Ovog maja će se pred našom čitalačkom publikom prvi put pojaviti roman Elfride Jelinek „Požuda”, u izdanju Izdavačke kuće LOM, a u odličnom prevodu Sanje Karanović.
Sjajna austrijska nobelovka se i u ovom delu bavi nekim od osnovnih motiva svoje literature, a to su kapitalističko, potrošačko društvo u kome svako zna gde mu je mesto, a posebno oni koji se nalaze na njegovom dnu, sa koga im nema mrdanja, jer za to ne postoji ni mnogo mogućnosti, a nema ni prevelikih želja. Taj najniži sloj radnika i seljaka ovde je samo u ulozi nemih posmatrača onoga što se dešava kada se Direktor i Direktorova gospođa pojave na sceni malog provincijskog grada okruženog alpskim planinama. Direktor upravlja fabrikom u kojoj se proizvodi papir, zbog čega se nemilosrdno seče drveće i uništava okolna priroda. On vodi i lokalni hor sastavljen od podređenih mu radnika i vlada u svom domu kao neprikosnoveni gospodar.
Rob u tom domu je njegova žena. Direktor brine o tome da ona i njihovo jedino dete ne oskudevaju ni u čemu, materijalnog bogatstva ima preko svake mere. Kada se pojavi na ulicama gradića u kome žive, Ženi zavide sve ostale žene, radnice i domaćice…
Međutim… Kada se navuku zavese „božanskog” doma, počinje predstava koja se odigrava samo pred očima čitaoca. Žena je rob muškarčeve životinjske požude, ona ćutke trpi njegove najstrašnije porive i snuje beg i osvetu… A osveta dolazi u gradacijski nanizanim talasima i udara tamo gde najviše boli. Udara i samog čitaoca koji je mogao da očekuje neku strahotu, ali ne ovih razmera.
Sistematično iskorišćavanje žena i žensko telo kao predmet kojim se na najbizarnije načine može poigravati muška sujeta ključni su motivi ovog dela, kao i celokupnog stvralaštva Elfride Jelinek. Jezik kojim je roman napisan stilski je raskošan, izuzetno duhovit, bogat ironijom koja se povremeno preliva u sarkazam, pa se opet vraća u mirne vode svakodnevnog humora. Pripovedačica povremeno izađe iz uloge svevidećeg pripovedača, obrati se čitaocu direktno i pita ga, otprilike, da li želi još! A čitalac, zenemeo i očaran ovim veličanstvenim krešendom istine koja se događa sada i svuda oko nas, i te kako želi još!
Jelinek duboko zalazi u najmračnije zatone ljudske psihe i dok to čini, mi se smejemo sve do trenutka kad taj smeh postane gorak jer na neuobičajen način otkriva ono što, verovatno, svako od nas zna, ali o tome nikada ne priča.
„Ja moram da obavim prljav posao. Ja moram da počistim prljava osećanja. To je moj zadatak. U literaturi sam ja žena sa kontejnerom. Ja sam đubretar ljubavi.” – Elfride Jelinek
A taj đubretar ljubavi, zapravo, veoma voli ČOVEKA, posebno onog slabog, malog i nezaštićenog i na ovaj način pokušava da digne svoj glas u nastojanju da ga bar jednim delom zaštiti i odbrani od užasa prošlosti i sadašnjosti, a kako stvari trenutno stoje, i bliske nam budućnosti.
Da li želite još?
POŽUDA
Razapinju se zavese između žene u njenom kućištu i drugih koji takođe imaju sopstveni dom i sopstvenosti. I siromašni imaju svoja stalna prebivališta u kojima su njihova ljupka lica sabrana u jedno, i razlikuju se samo po onom što je uvek isto. Dok ukazuju na svoje veze s di- rektorom koji je, dok diše, njihov večni otac, oni u tom položaju tonu u san. A muškarcu koji im istinu toči kao svoj dah, i čija je vladavina nešto što se podrazumeva, sad je dosta žena, pa na sav glas viče da mu treba samo ta jedna, njegova. Neuk je kao drveće koje ga okružuje. I oženjen. To je protivteža njegovim zadovoljstvima. Bračni drugovi ne crvene jedno pred drugim, smeju se, oni su jedno drugom bili i ostali sve.
