NJENA ZEMLJA

Mrzim što moram priznati koliko je Teri pao u mojim očima. Uveren sam da je i Džef isto osetio, ali to nikad nismo priznali jedan drugom. Kod kuće smo ga poredili s drugim muškarcima i premda smo i tada bili svesni njegovih nedostataka, on se ni na koji način nije razlikovao od drugih, nije štrčao. Znali smo i njegove vrline, i one su se uvek više isticale od njegovih mana.

Gledano prema ženama – našim ženama kod kuće, hoću reći – uvek je zauzimao visok položaj. Bilo je očigledno da je omiljen. Čak i kad su drugi znali za njegove navike, niko mu to nije zamerao. U pojedinim slučajevima, činilo se da glas koji ga je pratio – da je sklon onome što se tako prikladno nazivalo veselošću – neki doživljavaju kao njegov naročit šarm. Ali ovde, suočen sa staloženom mudrošću i tihom suzdržanom duhovitošću ovih žena, pri čemu je mogao da se poredi samo s dobrim Džefom i mojom nenapadnom personom, Teri je i te kako štrčao. Ne kao muškarac među muškarcima, niti među – da tako kažem – običnim ženama. Činilo se da je njegova izrazita muževnost prikladna dopuna njihovoj izrazitoj ženstvenosti. Ali je u Njenoj Zemlji bio u potpunom neskladu s okolinom.

Moadin je bila krupna žena, s uravnoteženom snagom koju je retko pokazivala. Oko joj je bilo vazda budno kao u mačevaoca. Održavala je prijatan odnos sa svojim štićenikom, a sumnjam da postoji više žena, čak i u toj zemlji, koje bi taj posao uradile jednako dobro kao ona. Zvao ju je Mod kad je pričao s nama, i govorio da je „dobra duša, premda malo spora”, u čemu je sasvim grešio. Nije ni potrebno reći da je Džefovu učiteljicu zvao Džava, ponekad i Moka ili jednostavno Kafa – ili kad je bio naročito pakostan: Cikorija, pa čak i Postum. Međutim, ime Samel nije baš bilo pogodno za tu vrstu humora, jer osim baš nimalo smešnog „Samel”, ništa se drugo nije moglo smisliti.

„Zar vi imate samo jedno ime?”, upita Teri jednog dana nakon što smo upoznali čitavu grupu žena koje su sve imale prijatna imena od dva-tri sloga, poput onih koja smo već znali.

„O, ne”, odgovori Moadin. „Dosta nas ima i drugo, dobijamo ga s godinama – opisno ime. To je ime koje zaslužimo. Ponekad se čak i ono menja ili mu se doda još neko, ako neka ima neobično bogat život. Kao sadašnja Majka Zemlje – ona koju biste vi, verujem, zvali predsednik ili kralj. Zvala se Mera, još kao dete – to znači misliteljka. Kasnije joj je dodato Du, Du-Mera – mudra misliteljka, a sada je sve zovemo O-Du-Mera, velika i mudra misliteljka. Upoznaćete je.”

„Dakle, nemate prezime?”, navaljivao je Teri pomalo snishodljivo. „Nemate porodično ime?”

„Pa, ne”, odgovori ona. „Zašto bismo? Sve smo potekle iz istog izvora – iz jedne ’porodice’, zapravo. Vidite, naša srazmerno kratka i ograničena istorija dala nam je barem tu prednost.”

„Ali zar majke ne žele da dete nosi njihovo ime?”, upitah.

„Ne, zašto bi? Dete ima svoje ime.”

„Pa… zbog razlikovanja… kako bi ljudi znali čije je dete.”

„Mi sve veoma pažljivo beležimo”, reče Samel. „Svaka od nas ima svoj rodoslov, unazad sve do naše drage Prve Majke. Mnogo je razloga zbog kojih to radimo. Ali zašto bismo morale znati koje dete pripada kojoj majci?”

Kao i u mnogim drugim prilikama, i ovde smo bili navedeni da osetimo razliku između čisto materinskog i očinskog načina razmišljanja. Začudo, kod njih kao da je nedostajao element ličnog ponosa.

„Šta je s drugim delima?”, upita Džef. „Zar ne potpisujete svoje ime na njih – na knjige, statue i tako dalje?”

