* Majka svih pitanja, “The Mother of All Questions“, naslov knjige kolumnistkinje Rebeke Solnit.
Sedimo u vozu, vraćajući se, ja sa pesničke večeri, Zora sa psihoterapeutske konferencije na kojoj je imala izlaganje o posvećenosti u partnerskim odnosima, ili nešto slično. Zalepila sam nos uz prozor, gledam u prolećnu noć, lovim magnolije. Vraća mi se situacija od juče, vozila sam psa Lili u korpi bicikla. Njene uši lete unazad, te male, crne kike, dok posmatra okolinu, uživa u brzini. „Psi nas vole zbog automobila“, jednom je rekla Lori Anderson, „zbog brzine koju smo stvorili sa automobilima“. I biciklima. Na semaforu, stariji muškarac nam dovikne: „Bolje vozi dete, a ne kuče!“ Lili mu samo namigne, ja se glasno nasmejem. Kada bih uzvratila pitanje tj. zahtev, po čitav dan bih dovikivala muškarcima u birtijama ili kockranicama: „Idi kući!“ Mada, nisam sigurna da su potrebni kod kuće, takvi kod kuće prave probleme.
Majka svih pitanja je: „kad ćeš imati decu?“ To se lako pita, kao da je poslednje, kao da pre i posle rađanja nema ničeg; to se pita lakše nego: zašto je tata svako veče pijan; lako se pita kao pitanje o posttraumatskom stresu vojnika, dok se kao čudo otkriva da su najbrojnije preživele sa ovim stresom, zapravo, žene silovane u ratu (o tome u svojoj knjizi „The Evil hours“ piše Dejvid Moris). Svuda oko nas, linije prelaska iz priče u osećaj da je priča stvarna. Priča je stvarna. Mnogo je ljudi umrlo od loših priča.
Gledam u noć, stanične zgradice se smenjuju pred mojim očima, ruinirane, poslednji put obnovljene ko zna kada, kao zaboravljene razglednice, kulise iza kojih se krije celo jedno malo mesto, Pazova, jedna, druga, Inđija. Nije skupo okrečiti te stanične zgradice, srediti im fasadu, šta rade predsednici opština, da li se oni uopšte voze vozom?
Zora progovori, ne otvarajući oči, „prošle nedelje me je zaboravio u kolima.“ Dignem obrve, ona nastavlja, „zaključao ih je, i otrčao do trafike, pomislih, nešto zeza, vraća se za sekund, svejedno…“
„I?“
„Nije se vratio tri sata… Tri sata.“
„On je nenormalan. Otkači više tog idiota.“
U njoj grmi, čujem sa svog sedišta, rana u stomaku, tu joj se sakuplja sva bol. Vidim njena tri sata u kolima. Od blagog osmeha, do okretanja oko sebe, gledanje na sat, nervoza, umirivanje, sedi kao anestezirana, lupa o stakla, doziva, neko prolazi, umiri se, poniženje, obamrlost tela, gleda u telefon, žedna je, gladna je, pokušava da spava, očaj sve u svemu.
„…Vratio se i rekao: o, ti si tu! Plakao je i izvinjavao se… Mozak mu je okrnjen. Sjeban je, ova zemlja ga je uništila…“ „Ma, kako god… Šta će ti to, Zoro, čoveče?!“ „Pitala sam ga, da li me uopšte voli.“ Majka svih pitanja! Naravno da je potvrdno odgovorio. Zora zaboravlja sve propovedi koje drži o tome da ljubav nije isto za mene i tebe, i da se naše ideje o njoj mogu mimoilaziti. Poslednjih godinu dana je u vezi sa tim tipom koji odlazi i dolazi. Ima novac oca inženjera, penzionisanog negde u Nemačkoj, i prosto, putuje. Ponekad vodi i Zoru sa sobom. Kad on stigne u grad, ona nestane za sve prijatelje i rodbinu. Nema je. Ona tvrdi da joj je to potrebno, da tu leži sreća. Kao da bilo ko od nas zna šta je sreća…
„Skup je Beograd,“ skreće temu, „i gužva je u busevima, kao devedesetih, džeparoši caruju. Plus, gomila klinaca koji ne ustaju matorcima, dođe mi da ih nalupam.“
…Sreća se prodaje na opštim mestima, reklamama koje pokušavaju (i uspevaju) ljude da uvale u dugove, za stanove, kola, mame, tate, decu, zlatne retrivere – navodno uvek srećne pse. Individualna ljubav, to je ono što se konzumira, makar i sa nekim ko nas zaboravlja u kolima. Šta je sa kolektivnom srećom, sa javnom ljubavlju satkanom od trenutaka koji su društvena stvar, nešto kao: onaj dan kada smo okrečili stanične kućice; kada smo glasno rekli: ne iskrivljujte prošlost; dan kada smo srušili tržne centre; oh, kako je ulica izgledala drugačije dok smo jedni drugima pomagali sa teškim torbama, imamo vremena; dan kada su matorci u busevima seli klincima u krila, i zajedno se i slatko smejali; kada su mediji odbili da žive u glavi predsednika države; kada niko nije kupio nijedan od podivljalih tabloida, ratnih huškača. Javna ljubav pod ovim Mesecom.
