Bermudski trougao ili Đavolji trougao je mesto bez jasno definisanih geografskih koordinata u zapadnom delu Atlanskog okeana, u kojem navodno nestaju avioni i brodovi pod misterioznim okolnostima. Slično Bermudskom trouglu, za vreme američkih izbora, naročito tokom predizborne kampanje, misteriozno iščezavaju demokratska načela i čvrsta obećanja o vrednostima demokratskog društva.
Finalna trka se najčešće odigrava između aktuelnog američkog predsednika , dakle Donalda Trampa, koji predstavlja Republikance i jednog od kandidata iz Demokratske stranke. Nezavisni predsednički kandidati ređa su pojava i bilo ih je svega pet u američkoj istoriji, ali su njihove šanse po pravilu male ukoliko nemaju partijsku i političku podršku. Najpoznatiji nezavisni kandidat bio je Teodor Ruzvelt u trci za predsednika 1912. godine, koji je i pored velikog broja osvojenih glasova (27%) izgubio od Vudroa Vilsona (Woodrwo Willson).
Amerika je zemlja raznolikosti: rasa, etničkih grupa, prirodnih resursa i kulture življenja. Kandidati se stoga najčešće odluče da zastupaju miks politika, ne bi li privukli glasače što šireg spektra. Sam sistem glasanja je problematičan jer ne pobeđuje uvek kandidat sa najvećim brojem glasova, već onaj koji osvoji 270 glasova članova izbornih jedinica, kojih je različiti broj za svaku federalnu državu. Američki izbori će se održati 3. novembra 2020, na tradicionalni utorak što je propisano zakonom o predsedničkim izborima. S obzirom na to da je termin izbora institucionalizovana praksa, datum je poznat dosta unapred. Uprkos tome, Demokratska stranka još uvek nije imenovala svog kandidata i ova neizvesnost čini glasače i simpatizere neodlučnim i nesigurnim kod nalaženja “savršenog kandidata”.
Sa druge strane ovaj šablon predstavlja veliki izazov za predsedničke kandidate, jer čak i ako uspeju da budu nominovani od strane svoje partije, velika je šansa da će izgubiti u finalnoj trci od aktuelnog predsednika. Čini se da je upravo proces nominacije brutalniji od samih izbora jer je pretendenata mnogo a nagrada je samo jedna. Kao u Bermudskom trouglu, tokom trke za nominaciju, kandidati misteriozno menjaju demokratski pravac, zapostavljaju rodnu ravnopravnost, poštovane razlika i svega onoga što američko društvo čini demokratskim. Proces takozvanih ‘presidential primaries’ je u osnovi takmičenje za boljeg u kampanji, što ne znači nužno i boljeg za državu i društvo, sa samo jednim ciljem – postati kandidat. Upravo ovaj scenario posmatramo u trci za demokratskog kandidata, iz koje su, u poslednjih šest meseci, ispali oni koji su obećavali najbolje za izmučenu svetsku silu i njene građane: ukupno 27 do “super utorka” ove nedelje.
Ovaj broj govori o razjedinjenosti i slabosti Demokratske stranke. Iako su imali četiri duge godine Trampovog prdsednikovanja, Demokrate kao da nisu u stanju da izađu sa konzistentnim programom i malom grupom kandidata iza kojih mogu svi da se ujedine. Trku su napustili sekretar Džulijan Kastro (Julian Castro) iz Obamine administracije, meksičkog imigrantskog porekla posvećen borbi protiv siromaštva i zastitnik LGBT populacije; senatorka Kamala Heris (Kamala Harris), crna političarka koja je uprkos popularnosti ostala bez finansijske podrške; Beto Orurk (Beto O’Rurke) predstavnik mlađe generacije sa radikalnim pristupom rešavanju nasilja vezanog za oružje i regulacione zakone. Senatorka Ejmi Klobučar (Amy Klobuchar) i Pit Butidžidž (Pete Buttigieg) su takođe kampanju napustili ove nedelje uprkos značajnim uspesima na glasanjima u nekoliko federalnih država.