„Da, svakako, sa zadovoljstvom i ponosom. Ne samo knjige i statue već i svakojaka druga dela. Naći ćete mala imena na kućama, nameštaju, ponekad i na posuđu. Jer,da nije njih, moglo bi se desiti da zaboravimo ko je šta napravio, a mi želimo da znamo kome treba da zahvalimo.”

„Govoriš o tome kao da to činite radi onoga ko taj predmet koristi – a ne radi ponosa samog tvorca”, primetih.

„I jedno i drugo”, reče Samel. „Veoma se ponosimo svojim radom.”

„Zašto onda ne i svojom decom?”, opet upita Džef. „Ali nije tako! Izuzetno smo ponosne na njih”, neumoljivo je ponovila.

„Pa zašto ih onda ne ’potpišete’?”, likujući reče Teri.

Moadin se okrenu k njemu s onim pomalo tajanstvenim osmehom na licu.„Zato što gotov proizvod nije lična imovina. Dok su odojčad, ponekad kažemo ono je Esina Lato ili Novinina Amel, ali to je samo opisno i u razgovoru. U dokumentima, naravno, devojčica je ubeležena u lozi majki, ali u ophođenju s njom, kažemo samo Lato ili Amel, ne uvlačeći u razgovor i njihove pretke.”

„Imate li dovoljno imena da svakom detetu date novo?” „Svakako da imamo, za svaku generaciju živih.”

Zatim su upitale kako mi dajemo imena i saznale prvo da „mi” to radimo tako i tako, a zatim da drugi narodi postupaju drugačije. Na to su htele da znaju koji se način pokazao kao najbolji – a mi smo morali da priznamo da, koliko smo upućeni, zasad nije bilo pokušaja da se te prakse uporede, te da svaki narod sledi svoje običaje uveren u sopstvenu ispravnost, pri čemu ili prezire ili nimalo ne haje za prakse drugih naroda.

Najistaknutija vrlina u svim vidovima života tih žena bila je razboritost. Kad sam počeo da kopam po njihovim dokumentima kako bih ispratio neku liniju razvoja, ta razboritost zapanjila bi me više od svega – svestan napor da se nešto poboljša. Rano su uočile vrednost izvesnih poboljšanja, lako zaključile da ima prostora za još unapređenja i dale sve od sebe da razviju dve vrste razmišljanja – kritičko i pronalazačko.

One koje su ispoljavale sklonost ka posmatranju, uočavanju razlika, iznošenju predloga prolazile su naročitu obuku za takvu funkciju, a neke od najviših zvaničnica provodile su vreme pažljivo proučavajući ovu ili onu delatnost s nadom da će pronaći način da je dalje unaprede. Svako pokolenje donosilo je bar neki novi um koji je uočavao nedostatke i ukazivao na potrebu za promenama, a čitav odred pronalazača stajao je spreman da primeni svoje umeće kako bi se unapredilo to što je kritikovano, kao i da ponudi svoje predloge.

Do tada smo već bili naučili da ne pokrećemo razgovor ni o jednoj njihovoj osobini dok se prvo sami ne pripremimo da odgovorimo na pitanja o sopstvenim metodama – zbog toga i nisam pokretao pitanje svesnog unapređivanja. Nismo još bili spremni da pokažemo kako je naš način bolji.

U nama, ili bar u Džefu i meni, raslo je sve jače poštovanje prema prednostima te neobične zemlje i onih koje su njome upravljale. Teri je i dalje bio kritički nastrojen. Uglavnom smo to pripisivali njegovim živcima. Zaista je bio razdražljiv. Najupečatljivija odlika čitave zemlje bilo je savršeno snabdevanje hranom. Primetili smo to još prilikom one prve šetnje šumom, pa čak i kada smo delimično osmotrili zemlju iz aviona. Sada su nas odvele da vidimo taj moćni vrt i pokazale nam svoje metode uzgajanja.

Zemlja im je bila veličine Holandije, nekih dvadeset pet–trideset hiljada kvadratnih kilometara, a na padinama onih moćnih planina, obraslih gustom šumom, moglo se komotno smestiti još podosta zemalja veličine Holandije. Stanovništvo im je brojalo oko tri miliona duša – nije bilo veliko, ali je zato kvalitet života bio izuzetan. Tri miliona je sasvim pristojan broj da se među jedinkama javi dovoljno raznolikosti, a ovaj narod beše mnogo raznolikiji nego što smo isprva mogli da primetimo.

