VREME SVINGA

Zejdi Smit (Zadie Smith) je nagrađivana britanska spisateljica englesko-jamajčanskog porekla koja je svojim prvim romanom “Beli zubi” (“White Teeth”, 2000) izazvala pažnju kritike i publike istančanim osećajem za trenutak, baveći se društvenim pitanjima aktuelnim širom Evrope, a smeštenim u London: pre svega, multikulturalnošću kao okruženjem, ali i opipavanjem sopstvenog identiteta koji nikada nije jednoličan. Inteligencija kojom Smit pristupa jeziku, savremenost tema koje izdvaja, te humor kao neizostavni deo njenog književnog rada, učinili su od nje spisateljicu veoma prepoznatljivog i pitkog glasa koja danas iza sebe ima dvocifren broj knjiga – romana, eseja, zbirki priča. U svojim radovima, kao i u svojim intervjuima, Smit ne preza od toga da svaku društvenu poziciju i ulogu razloži na sastavne delove; ne ustručava se, međutim, ni da bude nežna i emotivna.

U nastavku vam prenosimo odlomak iz romana “Vreme svinga” (‘Swing Time”, 2016), jedanaeste knjige Zejdi Smit, koji je na srpskom jeziku nedavno izašao u izdanju Arete-a, kuće koja pažljivo bira svoje naslove. Otud se početkom godine susrećemo upravo sa romanom koji se podjednako graciozno bavi poreklom i klasom, ali i težinom prijateljstva i teretom talenta. Topla preporuka za hladne dane.

Tri

Šta želimo od svojih majki kad smo deca? Potpuno potčinjavanje.

Da, da, veoma je lepo i racionalno i učtivo reći da žena ima sva prava na svoj život, na svoje ambicije, na svoje potrebe i slično – to sam uvek i sama zahtevala – ali kao dete, ne, istina je da je to pravi rat i trvenje, za racionalnost tu nema nikakvog mesta, ni mrvicu, od svoje majke samo želiš da jednom za svagda prizna da je tvoja majka i samo tvoja majka i da je njena bitka sa ostatkom života završena. Ona mora da položi oružje i da ti priđe. A ako to ne uradi, onda kreće pravi rat, i takav rat vodio se između moje majke i mene. Tek sam kao odrasla počela iskreno da joj se divim – naročito u poslednjim, bolnim godinama njenog života – za sve što je učinila kako bi napravila u ovom svetu malo mesta za sebe. Kada sam bila mlada, zbunjivalo me je i vređalo njeno odbijanje da mi se potčini, naročito zato što sam smatrala da u našem slučaju ne važi nijedan od uobičajenih razloga za to odbijanje. Bila sam joj jedino dete, nije imala posao – u ono vreme nije – i jedva da je razgovarala sa ostatkom svoje porodice. Koliko sam ja znala, imala je sve vreme ovog sveta. Ali ipak, nisam mogla da dobijem njeno potpuno potčinjavanje! Moj najraniji osećaj o njoj bio je osećaj da smišlja način kako da pobegne, od mene, od same uloge majčinstva. Bilo mi je žao mog oca. On je i dalje bio mlad, voleo ju je, želeo je još dece – svaki dan su se oko toga svađali – ali po tom pitanju, kao i po svim ostalim pitanjima – moja majka nije htela da popusti. Njena majka je rodila sedmoro dece, njena baba jedanaestoro. Nije nameravala da se vrati svemu tome.

