Radmila Petrović (1996, Užice) provela je detinjstvo u Stupčevićima kod Arilja, a njeno odrastanje pojaviće se kao veoma značajan motiv u njenom sirovom pisanju, punom ironijskih otklona i duboke samosvesti. Šmeker-devojka – kako sebe naziva u jednoj od pesama – objavila je do sada zbirku „Miris zemlje“ (Dom kulture „Pivo Karamatijević“, Priboj, 2014.), a kao pobednik 22. Poetskog konkursa „Desanka Maksimović“ i knjigu pesama „Celulozni rokenrol“ (SKZ i Valjevska gimnazija, Valjevo, 2015). Zastupljena je u zbornicima i onlajn časopisima, ali je njena poezija u poslednje vreme postala i viralna na društvenim mrežama; iskrenost i drskost je čine bliskom i prijemčivom. Sa druge strane, ozbiljnost i težina osećaju se u netipičnom, glasnom i veoma snažnom odnosu prema ženstvenosti, pretkinjama i savremenicama, kao i ljubavi. Radmila Petrović ne preza od bilo koje teme, oštro se suprotstavljajući opšte prihvaćenim idejama o ravnopravnosti, porodičnoj hijerarhiji i večitoj, potresnoj dinamici vrednosti između sela i grada.
Polaznica je nekoliko radionica kreativnog pisanja, a o njenoj poeziji su drugari pesnici (sa kojima je pisala kod Zvonka Karanovića tokom 2018/2019) rekli sledeće:
Poezija Radmile Petrović je pogrešno usmerena protivvazdušna odbrana, umesto u nebo gađa u grudi. To je takođe otpor trave, posebno leti, nežnost koja na čupanje uzvraća ožiljcima nalik na tragove žileta. Žurka prekinuta lakonskim rafalom, ko živ, ko mrtav, ali svi ranjeni.
– Vladan Krečković
U ovim pesmama, gde selo trubi gradu, a muško i žensko se pretiču, Radmila u sudaru opozicija umesto buke i lomova postiže ono najređe: sklad, muziku i jednostavnost.
– Nikola Đurica
Radmilina poezija na poseban način spaja iskustvo grada i savremene motive sa pojmovima i dinamikom međuljudskih odnosa unutar tradicionalnog seoskog ambijenta, tako stvarajući jedan specifičan poetski međuprostor u kome preispituje ustaljene modele obe sredine.
– Mirko Kekić
Radmilina poezija je poput deteline koja ako idete neoprezno po njoj može biti oštra ali ako pažljivo gledate, možete naći detelinu sa četiri lista.
– Dejan Kanazir
Radmila priča o onome što nisi doživeo, ali tako da osetiš sve posledice.
– Nemanja Stanišić
Ako je neko uspeo da šakama uprljanim motornim uljem i zemljom, nežno šmekerski pomiluje ceo jedan grad, onda je to Radmila.
– Bogan Milanović
Pesme koje slede kao deo junske Lektire Milica magazina pripadaju rukopisu koji će biti objavljen pred leto, u izdanju PPM Enklave, a koji nosi radni naslov Moja mama zna šta se dešava u gradovima (urednik: Zvonko Karanović). Za jun zato predlažemo – preispitivanje pozicija (sopstvenih i tuđih): klasnih, rodnih, nasleđenih, stečenih.
Cvetin sin se nije ženio
sedam dana pred smrt
Cvetu smo viđali
kako grleći jastuk
obilazi oko jabuke u dvorištu
nije to bila bilo kakva jabuka
plodovi su bili crveni
i sočni, pretpostavljam
jer bili su i zabranjeni
ne zbog Eve, nego deda
je govorio:
nikako, Mile, nemoj tamo prilaziti
da nije tamo zakopan ćup sa zlatom?
nije to, Mile, naše blago
čudno se deda nasmejao
nego čije?
Cvetino i Jolovo
na sahrani su rekli
Cveta ima sina jedinca
a malo ko zna
troje je žive dece rodila
prvo dvoje nije preživelo
imala su defekt
– nisu bila muška
porasle su devojke
noću plešu oko jabuke
deda mi je rekao
pre nego što je ispljuvao
krv
Pre polaska u školu znala sam
šta je oduzimanje
bila sam opet žensko
mama je plakala u porodilištu
deda opsovao kad je čuo
samo je baba umrla na vreme
svuda pogledi – srpovi
pratili su za šta ću se uhvatiti
volela sam pištolje, bagere
i čekić
šta će ti to? ti si žensko
žensko si!, govorili su
sedela sam tati u krilu
okretala volan traktora
na filmu to nikad nisu prikazali
tamo devojčica drži kormilo
s očevom rukom na leđima
ima more ponosa
da potopi sve naše poljane
ovaj kadar je drugačiji
volan je utešna nagrada
dali su mi udžbenike
i držali me dalje od alata
šteta što nije muško
mislile su strine ispod oka
trudila sam se da radim sve
kako treba
a oni mi nikad nisu oprostili
što sam Radmila
Odjeci šume
istina je da sam jednom
spasila srnu lovačke puške
i da je tata posle slučajno
pokosio njeno lane
zar očevi to redovno ne rade
svojim ćerkama?
Moja mama zna šta se dešava u gradovima
moja mama nema sina
nema overenu zdravstvenu knjižicu
njeno srce nije od čelika
surutka joj teče pod prstima
samoća se razlistava u stabljike kupusa
i samo je motika ostavlja bez daha
ona zna da su tatine ruke armirani beton
reči crni luk blizu očiju
razume jezik bilja
ima odgovor na pitanje zemlje
ali ćuti
ovde čudan znači dobar
a budak znači smrt
moja mama nema sina da je zaštiti
razumno je bilo jedino napustiti nas
naopako, mama
šta bi tek od mene bilo da si otišla
Šuma, plug, jagorčevina
osećam duše ženskih predaka
koje su nastradale od muške ruke
zakačile se za mene
kad sam krenula u Beograd
i neće ni one kući
govore mi: seci ih kao pihtije!
pogledom ili kuhinjskim nožem?
možda perorezom koji nosim u džepu?
hoću, samo ne ovog
naročito ovog!, naređuju
od svega što sam na svetu mogla biti
bila sam samo žensko, priča Radovanka
pse na selu nikad nismo cenili
a biti žena bilo je gore od psa
tvoj pradeda je bio kao izvor
kaže Dobrosava, hladan i prek
spavali smo u kaci za rakiju kad me je doveo
vešao me je kao mačku koja je pojela sve piliće
a sve je to i bilo zbog rakije
snago, ne pristaj da budeš nečija
izađite iz mojih pesama!
i vi ste htele samo sinove
koji su vam posle razbijali glave
ništa iz muke niste naučile, babe
sve je bilo uzalud
Samo želim nekog da rasklopimo traktor mog oca u tišini
ja sam šmeker-devojka
imam perorez u džepu
i žice u brushalteru
stavljala sam srce pod hipoteku
htela da gradimo dom
sad nisam sigurna
da li me je iko od tih ljudi voleo
ali pustila sam prošlost da to i ostane
ja se, tata, prva probijam kroz sneg
i cvetam, kao kukurek
birala sam hranu, ustajala kasno
nema od takvih ništa, govorio si
a znaš kakva ću ja, tata, biti žena
jaka kao šifre na imejlu
neću se šminkati, hraniću se zdravo
na mom čelu pisaće organik
noću ću hodati sama
biću devojka-hajdučka trava
onakva kakvu nikad ne bi oženio
opstaću kad gromovi udaraju
u trafo-stanice. kad spiker govori
ne izlazite bez preke potrebe
a penzioneri lome kukove na trotoaru
sama sam, tata, jer ja sam ljutić-devojka
melem, ako me prisloniš na kožu
a kad me držiš predugo otvaram rane
ja sam sveže bilje, tata, i suvo sam bilje
na tavanu koje čeka da pristaviš čaj
samo nikad nisam osetila da sam
majčina ili tvoja dušica
ali, oprostila sam
traktor je startovao u zoru i vraćao se
kad padne mrak
nije vreme
za mene su naporno radili moji roditelji