Teri je uporno tvrdio da bi, budući da se razmnožavaju partenogenezom, morale ličiti jedna na drugu koliko i mravi ili biljne vaši. Isticao je vidne razlike između njih kao dokaz da negde mora biti muškaraca. Kada smo ih kasnije u znatno prisnijem razgovoru upitali kako objašnjavaju toliku raznolikost bez unakrsnog oplođivanja, delom su to pripisale pažljivo osmišljenom obrazovanju koje je pratilo i najmanju sklonost pojedinki ka različitosti, a delom zakonu o mutaciji.

Otkrile su da taj zakon deluje na biljke, a sasvim je dokazan i u njihovom slučaju. Fizički su više ličile između sebe nego mi, budući da nije bilo bolesnih niti gojaznih pojedinki. Bile su visoke, snažne, zdrave i prelepe – čitava rasa je tako izgledala – ali su se dosta razlikovale po crtama i izrazu lica, nijansi tena.

„Najvažniji razvoj svakako je umni – i razvoj kroz predmete koje pravimo”, tvrdila je Samel. „Je li kod vas fizička raznolikost praćena srazmernom raznolikošću ideja, osećanja i proizvoda? Ili ste možda utvrdili da ljudi koji su slični jedni drugima vode i sličan unutrašnji život, da doprinose zajednici na sličan način?”

Nismo baš verovali u to već smo pre bili skloni da smatramo kako veća fizička raznolikost nudi veće izglede za napredak.

„Svakako bi trebalo da je tako”, priznade Zava. „Oduvek smo smatrale da je zaista teška nesreća što smo na početku izgubile polovinu našeg malog sveta. Možda je to jedan od razloga zbog kojih toliko težimo svesnom napretku.”

„Ali stečene osobine ne mogu se preneti na potomstvo”, izjavi Teri. „Vajsman je to dokazao.”

One nikad nisu dovodile u pitanje izjave koje smo iznosili kao potvrđene istine, samo su ih beležile.

„Ako je tako, onda je naš napredak verovatno posledica ili mutacije, ili isključivo obrazovanja”, ozbiljno je nastavila. „Neosporno je da smo napredovale. Možda su sve te uzvišene osobine bile uspavane u Prvoj Majci, pa ih je temeljno obrazovanje iznelo na svetlost dana, a naše pojedinačne razlike zavise od blagih varijacija u prenatalnom stanju.”

„Mislim da odgovor pre leži u celokupnoj, akumuliranoj kulturi”, predloži Džef. „I u čudesnom psihičkom rastu koji ste ostvarile. Veoma malo se zna o metodama istinske kulture duše – ali izgleda da vi znate dosta o tome.”

Bilo kako bilo, nesumnjivo je da su ispoljavale viši nivo aktivne inteligencije i ponašanja nego što smo mi do tada uspeli da pojmimo. Budući da smo i sami svojevremeno poznavali nekoliko osoba koje su pokazivale istovetnu, blagu uljudnost i bile jednako prijatne za suživot – bar se tako dalo naslutiti iz njihovog ponašanja u društvu – isprva smo pretpostavili da su naše pratilje jednostavno pažljivo odabrane među izuzetno prijatnim ženama.

Kako je vreme proticalo, sve smo više bili oduševljeni uvidevši da je to sveopšte lepo vaspitanje zaista vaspitanje, da se one u takvom okruženju rađaju, rastu, da im je ono prirodno koliko i nežnost golubicama ili poslovična mudrost zmijama.

Što se inteligencije tiče, priznajem da je to najimpresivnija odlika Njene Zemlje, a za mene i najporaznija. Ubrzo smo prestali to da komentarišemo, kao i druga pitanja koja su njima bila sasvim uobičajena, baš kao i njihova sklonost da nam postavljaju neprijatna pitanja o našem svetu. Nigde se to nije bolje ogledalo nego u njihovom načinu snabdevanja hranom koji ću sada pokušati da opišem.

Pošto su poljoprivredu dovele do najviše tačke razvoja i pažljivo procenile koliki se broj žena može lepo prehraniti na kvadratnim kilometrima kojima su raspolagale i nakon što su potom svele populaciju na željeni broj, čovek bi pomislio da više nisu imale šta da rade. No, one nisu tako mislile. Za njih je zemlja bila celina – bila je njihova. One su i same činile celinu, svesnu skupinu. Razmišljale su u okvirima zajednice. Stoga njihovo poimanje vremena nije bilo ograničeno na nade i želje u okviru života pojedinki već su obično razmišljale i planirale dalja poboljšanja, ponekad i vekovima unapred.

