Jelisaveta Karađorđević: Zeleni prsti princeze otvaraju rubriku Ručni rad
Tog junskog dana Kalenić pijaca je bila sva raskokana od cveća. Na instagramu je istog dana nikla čitava leja cvetnih postova i sve sam ih lajkovala. Da, ložim se na cveće, ali ne volim ikebane, ni one ređane uzduž kao-da-se-polažu-na-grob aranžmane sa mnogo krutog zelenila. Volim buket kao s polja ubran. Krenula sam u berbu, ali danas ne posve uobičajenu. Trebalo je da izaberem buket za princezu. Iako se do sada nisam baš družila sa princezama, nekako sam imala osećaj da znam šta radim. Samo sam obišla rezano cveće i uputila se nepregledu sadnica. Nakon kratkog šmekanja, ugledah sasvim zgodnu, neuobičajeno visoku i elegantnu lavandu u blatnjavoj plastičnoj saksiji. Odmah pored, u grnčarskoj radnji, pronašla sam i blago izduženu zemljanu saksiju i to je bilo to. Kao krojeno za krovnu terasu moje današnje domaćice. Na izlasku sam pokupila i naramak domaćih hortenzija i požurila kući da skockam i sebe i pazar za poset.
Sa princezom Jelisavetom upoznala sam se na jednom art performansu, srela je na još nekoliko gradskih izložbi i koncerata, a onda smo se videle i na Kaleniću dok je kupovala sveže cveće i ribu. Tada mi je otkrila da joj je baštovanstvo hobi, da obožava cveće i da moram da je posetim na njenoj krovnoj terasi. Ja sam prihvatila poziv, a ona naslovnu stranu za rubriku Ručni rad.
Ručni rad je rubrika u kojoj pokazujemo šta je moderni smisao ovog starinskog koncepta. Osvrćemo se, sasvim odgovorno, na tradicionalne mustre naših baka, ali tragamo i za novim interpretacijama i mogućnostima koje sve više volimo da zovemo dizajn. Nekada su ručni radovi hobi, često i dnevna rutina, može i fensi lajfstajl. Nekima postane pomoćni ili glavni izvor prihoda, a uz dosta upornosti, talenta i malo vilinske prašine, izraste i do virtuoznosti, profesionalnog opredeljenja, uspešne firme…
Krovna terasa princeze Jelisavete Karađorđević je sasvim specijalno mesto, ušuškano i posve prijatno, dok dominira svojim romantičnim pogledom na stari deo Beograda. Naša domaćica je blistala u bluzi od srpskog platna sa zlatnim ručnim vezom i u frulica belim farmerkama.
«Ja sam mislila da se primereno predstavim u vašoj rubrici. Ručni rad, zar ne?», laskala nam je dok je pokazivala detalje virtuoznog zlatnog veza na rukavima. Radi li još iko zlatni vez? Ima li zlatnog konca u nekom dućanu? Koliko se samo uvek divim Šanelovim kolekcijama posutim tim zlatnim vezom, raskošnim i uvek, nekako, dekadentnim. Ovaj na princezi bio je sasvim drugačiji: posve živahan, lepršav, autentičan i prirodan, valjda zato što su ga vezle seljanke belih ruku i rumenih obraza, naravno ranom zorom, pošto su nadžnjele momka, kao u onoj lirskoj, narodnoj.
Kako je to junsko predvečerje bilo jedno od onih prvih vrelih letnjih, Jelisaveta nam je već s nogu natočila svežu limunadu i poslužila ledene, tamnocrvene trešnje. I sasvim spontano nam dala recept. Počela je od koštice limuna.
«Vidite ovo limunovo drvo? Posadila sam košticu i evo sada pijemo limunadu! Izblendirala sam dva cela limuna, sa korom, prelila ledenom vodom, ni šećer nisam dodala!»
Limunada je zaista bila izvrsna, ali znala sam da kod kuće neću saditi koštice limuna, niti ću blendati koru prljavih i masnih limunova iz supermarketa. Meni je Limunovo Drvo od malena značilo rok bend, čiju muziku nisam slušala, ali je bilo važno znati ga zbog EKV.
Ovo limunovo drvo, zasađeno iz koštice rukom jedne princeze, na krovnoj terasi ove naše haotične metropole, meni je delovalo kao nekakva oživljena ilustracija iz bajke: princeza pojela voćku, zasadila košticu, i sada od plodova spravlja čarobni napitak za radoznale goste. Samo što naša princeza nije od onih što bespomoćno čeka svoga princa kao sreću najveću, već rekla bih, pripada onom korpusu žena, koje drže konce u svojim rukama, prave čuda, vladaju, i redovno su oličene vešticama, zlim maćehama ili grdanama, pa ih lepi vitez, redovno pobedi za srećan kraj. Naša domaćica ima status princeze i za sada nećemo sumnjati u to.
Samo što smo se odmakli od limunovog, zastali smo pored još lepšeg i još čudesnijeg Budinog drveta. Šetajući se po Jamajci, na vrhu jedne planine, princeza je pojela roze jabuku i sačuvala koštice. Dalje znate. Mislim da bi u Prustovom upitniku na pitanje čime se najviše ponosite, Jelisaveta odgovorila: kad mi Budino drvo procveta!
Onda smo prešli na jagode, paradajiz i aromatično bilje… posluživali smo se čeri paradajzom koji smo uvijali u listove sveže ubranog bosiljka.
Kad nam je sve pokazala, princeza se vratila svome poslu u kojem smo je zatekle: orezivanju ruža. Pravili smo joj društvo ćaskajući, dok je ona uporno i znalački rezala sve uvele ružine cvetove, kako bi krenuli novi.
Imali smo naslovnu stranu. Sledeći put doćiće nam u Kružok da se site ispričamo. Bićete sve pozvane.
Pri odlasku, uz čvrst stisak ruke, ponela sam i jednu košticu trešnje. Možda mi se posreći pa mi uspe drvo. Imaću za goste posluženje sa kraljevskim poreklom.
