Prošlo je više od pola godine od trenutka kada su i Ana i Staša postale mame, i isto toliko od trenutka kada su se suočile sa činjenicom da nema tih priprema koje mogu da te pripreme na roditeljstvo. Uči se u hodu, i to u ritmičnom, poskakujućem hodu, dok se tiho peva neka dosadna melodija ili, pak, glasno “šušti” – sve dok se bebac ne smiluje i konačno zaspi. U narednom serijalu razgovora o novomajčinskim iskustvima, ove dve prijateljice pokušaće i sebi i vama da razjasne zašto sve čuvene teorije već prvog dana, u bolnici, padaju u vodu.
O neispunjenim planovima i griži savesti
STAŠA: Pa, i nije nam išlo sve po planu koji smo vrlo entuzijastično izložile u prethodnim tekstovima, zar ne?
ANA: Džaba su se šalili sa mnom prijatelji u mom poslednjem izlasku pred bolnicu, kad su me u četiri ujutru ubacivali u taksi, da ću od toliko akcijanja i hoda da se porodim odmah. Džaba sam hodala i vežbala i u bolnici i pod tušem, jer kad neće samo – neće.
STAŠA: Ni termine nismo ispoštovale. Obe smo ih prebacile!
ANA: Ali sam ja mnogo ranije završila u bolnici.
Petnaestak dana pre termina otkrili su mi trudnički pritisak, zbog koga sam morala u bolnicu, da budem pod nadzorom. Nekoliko stvari je veoma važno reći, u ovom tekstu (koji treba da bude i edukativan) – takav pritisak ili možda šećer (jer postoji i trudnički šećer) možete dobiti, iako ste se, kao ja hranili normalno i bili aktivni. Ja sam jurcala okolo, radila do kraja osmog meseca, imala najdivniju trudnoću ikad, a na kraju – pritisak, koji realno može da bude opasan.
Važno je samo reći da za njega žene uglavnom nisu same krive, jer, ako je to trudnički pritisak i šećer, to znači da ih uslovljava trudnoća, pogotovo njen finiš. To je bitno naglasiti zbog osećanja krivice koji se javlja, a koji je nepotreban i štetan. Gotovo da postoji momenat u kome pomislite da ste vi krivi i da ste hteli nažao da učinite svojoj bebi, a istina je zapravo ta da nema bebe ne bi ni bilo pritiska.
STAŠA: Osećaj krivice imaš šta god da se dešava. I pre i posle porođaja. Ja sam se pazila tokom cele trudnoće kao da sam od najtanjeg mogućeg stakla, održavala se u svim mogućim normalnim parametrima (okej bilo je tu koje kilo više, šta da se radi), čitala, učila, disala, vežbala, bila ubeđena da će sve to rezultirati prelepim, prelakim, filmski dirljivim, potpuno prirodnim porođajem – pa završila tako što sam probila termin osam dana, bila indukovana, pa na carskom rezu posle osamnaest sati mog tvrdoglavog “prirodnog” porađanja.
ANA: Ja sam da je dovoljno što sam ja utrenirana i što bih mogla na Olimpijadu. Ako nisi otvorena – džaba tebi i tvoja snaga i forma. Onda možeš samo da čekaš da krene ili da ti deluje indukcija. Ja sam krupna i jaka, lako ću ja to – i to je predrasuda. I onda te grize savest kad ne bude tako.
STAŠA: E, baš to! Celim putem dok su me vozili od porođajne do operacione sale sam se izvinjavala medicinskom osoblju “što sam ih iscimala toliko”. Realno, sve je to rezultat opšteprihvaćenog običaja na ovim prostorima da je carski rez nešto što se dešava isključivo zbog porodiljine razmaženosti i lenjosti, čak i kad ga nije planirala. O osećaju krivice što nisam bila budna da zagrlim bebu čim se rodi, da i ne govorim.
O podršci i solidarnosti
STAŠA: Kako si ti izdržala bolnicu? Meni je i onih pet i po dana bilo previše.