Nikada ranije nisam video, štaviše jedva sam mogao i da zamislim da ljudska bića preuzimaju na sebe toliki posao kao što je namerno pošumljavanje čitavih šumskih prostranstava drukčijim vrstama drveća. Pa ipak, njima je to delovalo kao najprostije zdravorazumsko ponašanje, kao kad bi čovek preorao neki nebitni travnjak i ponovo ga zasejao. Sada je u toj zemlji svako drvo davalo ploda – jestivog ploda, hoću reći. Postojalo je, međutim, jedno drvo kojim su se naročito ponosile, a koje isprva nije rađalo plod – to jest, plod nije bio jestiv za ljude – ali je bilo toliko lepo da su želele da ga zadrže. Devet stotina godina one su eksperimentisale i sada nam pokazaše to izuzetno dražesno drvo sa izobiljem hranljivih plodova.

Veoma rano su zaključile da je drveće najbolja biljka za ishranu jer zahteva daleko manje rada na samoj zemlji, a donosi mnogo veću količinu ploda po jedinici površine koju zauzima. Osim toga, drveće je zaslužno za očuvanje tla, a obogaćuje ga i hranljivim materijama. Nisu zanemarile ni sezonske useve: običnog i orašastog voća, žitarica i raznih bobica bilo je skoro čitave godine. Na višem delu teritorije, bliže zidu od planina u zaleđini, imale su pravu zimu sa snegom. Ka jugoistočnom delu, gde se nalazila velika dolina s jezerom koje je oticalo u ponornici, vladala je klima poput one u Kaliforniji, te su tu obilato uspevali agrumi, smokve i masline. Naročito me je zadivio njihov plan đubrenja zemlje.

Na tako maloj i odsečenoj teritoriji, pomislili biste, obični ljudi odavno bi pomrli od gladi ili se srozali na stadijum životinjske borbe za opstanak. Ove marljive poljodelnice osmislile su, međutim, savršen plan za dohranu tla onim što iz njega i potiče. Sve ostatke hrane, biljni otpad nastao prilikom obrade drveta ili u tekstilnoj industriji, sav čvrst materijal iz kanalizacije – valjano prerađen i pomešan – sve što je došlo iz zemlje, kasnije se u nju i vraćalo. Rezultat je bilo bogato tlo kao u svakoj zdravoj šumi – izuzetno vredno zemljište neprekidno se stvaralo, umesto da se sve više ispošćuje kao što tako često viđamo uostalim delovima sveta.

Kada smo shvatili šta su one postigle, pohvalili smo ih s toliko lepih reči, a one su se iznenadile što veličamo tako očigledno zdravorazumsko ponašanje, i potom nas upitale kakve metode mi primenjujemo. Bilo nam je teško da… pa, da okrenemo priču na drugu stranu, te smo samo istakli činjenicu da je naša zemlja izuzetno velika i da mi – mora se priznati – prilično nehajno ubiramo „kajmak”s nje.

Najzad smo mislili da smo im uspešno skrenuli pažnju na drugu stranu. No, kasnije sam otkrio da one nisu samo marljivo i tačno beležile sve što smo im govorili već su napravile i nekakvu grubu tabelu u koju su unosile sve što smo rekli i sve o čemu smo očigledno izbegavali da pričamo, a potom to sve proučavale. Zaista su te dubokoumne učiteljice kao od šale sačinile bolno preciznu sliku našeg stanja – bar u određenim oblastima. Kad bi se učinilo da izvestan tok posmatranja vodi ka nekom strašnom zaključku, uvek su radije birale da nam veruju na reč nego da sumnjaju u to što smo rekli, te bi taj tok misli ostajao otvoren za dalja saznanja.

Neke stvari koje smo mi naučili da prihvatamo kao sasvim prirodne, ili kao deo ljudskih ograničenja, njima doslovno behu neverovatne, a kao što sam rekao, sva trojica smo se prećutno dogovorila da prikrijemo dobar deo socijalnog stanja u našoj zemlji.