Zimsko sunce je trenutno slabo, i deprimira čitavu jednu generaciju mladih Evropljana koja ovde odrasta ili do- lazi ovamo na skijanje. Deca fabričkih radnika: ona bi mogla da spoznaju svet u šest sati izjutra, kad odu u štalu i za životinje postaju jezivi stranci. Žena odlazi u šetnju sa svojim detetom. Ona sama vredi više od polovine svih tela ovde, druga polovina radi podređena muškarcu u fabrici papira, nakon što se oglasi fabrička sirena. A ljudi
se upravo drže onog što im je najbliže, onog što se prostire neposredno pod njima. Žena ima veliku čistu glavu. U šetnji je s detetom dobrih sat vremena, ali dete, opijeno svetlošću, više bi volelo da postane bezosećajno baveći se sportom. Ako ga nakratko ispustiš iz vida, ono već baca svoje male kosti po snegu, pravi grudve i gađa se njima. Tlo izgleda kao da je sveže ukrašeno krvlju. Na zavejanom putu počupano ptičje perje. Prikradajući se na sve četiri, neka kuna ili mačka odigrala je predstavu svoje prirode, neka životinja je pojedena. Leš je odvučen. Ženu su iz grada doveli tu gde njen muž upravlja fabri- kom papira. On se ne ubraja u lokalno stanovništvo, on je jedini koji se broji. Svuda po putu prska krv.
Muškarac. On je jedna prilično velika prostorija u kojoj je još uvek moguće govoriti. A i sin bi već morao početi da uči sviranje na violini. Direktor ne zna svoje radnike pojedinačno, ali zna njihovu ukupnu vrednost, pomoz bog svima! Oformljen je radnički hor koji se finansira dobrovoljnim prilozima da bi se direktor zanimao dirigovanjem samom sebi. Hor se autobusima vozi svuda, da bi ljudi mogli da kažu: bilo je neponovljivo. Zato često svraćaju u manje gradove, gde neodmerenih koraka i s neumerenim željama idu da razgledaju provincijske izloge. U salama se hor vidi s prednje strane, zadnja strana okrenuta je zidu. I pticu dok leti vidimo samo s donje strane. Opreznim, prilježnim koracima, pevači izviru iz iznajmljenog autobusa koji se puši od njihovog smrada, i odmah isprobavaju svoje glasove na suncu. Oblaci pesme uzdižu se pod nebeskim svodom dok se dovode zatvorenici. U međuvremenu, njihove porodice žive bez oca i s malim prihodima. Očevi jedu kobasice i piju pivo i vino. Upropašćavaju svoje glasove i čula, jer i jedne i druge nepromišljeno koriste. Šteta što su tako skromnog porekla. Orkestar iz Graca mogao bi da zameni svakog od njih, ili pak da ga podupre, zavisi od raspoloženja. Ti užasno slabi glasovi, u omotaču od vazduha i vremena. Direktor želi da radnici svojim glasovima idu u prošnju da bi se njemu obezbedio novac. Čak će i beznačajnima pružiti priliku ako primeti njihov muzički talenat. Hor je direktorov hobi, pa se o njemu vodi posebna briga. Ako nisu na putu, horisti su u svojim štalama. Direktor ulaže čak i sopstveni novac kad dođe do krvavih, smrdljivih kvalifikacija na regionalnom nivou. Trudi se da on i njegovi pevači potraju duže od prolaznog trenutka. Muškarci, te građevine povrh zemlje, večito bi nešto da grade. Da bi njihove žene mogle da ih pamte po njihovim de- lima kad odu u penziju. Ali vikendom i ta nebeska stvorenja pokazuju svoje slabosti. Tada se ne penju na građevinske skele, već na kafanski podijum, i pevaju pod prisilom, kao da bi mrtvi mogli da ustanu i nagrade ih aplauzom. Muškarci žele da budu viši, a to isto žele i njihova dela i vrednosti. Njihovo uzdizanje.
Žena ponekad nije zadovoljna tim mrljama koje joj otežavaju život: mužem i sinom.
(iz prvog poglavlja romana Požuda, Elfride Jelinek, prevod Sanja Karanović, Izdavačka kuća LOM, maj 2019.)