Dinamika smenjivnja američkih predsednika u poslednjih 30 godina je takođe zanimljiv pokazatelj. Od 1981. godine, četvorica predsednika su vladala po dva mandata: Ronald Regan, Bil Klinton, George W. Bush (čiji je otac držao jedan mandat između Regana i Klintona) i Barak Obama. Dakle, samo tri čoveka i jedna porodica su predvodili Ameriku u poslednje tri decenije. Nameće se pitanje koliko se ovakva praksa može smatrati demokratskom a pogotovo za jednu od vodećih svetskih sila. Trenutno postoji velika bojazan da će predsednik Tramp nastaviti ovaj trend i pobediti po drugi put, s obzirom da mu je nakon neuspešnog pokušaja smenjivanja organizaovanog od strane Demokratske stranke u januaru ove godine, počela da raste populatnost, i to prvi put od 2016. godine, od kada je izabran na funkciju. Takođe, Tramp je populistički kandidat koji je spreman na sve, pa ne preza ni od laži bilo koje vrste, te ga neće biti lako pobediti konvencionalnim metodama. Za mnoge u Americi i u svetu, i sama pomisao da bi mogao ostati na predsedničkoj funkciji još četiri godine predstavlja noćnu moru.
Džo Bajden (Joe Biden) je neprikosnoveni pobednik “super utorka”. Ovaj dan uvek pada u februaru ili martu, kada najveći broj američkih država izlazi na glasanje za izbor predsedničkog kandidata, a rezultati najčešće ukazuju na podbednika trke. U konkurenciji je još uvek vodeći kandidat Berni Senders, u svom drugom pokušaju da dođe do kandidature. Neka su misljenja da je upravo njegova borba pre četiri godine dovela do toga da Hilari Klinton izgubi od Trampa, iako je imala podršku Sandersa u poslednim fazama trke. Zbog lošeg predizbornog rezultata, juče je trku napustio i bilioner Majkl Blumberg (Michaele Bloomberg) koji je uprkos ogromnom bogatstvu izborio samo minimalnu podršku glasača. Možda zvuči suviše optimistički, ali je ovo mali pokazetelj da nije dovoljno biti beli muskarac i imati bezobrazno mnogo novca i resursa da bi se osvojila građanska podrška. Na žalost, iz trke je izašla i poslednja žena koja se do skoro dobro kotirala, Elizabet Voren (Elizabeth Warren). Jasno je da za razliku od mnogih evropskih država, Amerika još nije spremna za ženskog lidera što je po Voren javna tajna u političkim krugovima koju su joj direktno saopštili kolege iz stranke nekoliko puta od kada se kandidovala.
Osim rodnog aspekta, ni linija ideološkog razgraničenja nije uvek kristalno jasna. Na primer, trideset osmogodišnja demokratska kandidatkinja Tulsi Gabartd (Tulsi Gabbard) je održavala kontakt sa sirijskim predsednikom Bashar-Al- Assadom, a poznata je i po svojim anti-gej javnim stavovima koje ne bismo očekivali od demokratskih političara. Sanders je demokratski socijalista i stabilno pozicioniran levo od centra ali i dalje deluje da nije u stanju da prihvati da su rasizam, seksisam i osuda seksualne orijentacije realnost današnje Amerike. Izjave poput “neka pobedi najbolji bez obzira na boju kože, pol, seksualno opredeljenje i poreklo” zvuče egalistički, ali u relanosti sve ove karakteristike imaju ogromnog uticaja na to koliko prepreka mora biti prevaziđeno da bi se stiglo do pozicija koje su automatski dostupne heteroseksualnim belim muškarcima. Analiza njegovih stavova i kandidature u Harpers Bazaru se osvrće upravo na nejednakost u tretmanu kandidata u demokratskoj trci na osnovu rase, pola i socijalnosg statusa.
Biden je osvojio deset od četrnaest federalnih država na “super utorku”, Sanders je osvoji tri, dok rezultati za Kaliforniju jos nisu objavljeni. Sasvim je izvesno da će kandidat protiv Trampa biti jedan od dva bela muskarca koji su, poput aktuelnog predsednka, nadomak devete decenije života. Amerika nije spremna za ženu predsednika i za progersivne ideje novih generacija i 21. veka. Možda “Berdmuski trougao” ne čine samo izborna kampanja već i cela zemlja koja bi trebala biti svesna pozitivnog pravca za budućnost, ali se misteriozno drži prošlosti i principa koji su samo prividno progresivni. Oni istinski, koje je obećavala široka plejada kvalitetnih i naprednih kandidata u 2019. godini su nepovratno nestali.
Kolumnu Igranka demokratija podržava: