da joj pustim najlepše Dizni pesme, ili da ih otpevam i odsviram, ali njena reakcija je bila vrlo mlaka. Onda mi zatraži “ija, ija, jooo” ili “taši, taši”, a ja se snuždim. Možda je isuviše mala? S druge strane, obožava kad joj tata svira i peva “Teške boje” grupe “Majke”, tako da je možda do mene!
ANA: Ni Filip nije bio oduševljen starim Diznijevim i Flajšerovim filmovima (“Umočiću”, na primer), ali mislim da i za to ima vremena.
Čega nam nedostaje?
STAŠA: Šta misliš da fali ovoj (naizgled) raskošnoj današnjoj kulturnoj ponudi za decu?
ANA: Mislim da ne nedostaje mnogo toga, samo roditelji treba malo da istražuju.
STAŠA: Trenutno, sticajem okolnosti, fale pozorišne predstave za decu. Nadam se da će se korona pripitomiti nekako dok njih dvoje dospeju u uzrast koji može da prati predstave. Bilo bi mi žao da to propuste.
ANA: E, a ono što mi nismo imali, a što ja volim čak i više nego što voli Filip, su muzičke knjige ilustratorke Magali le Iš. Vi ste nam kupili prvu u kojoj Peca sluša disko, a onda smo nabavili one u kojima Peca svira rok i džez. Sad za rođendan nameravam da mu kupim Pecu koji voli operu i Mocarta, ali i najnoviju u kojoj on sluša hip-hop na ulicama Njujorka. Prelepo. Takođe, Filip je nedavno ušao u Bebi Dol fazu, tu mu se posebno sviđa spot za pesmu Lapis Lazzuli, što je zapravo animacija koju su šezdesetih radili neki Italijani Đanini i Lucati.
STAŠA: Meni definitivno fali da se izdavačke kuće potrude malo više oko prevoda i lekture dečjih slikovnica. Nailazili smo na tako skandalozne greške i besmislice dok smo čitali detetu priče i pesme u novijim izdanjima, da sam se zapitala da li iko zaista proverava taj tekst pre nego što ga pusti u štampu. Deca ipak zaslužuju najbolje, a ne da neko zarađuje na njima pukim otaljavanjem važnog posla. Na tome sam insistirala i kao autor predstava za decu, a sad kad sam deo publike – još više.