Verovala je da moj otac želi još dece kako bi je zarobio, i tu je, u suštini, bila u pravu, iako je ropstvo u ovom slučaju samo bilo druga reč za ljubav. Koliko ju je voleo! Više nego što je bila svesna ili nego što ju je zanimalo, ona je živela u svom ličnom svetu iz snova i pretpostavljala je da se svako oko nje u svakom trenutku oseća isto kao i ona. I zato, kada je počela, isprva polako, a onda sve brže, da prevazilazi mog oca, kako intelektualno tako i lično, prirodno je očekivala da i on u isto vreme prolazi kroz isti proces. Ali on je nastavio kao i pre. Brinuo se o meni, voleo je nju, trudio se da održi korak, čitao je Komunistički manifestsporo i marljivo. „Neki ljudi nose Bibliju”, rekao mi je ponosno. „Ovo je moja Biblija.” To je zvučalo impresivno – trebalo je da impresionira moju majku – ali već sam primetila da je uvek nekako čitao samo ovu knjigu i ništa drugo, nosio ju je na svaki čas plesa, a ipak nikad nije odmakao dalje od prvih dvadeset strana. U kontekstu braka, bio je to romantičan gest: prvi put su se sreli na sastanku Socijalističke radničke partije u Dolis Hilu. Ali čak je i to bio nesporazum jer je moj otac otišao tamo da upozna fine levičarke u minićima, dok je moja majka tamo išla zaista zbog Karla Marksa. Moje detinjstvo odvijalo se u sve širem procepu. Gledala sam kako moja samouka majka brzo, s lakoćom nadmašuje mog oca. Police u našoj dnevnoj sobi – koje je on lično napravio – punile su se polovnim knjigama, udžbenicima, političkim knjigama, istorijskim knjigama, knjigama o rasi, knjigama o rodu, o „svim tim izmima”, kako je moj otac voleo da kaže kad god bi navratio neki komšija i uočio čudnu kolekciju.

Subota je bila njen „slobodan dan”. Slobodan od čega? Od nas. Bilo je to vreme da malo čita svoje izme. Pošto me otac odvede na čas plesa, nismo mogli odmah da se vratimo kući, morali smo da nađemo neku razonodu, da ne dolazimo kući do večere. Postao nam je ritual da se vozimo autobusima koji idu ka jugu, daleko južno od reke, do mog ujka Lamberta, majčinog brata i očevog najboljeg druga. On je bio mamin najstariji brat, jedina osoba s njene strane porodice koju sam ikada videla. Odgajio je moju majku i ostalu braću i sestre, na ostrvu, kada je njihova majka otišla u Englesku da radi kao čistačica u staračkom domu. Znao je s čime moj otac ima posla.

„Ja koraknem ka njoj”, čula sam oca kako se žali jednog dana, usred leta, „a ona korakne unazad!”

„Niš ne moš s njom. Oduvek je taka.”

Bila sam u bašti, među paradajzima. To je, zapravo, bila njivica, ništa nije bilo dekorativno niti je služilo samo za divljenje, sve je bilo za jelo i raslo je u dugim, pravim redovima, privezano za bambusove pritke. Na kraju poseda nalazio se poljski ve-ce, poslednji koji sam ikad videla u Engleskoj. Ujka Lambert i moj otac sedeli su na stolicama na rasklapanje pored stražnjih vrata kuće i pušili marihuanu. Bili su stari prijatelji – Lambert je jedina druga osoba na fotografiji s venčanja mojih roditelja – i povezivao ih je posao: Lambert je bio poštar, a moj otac je bio direktor isporuke u Kraljevskoj pošti. Zajednički im je bio i rezak smisao za humor kao i nedostatak ambicije, na šta je moja majka popreko gledala, u oba slučaja. Dok su duvali i jadikovali o svim pitanjima po kojima je moja majka nedokazana, provlačila sam ruke kroz vreže paradajza puštajući da mi se obmotaju oko zglobova. Većina Lambertovih biljaka izgledala mi je preteće, bile su duplo više od mene i sve što je posadio, divlje je raslo: gustiš loze, visoke trave i opsceno nabreklih tikvi. Tle je boljeg kvaliteta u Južnom Londonu – mi u Severnom Londonu imamo previše gline – ali u to vreme nisam znala ništa o tome i bila sam zbunjena: mislila sam da, kad posećujem Lamberta, posećujem Jamajku, Lambertova bašta je za mene bila Jamajka, mirisala je kao Jamajka, tamo si jeo kokos-kocke, i čak i sada, u mom sećanju, uvek je vruće u Lambertovoj bašti, i žedna sam i plašim se insekata. Bašta je bila duga i uska, okrenuta na jug, poljski ve-ce stajao je uz desnu stranu, tako da si mogao da gledaš kako sunce zalazi iza njega i šparta vazduh na svom putu. Očajnički mi se išlo u ve-ce, ali odlučila sam da trpim dok ponovo ne ugledamo Severni London – plašila sam se tog poljskog ve-cea. Pod je bio od drveta i neka čuda su rasla između daski, travke, strnjika i maslačak koji su ti se češali o kolena dok se nameštaš na sedište. Paučina je povezivala ćoškove. Bila je to bašta izobilja i truleži: paradajz je bio prezreo, marihuana prejaka, termiti su se krili ispod svega. Lambert je tu živeo potpuno sam i to mesto mi je delovalo mrtvo. Čak i u tim godinama bilo mi je čudno što moj otac putuje trinaest kilometara do Lamberta po utehu, kada je Lambert izgledao kao da je već pretrpeo ono napuštanje kojeg se moj otac toliko plašio.

Umorivši se od šetnje kroz redove povrća, vratila sam se nazad u baštu i posmatrala kako njih dvojica nevešto sakrivaju džointe u pesnicama.

„Ti dosadno?”, pitao je Lambert. Priznala sam da jeste.

„Pre je ova kuća bila puna klinčadije”, rekao je Lambert, „al ta deca sad imaju svoju decu.”

Zamislila sam decu svojih godina s bebama u rukama: to je bila sudbina koju sam povezivala s Južnim Londonom. Znala sam da je moja majka otišla od kuće da bi pobegla od svega toga, da njena ćerka nikad ne bi postala dete s detetom jer njena ćerka nije trebalo samo da preživi – kao što je moja majka – trebalo je da napreduje, da nauči mnoge nepotrebne veštine, kao što je stepovanje. Otac mi je pružio ruku i sela sam mu u krilo, pokrila mu sve veću ćelu rukom i opipala tanke pramenove mokre kose koju je nosio začešljanu preko nje.

„Stidljiva je, a? Ne stidiš se, valjda, tvog ujka Lamberta?”

Lambertove oči bile su zakrvavljene, a pegice su mu bile kao moje, samo ispupčene; lice mu je bilo okruglo i milo, imao je svetlosmeđe oči koje su potvrđivale, navodno, kinesku krv u porodičnom stablu. Ali stidela sam se od njega. Moja majka – koja nikada nije posećivala Lamberta, osim o Božiću – čudno je insistirala da ga otac i ja posećujemo, mada uvek uz upozorenje da budemo na oprezu, da nikad ne dozvolimo da nas „odvuče nazad”. U šta? Obavila sam se oko očevog tela sve dok mu nisam bila na leđima i mogla da vidim busenčić kose koju je puštao na potiljku, koju je bio tako rešen da zadrži. Iako je bio tek u tridesetim, nikada nisam videla svog oca bujne kose, nikad ga nisam videla plavokosog i nikad ga neću videti sedog. Viđala sam samo ovu lažnu kestenjastu, koja je ostajala na prstima ako je pipneš i koju sam videla u njenom pravom izvoru, okrugloj, plitkoj limenoj kutijici koja je stajala na ivici kade, s masnim smeđim krugom oko ivice i istrljanom ćelom u sredini, baš kao moj otac.

„Treba joj društvo”, rekao je zabrinuto. „Knjiga nije dovoljna, zar ne? Film nije dovoljan. Treba ti prava stvar.”

„S tom ženom ne moš izić na kraj. Znam to još otkad je mala bila. Ima čeličnu volju.”

To je bila istina. S njom se nije moglo izaći na kraj. Kad smo došli kući, gledala je predavanje na Otvorenom univerzitetu s blokčetom i olovkom u ruci; tako lepa, spokojna, sklupčana na kauču s bosim nogama pod zadnjicom, ali kad se okrenula, videla sam da joj nije pravo, prebrzo smo se vratili, htela je još malo vremena, još prostora, još mira, da bi mogla da uči. Mi smo bili vandali u hramu. Učila je sociologiju i političke nauke. Nismo znali zašto.