U tom, voz se zaustavlja u Čortanovcima. Ulazi moja drugarica Milica. Bila je na vikendici, muž je ispraća, maše joj. Znam da je trudna. Grli me, „dobila sam posao! Selimo se za Kanadu“. To je dobra vest, već mesecima se nada ovoj selidbi. „Ne želim da rodim dete ovde. Neću roditi dete ovde!“
Zora otvori oči, „ne znam… Ako neko ide sam, ok mi je, dobro je videti svet. Ali, ovako, ideš sa detetom, tamo negde da ga rodiš, to mi je bezveze.“
„Šta je bezveze u tome da živim kako hoću?“
„Ti, beše, radiš u IT sektoru,“ nastavlja Zora, „ sada, to obrazovanje koje si ovde dobila džabe, nosiš tamo negde. Šta misliš, šta te tamo čeka?“
„Nisam ja ništa dobila džabe, ne dugujem nikom ništa,“ odgovori joj Milica.
„Samo još ovde je obrazovanje besplatno.“
„Nije tačno. Uostalom, nije ovde ništa besplatno. I nije sve u parama, šta misliš o dostojanstvu, na primer? Da nisam dobila posao, abortirala bih.“
„I ja bih abortirala,“ pridružim se Milici.
„Evo, moj drug Raša, došao iz Sidneja, nedostaju mu ljudi, prijatelji. Uvek ti tamo nekoga nađeš, ali nije to isto,“ Zora se nekako naginje napred.
„Jedino sebično od mene je što ostavljam ulične pse, bez mene, biće čovek manje koji im daje vodu i hranu. E, to me boli.“
„Pedijatri i ginekolozi odlaze iz zemlje, ovde neće biti nikoga da te pregleda,“ ironična sam.
„Da, a tek što kasne plate ženama na porodiljskom, a to što nema mesta u vrtićima, šta ćemo s tim? Bitno je da onaj kreten prosipa priču o roditeljskim dodacima, kao da te pare vadi iz svog džepa. Kao da to nije zakon o kom borba postoji već četiri godine. Nema javnih rasprava, nema ničeg, samo izmišljene odluke o našim telima,“ Milica kulja ka Zori „ma, uostalom, mogu da nam pljunu pod prozor, odoh ja odavde!“
Voz se zaustavlja u Petrovaradinu, Zora nas hladno pozdravi i izlazi. Odljutiće se, već. Spava mi se. Lepim nos za prozor, kao gladna devojka uz izlog restoranske kuhinje. Milica priča o budućem kanadskom poslu, o kodiranju, i bankarskom sektoru koji joj je inspirativan. Znam da je odrasla je u siromaštvu, otac joj je bio pijanac, majka se razbolela. Milica je radila sve moguće poslove, izdržavala sebe i sestru, i onda studirala. Jednom mi je rekla da još uvek oseća glad na vrh jezika, kad joj krajem meseca ponestane novca. U siromaštvu si uvek gladna, povezano je sa žudnjom. To je moje iskustvo periodičnog siromaštva kroz koje sam prolazila. Priznati sebi siromaštvo je nezgodna stvar. Čini nam se da uvek imamo šansu, da ćemo nešto zaraditi, jer pokušavamo. Ne znam siromaštvo kao konačnost, to ponekad dolazi sa starošću, ili je u detinjstvu, u trenucima „manje životne moći“.
Milica shvata da je ne slušam, stiže joj sms od Ljilje. „Odbio je da se privremeno razdvoje, kaže. Odbio je i da prekine odnos sa tom ženom,“ parafrazira Ljiljinu poruku, „pitala ga je, da li zna da je ovo što radi emotivno maltretiranje? Rekao je da zna.“
„Šta on hoće? Ne razumem.“
„Ljilja želi da se rastane. Roditelji će joj pomoći oko kredita za stan.“
„ A on ostaje sam u njihovom stanu?“ „Da,“ odgovara Milica, zagledana u svoj odraz u prozoru.
Voz se tromo zaustavlja, izlazimo u novosadsko proleće. Visoka žena iza nas, dobaci, „čula sam šta ste rekli o abortusu. Treba vas prijaviti vlasti. 300. 000 dece je abortirano.“
„Ne verujte tim manipulacijama. „Batut“ ima podatke da godišnje bude oko 12, 13.000 abortusa,“ obaveštena je Milica.
„Ma, šta kažete? Je l’ bilo u medijima?“ radoznalo joj prilazi visoka žena.
Pred očima mi, iznenada, mrtvi ljudi po ulicama, rat, popovi kruže oko njih i kade, pa se odvoze u limuzinama, gomile ljudskog mesa rođeno da umre u ratovima, 300. 000, hej, 300. 000, 000, 30000000. Od tih misli, zapnem za stepenik, i zarad javne ljubavi, pred visokom ženom, i svim onim ljudima koji spavaju u ulazu Železničke stanice, izrecitujem deo pesme En Voldmen, poslednje žive od bitnika:
„Rest you by this various planet
or lounge in the sky lounge
be my guest I’ll take you there
& introduce you around & show
you the sky ropes & the
city maps and the world as
flat as a map and a world
as round as a lively face
with head & atmosphere
and the sky as breath and the river
as chant and the sun as aria
aria for breathing and for loving
aria for the dancing light & shadow…“