U jednom od manjih bečkih pozorišta, gledam Mašu. Priča ličnu priču. Ona je u crnom kombinezonu, plava kosa je zalizana, povezana u repić. Da ostane neprimetna sada i ovde, da je bolje čujemo. To mi se čini nelogično, jer ona stvarno priča svoju priču, u kolažu od nekoliko priča u ovoj predstavi. No, dobro, svi smo u mraku, svetlo je na Maši:
Mali ukrajinski grad, pre sedam, osam godina. Stara porodična kuća, žuti Moskvič u dvorištu. Sivo je, tmurno vreme. Ali, može biti lepše, mora da može. Šesnaestogodišnja devojka sedi pored prozora, nalik slici, plava kao more… Nisam znala šta želim da radim ili ko želim da budem, samo sam znala da hoću u Beč. U Ukrajini se srednja škola završava u šesnaestoj godini. Teško je sa šestanest odlučiti šta ćeš raditi do kraja života. Nemoguće je. Retko ko ima sreću da to može. Ma, niko ne može… Ipak sam upisala književnost i strane jezike jer sam to volela. Išlo mi je ok, ali mi nije padalo napamet šta sa tim mogu da radim… I onda je neko u razgovoru rekao: nije loše biti glumica. I ja sam pomislila, stvarno, nije loše!
Pronašla sam baš dobru glumicu u Lavovu, otišla kod nje, i objasnila da hoću da studiram glumu, i moram da se pripremim za prijemni. Ona je bila, u stilu: “Da, da, važi,… pokaži mi nešto, ispričaj mi neku priču, ili bilo šta”. Ispričala sam joj. Bila je zla tog trenutka, rekla mi je: “Ne. Nemoj da glumiš, radi nešto drugo”. U meni je buknula vatra! Pratila sam je i zvala svaki dan, dok nije pristala da me priprema… Spremale smo tri komada za prijemni u Lavovu, kada sam pomislila: nemački mi nije loš, mogla bih polagati prijemni na Konzervatoriju u Beču… Ali, ova glumica nije znala ni reč nemačkog… Počela sam da spremam komade na nemačkom, a ona,… slušala me je i pokušavala nekako da pomogne. Sve to sam krila od roditelja. Nisu znali da se pripremam za glumu, nisu znali ni šta želim. A ja sam znala da me ne bi podržali. Da sam htela da studiram medicinu, da budem advokatica ili profesorka, bilo bi ok, ali ovako… I tako, jednog dana, samo sam došla kući i izlila: spremam se poslednjih meseci, i idem u Beč, neko od vas dvoje mora sa mnom. Imala sam sedamnaest godina, nisam mogla sama preko granice. Bili su protiv cele stvari. Stajala sam i čekala odluku. Tata je pogledao mamu: “Ako ne odeš sa njom, mrzeće nas do kraja svog života. Dakle, moraš da ideš.” I krenula je sa mnom, nije to bila neka stvarna podrška, ali bila je tu. Putovale smo osamnaest sati autobusom iz Ukrajine, prijemni je trajao nedelju dana i primljena sam… Tokom četiri godine studija, roditelji su me izdržavali svojim novcem, i možda nisu verovali u mene onoliko koliko sam želela da veruju, ali bili su tu, i sada su tu. Sasvim su promenili mišljenje kada su me videli na sceni, prvi put u Burg teatru,… bilo je i plakanja i svega. Mislim da su sada prilično ponosni, ali put je bio dug i pomalo težak. Na prvoj godini studija, razumela sam otprilike 60% onoga što ljudi oko mene govore. Samo sam se smeškala, klimala glavom: da, da… Na ispitu, na prvoj godini, profesor je rekao da me ništa ne razume, ali, odlična sam kao glumica. Nije mogao da me razume, moj nemački je bio očajan… Gluma nije samo jezik, umnogome jeste, ali toliko toga možeš reći govorom tela. Svojim emocijama, licem, rukom, čime god. Zato sam kao diplomsku predstavu radila predstavu bez reči… Ovaj Konzervatorijum je bio prava škola za mene, dovoljno je bilo to što su me primili. Mislim da bi svaka druga škola rekla ne, suviše je rizično primiti je… Na studijama je, moj