„Dođavola s njihovim bapskim razmišljanjem!”, reče Teri. „Naravno da ne mogu razumeti svet u kom preovlađuju muškarci! One nisu ljudi, one su samo čopor že-že-ženki!”

Rekao je to nakon što je morao priznati da kod njih zaista postoji partenogeneza.

„Voleo bih da je naš dedeći način razmišljanja podjednako dobro napredovao”, ubaci Džef.

„Zar zaista misliš da nam služi na čast to što smo na jedvite jade preživeli do sada sa svim siromaštvom i bolestima i ostalim? One imaju mir i izobilje, bogatstvo i lepotu, dobrotu i intelekt. Sasvim dobar narod, rekao bih!”

„Imaju i one nedostatke, videćeš”, nepokolebljivo će Teri.

Potom, da bismo bar malo odbranili sami sebe, počesmo tragati za njihovim manama. Pre nego što smo došli u Njenu Zemlju, imali smo veoma čvrste stavove prema tome: dok smo onako neosnovano nagađali šta nas čeka.

„Zamislite da zaista postoji zemlja u kojoj žive samo žene”, počinjao je tada Džef po ko zna koji put. „Kakve bi one bile?”

Bili smo tako uvereni da one moraju imati ograničenja, nedostatke i poroke kao i većina žena. Očekivali smo da budu pod uticajem onoga što nazivamo ženskom taštinom – karnerima i volanima, a otkrili smo da su razvile odeću savršeniju od kineske, koja je po želji mogla biti raskošno ukrašena, a uvek bila praktična, neizbežno dostojanstvena i ukusna.

Očekivali smo dosadnu sredinu, pokornu i monotonu, a zatekli smelu društvenu inventivnost daleko napredniju od naše, kao i razvoj mehanike i nauke potpuno jednak našem.

Očekivali smo sitničavost, a pronašli društvenu svest u poređenju s kojom naše nacije izgledaju kao deca koja se svađaju – i to maloumna deca. Očekivali smo ljubomoru, a pronašli sveopštu sestrinsku brigu, pravičnu inteligenciju kakva kod nas nije postojala. Očekivali smo histeriju, a pronašli zdravlje i krepkost, pronašli smirenoumlje kom je bilo nemoguće objasniti, na primer, našu naviku da pribegavamo psovkama – premda smo pokušali. Čak je i Teri morao priznati da je tako, ali je i dalje tvrdio da ćemo uskoro otkriti i naličje tog sveta.

„Jasno je, zar ne?”, tvrdio je. „Sve je to vraški neprirodno – rekao bih i nemoguće, da nisam video svojim očima. A neprirodno stanje mora dovesti do neprirodnih rezultata. Otkrićete užasne osobine – dajem glavu da hoćete! Primera radi, i dalje ne znamo šta rade sa zlikovcima – s defektnim osobama – sa starima. Zar ne primećujete da nismo videli nijednu takvu osobu? Mora da tu ima nečega!”

Bio sam sklon da poverujem kako tu mora biti nečega, stoga sam uhvatio vola za rogove – kravu, bolje reći! – i upitao Samel.

„Želim da pronađem neki nedostatak u ovom savršenstvu”, izravno joj rekoh. „Jednostavno, nemoguće je da tri miliona ljudi nema nikakve mane. Mi dajemo sve od sebe da vas razumemo i da naučimo. Bi li nam izašla u susret i rekla nam koje su, po tvom mišljenju, najgore odlike ove vaše jedinstvene civilizacije?”

Sedeli smo zajedno u hladu senice, u jednom od onih njihovih jestivih vrtova. Pre toga smo uživali u ukusnoj hrani, a tanjir voća i dalje je stajao pred nama. Pogled nam se na jednoj strani pružao ka ravnom delu zemlje, mirnom, bogatom i dražesnom, a na drugoj na sam vrt, s pravilno raspoređenim stolovima na takvom rastojanju da oni koji za njima sede budu dovoljno osamljeni. Moram već sad da kažem da zahvaljujući njihovom pažljivom održavanju „ravnoteže stanovništva” u toj zemlji nije bilo nikakvih gužvi. Bilo je dovoljno prostora i bezbrižne sunčane slobode za sve.