ANA: Ja sam bila u bolnici prvi put u životu (posle svog rođenja), bila sam na neslanoj dijeti (belo meso bez grama soli) i samo činjenica da sam na deset dana od porođaja me je tešila. Mogu samo da zamislim kako je ženama koje moraju da leže mesecima. Ali i to je život, i to se dešava, i to se izdrži… Verovatno. Nekome ko je živac kao ja i voli svoj privatan prostor i slobodu, bolnica je isprva teško pala. Neki kažu da je to kao ženska vojska ili zatvor. Prva dva dana meni to jeste bilo tako, kukala sam kako živim nekoliko minuta od bolnice, da me puste, ali sam nekako instinktivno i sama znala da mi je bolje tu, da realno, o meni brinu stručnjaci. Već trećeg dana vladala sam situcijom, smislila sam kako da iskoristim vreme, čitala sam knjige koje sam ponela, ali i iz bolničke biblioteke (Zvezdara ima sjajnu biblioteku, načitala sam se Ante Tomića, Duška Radovića i Olje Savičević Ivančević, a poklonila sam dve svoje knjige), slušala sam podkaste omiljenih emisija na Radio Beogradu i Radio Aparatu i spavala sam, mnogo sam spavala.
Prošla sam kroz nekoliko soba, upoznala mnogo različitih žena, nekih sa kojima bih se na keca družila napolju, nekih sa kojim nemam ništa zajedničko, ali sam tu, kao nekad davno čitajući Ženski Dekameron shvatila koliko je snažna i autentična ženska solidarnost. Žao mi je što izvan ovih okolnosti ona nestaje. Gde bi nam bio kraj da nije tako? Bodrile smo jedne druge, bile rame za plakanje, smejale se, šetkale onako ogromne po bolničkoj terasi, upoznale se, olakšale jedna drugoj, prekratile vreme, i ne samo to.
STAŠA: E, baš tako su mene, onako mentalno, fizički i emocionalno iscrpljenu, doslovno spasile medicinske sestre. Ja sam bila sama u apartmanu koji smo rezervisali kako bi muž bio sa nama tokom tih pet dana (ja sam se jedva kretala, a beba je od starta zahtevala beskonačne šetnje i nunanje). Doduše, tada ionako nije bilo skoro nikog na tom odeljenju – bolnica Meljine u Herceg Novom je mala, a mnoge Novljanke se ipak odlučuju za bolnicu u Kotoru. Ipak, akušerske i pedijatrijske sestre u Meljinama su, bez preterivanja, neke od najboljih i najdivnijih osoba koje sam ikada upoznala. Brinule su se o meni kao da sam im familija, bile nežne kad zatreba, ali i stroge kad je to neophodno. Verovatno se ne bih tako brzo oporavila da me jedna od njih nije ekspresno digla na noge i objasnila da moram da šetam kao da mi život zavisi od toga, niti bih uspela da uspostavim laktaciju tako efikasno, da one nisu dežurale sa mnom svake noći i pomagale mi oko svakog dojenja. Sve su bile tako različite, i svaku ću pamtiti do kraja života. Zahvalna sam im koliko i doktorima, možda i malo više.
ANA: I ja sam zahvalna na tih desetak dana u bolnici, koje su se završile porođajem koji je morao da bude indukovan, trajao je prosečno za prvi – osam sati, jeste bio prirodan, pa iako sam mogla da imam epidural – na kraju ga nisam tražila. Iako mi je isprva delovalo da sam sama na svetu i da me niko ne kontroliše, sećaću se uvek finiša, kada su pored mene bile dve doktorke, babica i nekoliko sestara. I svaka me držala za poneki ekstremitet i bodrila. Sećaću se i toga da su mi nekoliko dana ranije pogrešno procenili težinu bebe, rekli su mi da će biti ispod tri kilograma, a on je bio blizu četiri.
O disanju i uzbuđenju
ANA: Porođaja ću se uvek sećati i po muzici, bio je to radio “Karolina”, i bar dva puta je išla “Careless Whisper”.
STAŠA: Meni je u nekom nesrećnom momentu najgrđih kontrakcija i učestalih napona na radiju išlo “Rodiću ti sina, kralja kokaina”. I sad, da ja to da stavim u neki scenario, rekli bi mi da preterujem.