Ako Fred Aster predstavlja aristokratiju, ja predstavljam proleterijat, rekao je Džin Keli, i po toj logici Bil „Bodžangls” Robinson zapravo je trebalo da bude moj plesač, zato što je Bodžangls plesao za harlemskog kicoša, za klinca iz getoa, za napoličara – za sve potomke robova. Ali za mene je plesač bio čovek niotkuda, bez roditelja, braće i sestara, bez nacije ili naroda, bez obaveza bilo koje vrste, i upravo je to bila karakteristika koju sam volela. Sve ostalo, svi detalji, nisu bili važni. Ignorisala sam besmislene zaplete tih filmova: dolasci i odlasci kao u operi, preokreti sreće, sladunjavi susreti i neverovatne slučajnosti, minstreli, služavke i batleri. Za mene su to bili samo putevi koji vode do plesa. Priča je bila cena koju si plaćao za ritam. „Izvini, dečko, je li to Čatanuga ćiha ćiha?” Svaki slog imao je podudarni pokret u nogama, stomaku, leđima, stopalima. Naprotiv, na času baleta plesale smo uz klasičnu muziku – „belačku muziku” kako ju je Trejsi otresito zvala – koju je gospođica Izabel snimala s radija na niz kaseta. Ali jedva da sam mogla da je prepoznam kao muziku, nisam mogla da čujem nikakvu promenu taktova i, mada je gospođica Izabel pokušavala da nam pomogne uzvikujući taktove, nikad ni na koji način nisam mogla da povežem te brojeve s morem melodije koje me je preplavljivalo violinama i bučnom treskom duvačke sekcije. Ipak sam znala više nego Trejsi: znala sam da njeni kruti stavovi – crnačka muzika, belačka muzika – nisu baš u redu, da mora da postoji svet gde se ta dva kombinuju. U filmovima i na fotografijama viđala sam kako belci sede za klavirima dok pored njih stoje crnkinje i pevaju. Oh, kako sam želela da budem kao te devojke!

U jedanaest i petnaest, odmah posle baleta, usred naše prve pauze, gospodin But ušao je u salu noseći veliku crnu torbu, onakvu kakvu su pre nosili seoski lekari, u kojoj su se nalazile partiture za čas. Ako sam bila slobodna – što je značilo: ako sam mogla da se sklonim od Trejsi – otrčala bih do njega i pratila ga dok je polako prilazio klaviru, a onda bih se namestila kao devojke koje sam viđala u filmovima i zamolila bih ga da svira Sve od mene ili Jesen u Njujorkuili Četrdeset drugu ulicu. Na časovima stepovanja morao je da svira istih šest pesama iznova i iznova i ja sam morala da igram uz njih, ali pre časa – dok su ostali u sali bili zauzeti pričom, hranom, pićem – imali smo ovo vreme za sebe i molila sam ga da prođe kroz neku melodiju sa mnom tako što sam pevala tiše od zvuka klavira ako sam se stidela, malo jače ako nisam. Ponekad, kada sam pevala, roditelji koji su pušili ispred sale pod drvećem trešnje, dolazili bi unutra da slušaju, a devojčice koje su bile zauzete oko pripreme svojih plesova – navlačeći helanke, vezujući pertle – zastajale su i okretale se da me gledaju. Postala sam svesna da moj glas – sve dok nisam namerno pevala tiše od zvuka klavira – ima u sebi nešto harizmatično, da privlači ljude. To nije bio tehnički talenat: glas mi je bio slabašan. Imalo je veze sa emocijom. Štagod da sam osećala, umela sam to veoma jasno da izrazim, umela sam da se „nametnem”. Moje tužne pesme bile su veoma tužne, a srećne pesme bile su mi radosne.

Kada je došlo vreme za naše „ispite”, naučila sam da koristim svoj glas kao oblik skretanja pažnje, isto kao što te neki mađioničari teraju da im gledaš u usta kada bi trebalo da im gledaš u šake. Ali nisam mogla da prevarim Trejsi. Videla sam je dok sam silazila s pozornice, kako stoji sa strane kod zavese, s rukama prekrštenim preko grudi i nosem dignutim u vazduh. Iako je uvek bila bolja od svih, iako je kuhinjska plutena tabla njene majke bila okićena zlatnim medaljama, nikada nije bila zadovoljna, htela je zlato i u „mojoj” kategoriji – pevanje i ples – iako nije umela da potrefi notu. To mi je bilo teško da razumem. Zaista sam osećala da, kada bih mogla da plešem kao Trejsi, nikada ne bih tražila ništa drugo na ovom svetu. Ostale devojčice su imale ritam u udovima, neke su ga imale u kukovima ili u svojim malim zadnjicama, ali ona je imala ritam u svim ligamentima, verovatno u svim ćelijama. Svaki pokret bio je oštar i precizan kao što bi svako dete samo moglo da se nada, telo je moglo da joj se uskladi sa svakom promenom takta, ma kako zamršenom. Možda bi se moglo reći da je ponekad bila previše precizna, ne naročito kreativna ili da nije imala duše. Ali niko normalan ne bi mogao da kaže ništa protiv njene tehnike. Bila sam – i sada sam – zadivljena Trejsinom tehnikom. Znala je kada je pravo vreme za sve.