Američka pesnikinja Luiz Elizabet Glik (Louise Elisabeth Glück) je ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade za književnost “za svoj nepogrešiv poetski izraz koji strogom lepotom individualno iskustvo čini univerzalnim”, dok je jedan od članova komiteta za dodelu naglasio da autorka poseduje humor i oštru pamet, a njen glas nazvali su “iskrenim i beskrompomisnim”. Glik je tek 16. žena koja je osvojila ovu veliku književnu nagradu u njenoj 125 godina dugoj istoriji, dok je u daleko manjem broju slučajeva nagrada pripala upravo pesnikinjima. U godini koja se po svemu protivi poetskom, poezija koju potpisuje Glik postaje vidljivija širom planete u svom preciznom ispovednom maniru, u nizu zapitanih kritičko-lirskih pejzaža. Takva literatura zaista pripada prostoru lektire, i to na jesen koja je polazak u škole dočekala više nego bojažljivo.

Počev od 1968. godine Glik je objavila brojne i nagrađivane zbirke poezije, a autorka je i nekolicine smelih knjiga eseja. Njeno pisanje neretko se nalazi na pragu između fikcionalnog i činjeničnog, između mita i svakodnevnice, dok se pesnikinja intenzivno u svom radu bavila pitanjem istine i samoće. U dosadašnjem višedecenijskom pisanju dotakla je raznorodne teme – od pozicije žene do preispitivanja porodične hijerarhije, te analiza intimnih osećanja (razočaranje, ljubav, smrt) – bez prestanka poigravajući se sa jezikom i (ne)mogućnostima izrečenog. Između ostalog, u knjizi eseja Dokazi i teorije (1994) Glik navodi kako se zalaže za poeziju koja se približava tišini i graniči se sa iščeznućem. Njene najznačajnije zbirke su: Seoski život (2009), Averno (2006), Sedam doba (2001), Vita nova (1999), Zemlje pašnjaka (1996), Divlja perunika (1992), Ararat (1990), Ahilejev trijumf (1985). Osim Nobelove nagrade Glik je osvojila brojna priznanja, poput nagrade Bolindžen, Pulicerove nagrade, Nacionalne nagrade za poeziju, Nagrade nacionalne kritike i Nagrade akademije američkih pesnika.

U iščekivanju (još uvek nenajavljene) celovite publikacije posvećene njenoj poeziji na srpskom jeziku, u ovomesečnoj Lektiri Milica magazina predstavljamo nekoliko pesama koje je pre par godina odabrao i sa engleskog preveo Stevan Bradić.

Obilje

Prohladan vetar  duva u letnje veče, njiše pšenicu.
Klasje se povija, lišće bresaka
šumori u noći ispred nas.

Po mraku dečak korača preko polja:
dodirnuo je devojku, prvi put
i zato se vraća kući kao muškarac
sa muškim gladima.

Voće, lagano, zri –
mnoge se košare napune sa jednog drveta
i zato svake godine deo istruli
tokom nekoliko nedelja ima ga i previše:
pre i posle, ništa.

Među redovima pšenice
možeš videti miševe kako se iskre i vrtlože
preko zemlje, iako se klasje uzdiže visoko iznad njih,
vrtlože dok letnji vetar duva.

Mesec je pun. Neobičan zvuk
dopire sa polja – možda je vetar.

Ali za miševe to je noć kao i svaka druga.
Voće i pšenica: vreme obilja.
Niko ne umire, niko ne ostaje gladan.

Nema zvuka osim rike pšenice.

Sreća

Muškarac i žena leže na belom krevetu.
Jutro je. Mislim
Uskoro će se probuditi.
Na natkasni pored kreveta je vaza
sa ljiljanima; sunce
se uliva u njihova grla.
Gledam ga kako je okreće
kao da želi da joj izgovori ime
ali tiho, duboko u njeno grlo –
Na simsu
jednom, dvaput
oglasi se ptica.
I ona se pokreće; njeno telo
puni se njegovim dahom.

Otvaram oči; posmatraš me
Skoro da preko ove sobe
prelazi sunce.
Pogledaj svoje lice, kažeš,
primičući mi sasvim tvoje
kako bi od njega načinio ogledalo.
Kako si samo miran. I plameni točak
prelazi nežno preko nas.

Kirkina tuga

I na kraju, učinila sam sebe
Poznatom tvojoj ženi na način
Primeren boginji, u njenoj kući
Na Itaki, kao glas
lišen tela: ona je
Zastala u svome tkanju, okrenula glavu
Prvo desno pa levo
Iako je bilo beznadežno naravno
Tragati za fizičkim
Poreklom zvuka: sumnjam
Da će se ikada više vratiti razboju
Nakon što je stekla ovo znanje. Kada je
Ponovo budeš video, reci joj
Tako se boginje opraštaju:
U njenoj sam glavi zauvek
U tvome sam životu zauvek.

Oktobar

Ponovo je zima, ponovo je hladno,
nije li se Frenk juče okliznuo
nije li zaraslo, nisu li prolećna zrna posejana

nije li se noć okončala
nije li otopljen led
poplavio uske slivnike

nije li moje telo bilo
spaseno, nije li sve bilo osigurano

nije li se stvorio ožiljak, nevidljiv
preko rane

užasa i hladnoće,
nisu li se oni upravo završili, nije li vrt
preoran i zasađen –

sećam se kako se osećala zemlja, crvena i gusta,
u čvrstim brazdama, nije li seme posejano,
nisu li se puzavice popele uz južni zid

ne mogu da čujem tvoj glas
od zavijanja vetra, od njegovog zvižduka preko gole zemlje

više me nije briga
kakav zvuk pravi

kada sam prvi put ućutkana, kada je prvi put delovalo
uzaludno da opisujem taj zvuk

jer njegov opis ne može da promeni njegovu suštinu –
nije li se noć okončala, nije li zemlja bila
osigurana, kada je bila zasejana

nismo li mi posejali seme
nismo li bili neophodni zemlji,

a puzavice, jesu li bile požnjevene?