Samel nasloni bradu na dlan, nalaktivši se na nisku ogradu kraj klupe, i pređe pogledom preko prelepih predela. „Naravno da imamo nedostatke – svaka od nas”, poče ona. „U neku ruku, moglo bi se reći da ih imamo više nego ranije – to jest, čini se da se naš standard savršenstva još više uzdigao. Ali nismo obeshrabrene, jer naši zapisi ipak pokazuju napredak, i to znatan. Kad je sve počelo – pa čak i kad se pojavila jedna naročito plemenita majka – u nama su bile nasleđene osobine rase koja je sezala daleko u prošlost. Te odlike bi iskrsnule s vremena na vreme – na naš užas. Ali već… da, ima dobrih šest stotina godina kako nismo imale to što vi nazivate zločincem. Naravno, prvi zadatak nam je bio da iskorenimo najniže tipove kad god je to moguće, bilo obrazovanjem, bilo odabirom.”

„Odabirom?”, začudih se. „Kako ste to mogle – s obzirom na partenogenezu?”

„Ako devojka ispoljava loše osobine, a i dalje ceni značaj društvene dužnosti, pozivale bismo se na njen osećaj dužnosti s molbom da se odrekne majčinstva. Srećom, nekoliko najgorih tipova nije ni bilo u stanju da se reprodukuje. Ali ako je nedostatak ležao u nesrazmernom egoizmu, onda je devojka znala da ima pravo na decu, pa čak i da će njena deca biti bolja od drugih.”

„Da, to i sam vidim”, rekoh. „Ali velika je verovatnoća da bi ih ona odgajila u istom duhu.”

„To nikad nismo dopuštale”, tiho odgovori Samel.

„Dopuštale?”, upitao sam. „Dopuštale majci da gaji svoju decu?” „Ne, nikako”, reče Samel, „samo ako je zaista dorasla tako uzvišenom zadatku.”

Bio je to prilično jak udarac na moja prethodna ubeđenja o njima. „Ali mislio sam da je majčinstvo za svaku od vas…”

„Obrazovanje?”, opet sam bio zbunjen. „Ne mislim na obrazovanje. Kad kažem majčinstvo, ne mislim samo na rađanje dece već i na staranje o njima.”

„Pa vi onda razdvajate majku i dete!”, užasnuto povikah osećajući kako me prožima ono što je Teri osećao – da mora biti nečeg lošeg među tim mnoštvom vrlina.

„Obično ne”, strpljivo mi objasni. „Znaš, skoro svaka žena više od svega ceni majčinstvo. Ono je svakoj devojci blisko i drago, to je izuzetna radost, vrhunska čast, nešto najintimnije, najličnije, najdragocenije. Hoću da kažem, vaspitanje dece je tako pomno proučeno u našoj kulturi, sprovodi se s takvom spretnošću i veštinom, da mi što više volimo svoju decu, tim smo manje rade da to poverimo neveštim rukama – čak i sopstvenim.”

„Ali majčinska ljubav…”, zaustih.

Pomno mi je posmatrala lice tragajući za načinom da mi objasni.

„Pričali ste nam o vašim zubarima”, na kraju je počela, „onim osobama s čudnom specijalizacijom koje čitav život provedu zatvarajući rupice u tuđim zubima – pa čak i u dečjim, ponekad.”

„Da?”, potvrdio sam ne shvatajući šta time hoće da kaže.

„Da li kod vas majčinska ljubav navodi majke da zatvaraju rupice na zubima sopstvene dece? Žele li one to da čine?”

„Pa ne… naravno da ne”, usprotivio sam se. „Ali to je visokospecijalizovana veština. A gajenje deteta je svakako mogućnost data svakoj ženi… svakoj majci!”

„Mi ne mislimo tako”, blago odgovori. „Samo žene koje su najstručnije obavljaju taj zadatak, a većina devojaka žudi da je odaberu za tu ulogu – uveravam te da biramo samo najbolje.” „Ali sirota majka… lišena svog deteta…”

„O, ne!”, iskreno me je uveravala. „Nije ni najmanje lišena. To je i dalje njeno dete – ono je s njom – nije ga ona izgubila. Samo nije jedina koja se o njemu stara. Tu su druge koje su mudrije, što ona i zna. A ona to zna jer je učila kao i one, vežbala kao i one, i ceni njihovu istinsku superiornost. Ona je, za detetovo dobro, srećna što se o njemu staraju na najbolji mogući način.”

Nije me ubedila. Uostalom, bile su to samo glasine. Tek mi je predstojalo da vidim majčinstvo u Njenoj Zemlji.