NAJPLAVLJE OKO

Odlomak iz prvog dela knjige – JESEN

Džeraldina, Lui, Junior i mačak su živeli odmah pored igrališta škole Vošington Irving. Junior je igralište smatrao svojim, a školska deca su mu zavidela što može da spava duže od njih, ode kući na ručak i preuzme čitavo igralište posle škole. Nije voleo kad su ljuljaške, tobogani, penjalice i klackalice bile prazne, i pokušavao je da nagovori decu da ostanu posle časova što je duže moguće. Belu decu; majka mu nije dozvoljavala da se igra sa crnjama. Objasnila mu je razliku između tamnoputih ljudi i crnja. Razliku je bilo lako napraviti. Tamnoputi ljudi su bili uredni i tihi; crnje su bile prljave i glasne. On je pripadao prvoj grupi: nosio je bele košulje i plave pantalone; kosa mu je bila podšišana što je kraće bilo moguće kako bi se izbegla svaka sličnost sa vunom, a razdeljak mu je u kosu ugravirao brica. Zimi mu je majka stavljala „džergens” losion na lice da mu se koža ne bi perutala. Iako je bio svetlije puti, lako je moglo da mu se desi da se operuta. Linija koja je delila tamnopute od crnja nije uvek bila jasno povučena; suptilni i izdajnički znaci pretili su da je izbrišu, i bilo je neophodno da se neprestano bude na oprezu.

Junior je ranije čeznuo da se igra sa crnim dečacima. Više od ičega na svetu je želeo da se sa njima igra „kralja planine”, da ga oni gurnu u brdo štroke i da se zajedno valjaju u njemu. Želeo je da oseti njihovu čvrstinu uz svoje telo, da namiriše njihovo razuzdano crnilo i da može da izgovori ’jebi se’ sa tim ljupkim nemarom. Želeo je da sedi s njima na ivičnjacima gde su poredili oštrinu svojih peroreza, domet i luk pljuvačke. Želeo je da u toaletu podeli sa njima lovorike svoje sposobnosti da mokri dugo i na daljinu. Bej Boj i Pi El su jedno vreme bili njegovi idoli. Postepeno je počinjao da bude saglasan sa svojom majkom da ni Bej Boj ni Pi El nisu dovoljno dobro društvo za njega. Igrao se samo sa Ralfom Nisenskim, koji je bio dve godine mlađi, nosio naočare i nikad mu se ništa nije radilo. Sve više i više Junior je počeo da uživa u mučenju devojčica. Bilo je lako naterati ih u vrisak i beg. Kako se samo smejao kad bi pale tako da im se otkriju gaće. Kad bi ustale, crvenih i naboranih lica, činile su da se oseća dobro. Na obojene devojčice nije imao veliki pik. One su se obično kretale u čoporima, a kad je jednom jednu od njih gađao kamenom, one su ga jurile, uhvatile i prebile na mrtvo ime. Majku je slagao rekavši da ga je Bej Boj pretukao. Majku je to jako nasekiralo. Otac je samo nastavio da čita lorejnski Žurnal.

Kad bi mu tako došlo, pozvao bi neko dete koje bi prolazilo da svrati da se igraju na klackalici. Ukoliko bi dete odbilo, ili prihvatilo, pa otišlo prerano, on bi ga gađao šljunkom. Postao je vrlo precizan.

Budući da je bio naizmenično smoren i uplašen kod kuće, igralište mu je predstavljalo jedinu radost. Jednog dana kad je bio posebno zaludan, ugledao je jednu veoma crnu devojčicu kako hvata prečicu preko igrališta. Dok je hodala, držala je povijenu glavu. On ju je viđao mnogo puta ranije kako na odmoru stoji sama, uvek sama. Niko se nikad nije igrao sa njom. Verovatno, pomislio je, zato što je ružna.

Sada ju je Junior dozvao. „Hej! Otkud ti ideja da prođeš kroz moje dvorište?”

Devojčica zastade.

„Niko ne sme da prolazi kroz moje dvorište, sem ako ja tako kažem.”

„Ovo nije tvoje dvorište. Ovo je školsko dvorište.”
„Ali ja sam glavni.”
Devojčica poče da odlazi.
„Čekaj.” Junior krete ka njoj. „Možeš da se igraš ako želiš. Kako se zoveš?”
„Pekola. Neću da se igram.”
„Hajde. Neću ti smetati.”
„Moram da idem kući.”
„Nego, hoćeš da vidiš nešto? Imam nešto da ti pokažem.” „Ne. Šta?”
„Dođi kod mene u kuću. Vidiš, ja živim ovde. Hajde. Pokazaću ti.”
„Šta ćeš mi pokazati?”
„Mačiće. Imamo mačiće. Možeš da uzmeš jedno ako hoćeš.” „Prave mačiće?”
„Da. Dođi.”

On je blago povuče za haljinu. Pekola poče da se kreće ka njegovoj kući. Kad je bio siguran da je pristala, Junior uzbuđeno potrča napred, zastajkujući samo kako bi se okrenuo da joj poviče da požuri. Pridržao je vrata i ohrabrujuće joj se nasmešio. Pekola se popela na verandu i tamo počela da okleva, uplašena da ga dalje prati. Kuća je delovala mračno. Jurior reče: „Nema nikoga. Mama je izašla napolje, a otac je na poslu. Hoćeš da vidiš mačiće?”

Junior upali svetlo. Pekola zakorači kroz vrata.