Letnja bašta

1

Pre nekoliko nedelja pronašla sam fotografiju na kojoj se vidi kako moja majka
sedi na suncu, lica ozarenog ispunjenjem i pobedom.
Sunce je sijalo. Psi su
spavali kraj njenih nogu gde je uostalom spavalo i vreme,
mirno i nepokretno, kao na svim fotografijama.

Obrisala sam prašinu sa majčinog lica.
I zaista, prašina je prekrivala sve; činilo mi se da je nalik na neumornu
maglu nostalgije koja štiti relikvije detinjstva.
U drugom planu, raspoređene klupe, drveće i žbunje u parku

Sunce se spustilo sa neba, senke su se izdužile i potamnele.
Što sam više brisala prašinu one su sve više rasle.
Leto je stiglo. Deca
su se naginjala preko ružičnjaka, njihove senke
stapale su se sa senkama ruža.

Javila mi se reč, odnoseći se
na ove pokrete i promene, na iščeznuća
koja su sada bila očigdna –

pojavljivalo se, ali je jednako brzo nestajalo.
Da li je to bilo slepilo ili tama, opasnost ili zabuna?

Leto je stiglo, potom jesen. Listovi su se okretali
deca blještave fleke u mrljama bronze i zemljano narandžaste.

2

Kada sam došla sebi od iznenađenja
vratila sam fotografiju na mesto budući da sam je našla
među stranicama stare knjige u mekom povezu,
stranicama koje su bile ispunjene
zapisima na marginama, ponekad rečima ali češće
energičnim pitanjima i uzvicima
koji su značili “slažem se” ili “nisam sigurna, zbunjena sam –“

Mastilo je izbledelo. Tu i tamo nije se moglo prepoznati
kakve su se misli javile u čitaocu
ali kroz mrlje nalik na modrice mogla se naslutiti
žurba, kao da su suze popadale.

Držala sam knjigu neko vreme.
Bila je to Smrt u Veneciji (u prevodu);
Obeležila sam pomenutu stranicu, jer kako je Frojd verovao,
ništa nije slučajnost.

Mala fotografija je dakle
bila ponovo sahranjena, kao što se prošlost sahranjuje u budućnosti.
Na marginama bile su ispisane dve reči
povezane strelicom: “sterilnost”, i, na dnu strane, “zaborav” –

“I činilo mu se da ga je bledi i dražesni
mladić pozivao napolje smešio mu se i molio ga…”

3

Kako je tiha bašta;
nema povetarca da prodrma listove drena.
Leto je došlo.

Kako je tiho
sada kada je život pobedio. Čvrsti

stubovi gorskog javora
podupiru nepokretne
police lišća,

travnjak ispod
bujan, blještav –

A na sred neba
oholi bog.

Stvari jesu, kaže nam. One jesu, one su nepromenjive;
odgovor je nepromenjiv.

Kako se samo utišala pozornica
jednako kao i publika; čini se
da je sada i zvuk disanja nepristojnost.

Mora biti da je strašno blizu,
trava ne baca senku.

Kako je tiho, kako nemo,
nalik na popodne u Pompeji.

4

Beatris je povela decu u park u Siderherstu
Sunce je sijalo. Avioni
su leteli nad glavama, umireni zato što se rat završio.

Bio je to svet njene mašte:
istinito i lažno nisu imali nikakvu vrednost.

Sveže uglancan i blistav –
to je bio svet. Prašina
još nije pala po površini stvari.

Avioni su leteli tamo-amo, prema
Rimu ili Parizu – nisi mogao stići na cilj
a da ne preletiš preko parka. Sve
mora da prođe, ništa ne može da ostane –

Deca su se držala za ruke, naginjala su se
da pomirišu ruže.
Imala su pet i sedam godina.

Beskonačnost, beskonačnost – to
je bilo njihovo shvatanje vremena.

Sedela je na klupi, skrivena pomalo hrastovima.
U daljini, strah se približavao i uzmicao;
sa željezničke stanice je dopirao zvuk koji je on pravio.

Nebo je bilo ružičasto i narandžasto, starije
jer se okončao dan.

Nije bilo vetra. Letnji suton je
prosuo senke u obliku hrasta po zelenoj travi.

Divlja perunika

Na kraju moje patnje
bila su vrata.

Počuj me: sećam se
onoga što ti nazivaš smrću.

Nad glavom buka, povijalo se granje bora
Potom ništa. Bledilo sunca
treperilo je iznad suve površine.

Užasno je preživeti
kao svest
sahranjena u tamnu zemlju.

Potom se završilo: ono čega se bojiš, biti
duša, okončana iznenada,
izgubiti moć govora, neprimetno uleganje
čvrste zemlje. I ono što mi se činilo da su
ptice koje proleću kroz nisko žbunje.

Ti koji se ne sećaš
dolaska sa drugog sveta
kažem ti da sam mogla ponovo da zborim: sve
što se vraća iz zaborava vraća se
da zadobije glas:

iz središta mog života probio se
veličanstveni vodoskok, tamno plave
senke na azurnoj morskoj vodi.

“A Summer Garden, pt. 4”, Louise Gluck, iz knjige “Faithful and Virtuous Night” (Farrar, Straus and Giroux, 2014)