ANA: Ja sam odslušala i jednu veoma mladu devojku, koja je bila sa mnom u sobi i čiji je porođaj počeo kad i moj, kako se uz neviđenu vrisku porađa za ekspresnih sat i kusur, a da sam ja još narednih sedam sati ležala i školski disala, kao debil.
STAŠA: Super je to školsko disanje, pomagalo je prvih deset sati porođaja, posle ne bi pomoglo ni da sam disala kao iskusni šaolin monah. Štaviše, sav vazduh mi je probio u glavu, popucali svi kapilari u očima, danima nakon toga su se čistačice prestravljivale kad me vide na hodniku, jer sam izgledala kao demon bez beonjača. To mi je sada sve urnebesno smešno, iako sam onomad zdušno izbegavala svoj odraz da ne bih zaplakala od muke.
ANA: Objektivno, moj porođaj nije bio težak, bio je prosečan, ali ja sam veliki šljaker i volim kad se obavi neki posao dobro. Možda je glupo što ću sopstveno dete uporediti sa projektom, ali momenat u kome sam ga rodila i kada su ga odneli, bio je kao onaj momenat kada pošalješ projekat i u fazonu si – završio sam, jes, sada mogu da se odmorim. A tada me obično spuca adrenalin, pa ne mogu da se odmaram, a tako je bilo i tada. Sećaću se svega sa uzbuđenjem.
STAŠA: Ja ću se sećati sa uzbuđenjem anestezije i prelepe, mlade anesteziološkinje koja je “ubola” koktel perfektno. Tad sam se poslednji put istinski naspavala.
Šalu na stranu, iako mi je beskonačno krivo što sam svoju bebu videla prvi put satima kasnije, osećam značajno olakšanje što neću morati opet da prolazim kroz sve to na isti način.
O najvažnijem upoznavanju
ANA: Mislila sam da ću videti Filipa odmah, ali pošto se rodio u 22:50 i pošto je trebalo da se odmorim, doneli su mi ga tek sutradan. Čudan je osećaj da je nešto izašlo iz tebe, nešto tvoje i živo, da je tu negde u istoj zgradi, ali da ti treba da izdržiš još jednom da spavaš, pa da ga uzmeš. Paradoksalan osećaj, jer ležeš bez stomaka, posle toliko vremena. Nema ni stomaka, a ni bebe na vidiku. Sutradan sam otišla na pregled i na doručak, prolazili su sati i sati i tek negde oko podneva je u sobu ušla sestra, donela ga i stavila u krevetić pored mog.
Strašno je neobično, ne dolaze odmah emocije ili ne dolaze samo one koje očekujete, takođe i to treba reći mamama. Gledala sam ga, bio mi je lep, veliki, mekan, divno je mirisao, ali sa nežnošću je došla i briga, da li će krenuti mleko, da li umem da ga presvučem, ja aljkavuša sa lošom motorikom. I onda se zbuniš od konglomerata raznih emocija i osećaja.
STAŠA: Luciju sam prvi put videla na fotkama koje mi je Ivan pokazao kad sam se probudila iz anestezije. Mali, lepi, sivi miš sa žutom kapicom. Najsmešnije je što sam ja ležala tako i gledala zamišljeno u fotke, a tamo niz hodnik se čula jedina beba u bolnici – moja beba. Tako blizu, a tako daleko. Šampionski glasna, na majku. Sutradan kad su mi je dovezli u onom providnom krevetiću, umalo nisam crkla od smeha, jer je beba spavala sa neverovatno nadrkanim izrazom lica, ličila mi je na Grumpy Cat. Od početka je imala jasan stav i tu me je osvojila, zaista.
I to je otprilike bio poslednji trenutak bezbrižnosti, ubrzo potom su me napali strahovi koje si ti već pomenula, a najviše ta neizmerna briga – da li sam ja dovoljno dobra da brinem o ovom nežnom malom biću?
ANA: Ali, pravo upoznavanje, ono u nešto relaksiranijem tonu, dolazi kod kuće.
STAŠA: E, tek tu kreće prava žurka.
U sledećem nastavku Ana i Staša razgovaraju o oporavku, ljubavi, nespavanju, raspoloženju i svemu onome što čeka svaku svežu mamu kad se vrati sa bebom kući.