Kako lepo, pomisli. Kakva prelepa kuća. Na trpezarijskom stolu je ležala velika crveno-zlatna Biblija. Male, čipkane šustikle su bile na sve strane – na rukohvatima i naslonima stolica, nasred velikog trpezarijskog stola, na svakom stočiću. Na svim prozorima nalazilo se cveće u saksijama. Slika Isusa Hrista u boji je bila okačena na zidu sa prelepim papirnim cvetićima pričvršćenim duž celog rama. Želela je da polako, polako upije sve. Međutim, Junior je stalno ponavljao: „Hej, ti. Dođi. Dođi.” Uvukao ju je u drugu sobu, još lepšu od prve. Još više šustikli, velika lampa sa zlatno-zelenim postoljem i belim abažurom. Na podu je bio čak i tepih sa ogromnim tamnocrvenim cvetovima. Bila je duboko udubljena u divljenje prema cvetovima kad Junior reče: „Evo!” Pekola se okrenu. „Evo tvog mačeta!”, kriknu. I pravo u lice joj baci velikog crnog mačka. Ona uvuče dah od straha i iznenađenja i oseti krzno u ustima. Mačak joj izgreba lice i grudi u pokušaju da se ispravi, a potom spretno odskoči na pod.

Junior se smejao i trčao po sobi hvatajući se za stomak u oduševljenju. Pekola dodirnu ogrebano mesto na licu i oseti kako joj kreću suze. Kad je krenula prema vratima, Junior skoči ispred nje.

„Ne možeš da ideš. Ti si moj zarobljenik”, reče. Oči su mu bile vesele, ali surove.

„Pusti me.”

„Ne!” On je gurnu na pod, otrča kroz vrata između soba, zatvori ih i pritisnu rukama. Pekolino udaranje po vratima samo je povećavalo njegov dahtavi, pištavi smeh.

Ubrzo su stigle suze, i ona oseti da joj je lice uronjeno u šake. Kad je nešto mekano i dlakavo počelo da joj se kreće oko nogu, ona poskoči i vide da je u pitanju mačak. Zavlačio se između i oko nogu. Na trenutak ona zaboravi na strah i čučnu da ga pomiluje rukama morkim od suza. Mačak joj se očeša o koleno. Bio je potpuno crn, duboko svilenkastocrn, a oči su mu bile zakošene ka njušci i plavkasto-sive boje. Od svetlosti su se presijavale kao plavi led. Pekola počeša mačora po glavi; on se izvi, palacajući jezikom od zadovoljstva. Plave oči na crnoj glavi su je opčinile.

Radoznao pošto ne čuje njeno jecanje, Junior otvori vrata i ugleda je kako čuči i mazi mačka po leđima. Zapazio je kako mačak isteže glavu i žmirka. Viđao je taj izraz nebrojeno puta kad je životinja na isti način reagovala na dodir njegove majke.

„Daj mi moju mačku!” Glas mu je pukao. U isto vreme i sigurnim i nezgrapnim potezom on zgrabi mačka za jednu od zadnjih šapa i poče da ga vrti ukrug oko glave.

„Prekini!”, vrištala je Pekola. Slobodne mačkove šape su bile ukrućene, spremne da zgrabe bilo šta kako bi uspostavile ravnotežu, usta su mu bila otvorena, oči plavi krugovi puni strave.

Ne prekinuvši vrisak, Pekola posegnu za Juniorovom rukom. Čula je kako joj se haljina cepa ispod ruke. Junior pokuša da je odgurne, ali ona ga je uhvatila za ruku kojom je vitlao mačka. Oboje padoše, Junior ispusti mačka, koji se, oslobođen usred pokreta, zalepi za prozor punom snagom. Skliznu dole i pade na radijator iza sofe. Izuzev par drhtaja, nije se mrdao. U vazduhu se osetio trag mirisa oprljenog krzna.

Džeraldina otvori vrata.

„Šta je ovo?” Glas joj je bio miran, kao da postavlja savršeno uobičajeno pitanje. „Ko je ova devojčica?”

„Ubila nam je mačka”, reče Junior. „Vidi.” On pokaza ka radijatoru gde je mačak ležao sklopljenih očiju, praznog, crnog i bespomoćnog lica.

Džeraldina ode do radijatora i podiže mačka. Bio je mlitav u njenim rukama, ali ona protrlja svoje lice o njegovo krzno. Potom pogleda Pekolu. Videla je štrokavu i pocepanu haljinu, neuredne pletenice u kosi, ućebane pramenove tamo gde su se pletenice razvezale, kaljave cipele iz čijih je pohabanih đonova virilo parče žvake, musave čarape od kojih je jedna spala do same pete. Videla je zihernadlu koja je pridržavala porub haljine. Preko pogrbljenih mačijih leđa, ona ju je posmatrala. Viđala je ovakve male crne devojčice čitavog svog života. Kako se naginju kroz prozore ponad krčmi u Mobilu, puze preko verandi ispred malih baraka na obodu grada, sede na autobuskim stanicama sa papirnim kesama u rukama i kukaju svojim majkama koje govore samo: „Kuš!”. Neočešljanih glava, raspadnutih haljina, razvezanih pertli i skorele od štroke. One su nju gledale svojim velikim tupavim očima. Očima koje nisu ništa preispitivale, ali su postavljale mnoga pitanja. Piljile su u nju ne trepćući i neposramljeno. U tim očima se mogao nazreti kraj sveta, kao i početak, kao i sva pustoš između.