problem – moja tema, bio jezik. Učila sam nemački do krvi. Izgovor nemačkog. Ali, ima u tome još nešto, što mi je pomagalo. Svaki put kada bih izašla na scenu, već nisam bila Maša, zato što Maša govori ukrajinski, i dolazi iz Ukrajine. Svaki put kada bih izašla na scenu, već sam bila neka druga osoba. Zato što sam govorila sve te čudne reči i rečenice koje u nekim momentima uopšte i nisam razumela… Nikada u životu nisam glumila na ukrajinskom. Možda nekada hoću, nadam se da hoću. Moj nemački je sada stvarno odličan, tako da ljudi ne mogu da kažu odakle sam, jedino, ponekad, kada dugo govorim mogu se čuti neke male stvari, pa pitaju: “da li si iz Amerike ili Francuske,”, i sl… Naravno, ja sam mlada devojka, i izgledam kako izgledam. Uvek sam morala da igram Juliju ili nešto tako. To mi je bilo toliko dosadno, da nisam uopšte htela da igram. Uvek to romantično, stereotipno devojačko. Borila sam se protiv toga, uvek sam govorila da neću. Htela sam igram džankije, ili… Najzad, u nekom momentu, mogla sam i igrala sam baš džanki devojku iz Trejnspotinga koja je pričala o svojoj mentruaciji, drogama i seksu, o svemu onome što se ne uklapa u moj izgled, na primer… Kod glumica, i kod glumaca na neki način, uvek je prisutno pitanje tela, tvoj izgled, tvoj hod, način govora. Može biti teško, treba naći način da se nosiš sa tim… Sreća je da sam odmah posle škole počela da radim. Dobro, nije samo sreća u pitanju, radila sam kao konj. Bila sam treća godina studija kada su me pozvali. Propustila sam poziv, i dobila poruku: “Hej, Mašo ovde Karin iz Burg teatra, javi se…” Ok, bila sam prestravljena, Burg teatar! Pozvala sam. Nemački reditelj Herbert Frič tražio je nekoga za ulogu u “Uobraženom bolesniku”. Našli smo se i razgovarali oko sat vremena. Bio je to najfiniji i najzabavniji čovek kog sam ikada upoznala. U svojim kasnim šezdesetim. “Ovako ćemo, nećeš spavati dve noći i onda će te neko pozvati i javiće ti da ili ne”, rekao mi je. Tako je i bilo, nisam ni jela ni spavala dve noći, zatim sam dobila poziv i primljena sam. To je veoma mala uloga. Imam scenu od petnaest minuta, možda. Ali, bilo je tako oslobađajuće. Došla sam direktno iz škole, i htela sam sve da zapisujem, čitam, da se pripremam. Reditelj je na to odmahivao:” Ne, samo igraj, zabavi se. ”Kakvo olakšanje! Nisam morala da mislim na nemački, ni na to odakle sam, ništa od toga. To je bila moja prva uloga. I ja volim ovu predstavu, i igramo je već tri godine. I sinoć, ponovo, i obožavam je… Herbert Frič je kasnije radio još jednu predstavu i pozvao me u podelu, a ove godine, ponovo radim sa njim. I sa još jednim rediteljem. I tako, u jednom momentu sam igrala u tri predstave Burg-a, pa su me pozvali da dođem u ansambl… Mislim, ja tek počinjem i imam puno snova o pozorištu. Još uvek. Neki od njih se već razbijaju, ali neki ne… Na primer, tu je neko, kao moja koleginica Sabine. Zajedno smo u nekoliko predstava. U jednoj, ja igram Juliju. Strašno sam se mučila sa tekstom, sa Šekspirom. Ona je to videla, prišla mi je: “Mašo, sedi, pričaj sa mnom, hajde da zajedno pročitamo tekst”. To mi je neverovatno pomoglo, da neko ko je u poslu dvadeset godina duže od mene, tako razgovara sa mnom. Možda su neki glumci ljubomorni jedni na druge. Zato što hoće tu i tu ulogu… Ali, mi svi hoćemo uloge, to je naš posao. Ako si dobra, bićeš i popularna, ili, ako si dobra glumica i imaš sreće bićeš popularna… Do sada nisam imala loših iskustava. Možda će doći usput, ali ne sada. Jedino, ljubav, ljubavni odnosi…
Nastaviće se…
