Ana Marija Grbić živi u Beogradu gde radi kao mentorka kreativnog pisanja, književna urednica, radio-voditeljka i ilustratorka, dok takođe pohađa doktorske studije na Filološkom fakultetu u Beogradu. Publici je izvesno najpoznatija kao pesnikinja, a do sada je objavila tri zbirke poezije: Da, ali nemoj se plašiti (2012), Venerini i ostali bregovi (2014), Zemlja 2.0 (2018). Svi koji su u protekloj deceniji čitali poeziju u Beogradu verovatno znaju njeno ime i kao urednice tekstualnih i audio-knjiga, te organizatorku događaja/čitanja i osnivačicu književnog društva ARGH. Premda iza sebe ima oralnu biografiju benda Idoli (Idoli i poslednji dan, 2019), Srneća leđa (2021) je prva knjiga proze koju Grbić potpisuje, a u pitanju su kratke i kraće priče.
Ova autorka našla se već jednom u Lektiri Milica magazina, pre tačno četiri godine, u maju u kom je izdata njena poslednja poetska knjiga; u tom smislu je možda zanimljivo vratiti se glasu koji je prepoznat u okviru jednog književnog prostora i otvoriti čitalačko iskustvo ka jednom potpuno drugačijem unutrašnjem nemiru: empatičnom, ogoljenom, posmatračkom, upijajućem. Kroz knjigu Srneća leđa hoda se u korak sa junacima (premda Mihajlo Pantić sa korica dobacuje – u njima nema ničeg junačkog), a autorka ima razumevanja za sve njihove sitne slabosti, duboka htenja i svakodnevne bolne poraze.
Ali, šta sa običnošću? Kako o njoj pripovedati? Kako učiniti junacima (ako je to dobar pojam, jer tu nikakvog “junaštva” nema) one koji se ni po čemu ne izdvajaju, one koji ne privlače ničiju pažnju nego čame u svojim malim, anonimnim životima, avaj, tako nalik životu svakog od nas?
– Mihajlo Pantić
Knjiga se čita za jedno prolećno popodne, a budući da je autorka likovima dala precizna imena, prezimena i mesta bivanja (čini se da je to postala retka odluka u prozi), zbirka priča ostavlja utisak da sve njene protagoniste i poznajemo – iz prolaza, sa ulice, iz prodavnice, pijace, autobusa. Iz života u kom ne zastajem na tim mikrolokacijama; umesto nas to čini ova knjiga.
Iz ciklusa Skorosmrtnica
*
Majka podrazumeva da je život tvrda rđava mreža za koju se uvek uhvatiš – podrazumeva da se u nju bacaš naglavačke dok ti ispada oko, reže ti se jezik o zube ili ti se pomeraju karlične kosti. Majčine ruke podrazumevaju topli cvet šamara i zasluženu božju kaznu. Majka je nepravedni bog koji te ne voli dovoljno u ime oca. Nekoliko sitnica o majčinim rukama: one podrazumevaju brigu o gadnim stvarima, kao na primer govnu, i stvarima od ukusa i stila, kao npr. sarmi. Majka je nečovek, majka je nepravedni bog koji te zaustavi u jednom gradu i ne da ti da odeš. Majka je glagol i premašeno očekivanje prirode. Postavimo li majku na zemlju, zemlja će se rasparčati na komade i njeni će delovi praviti nove, malene zemlje bez vazduha. Majka podrazumeva da će sve biti strašno, osećajući negde daleko u svojoj istrošenoj materici malenu klicu ćelije što će kasnije dovesti do toga da majka padne u krevet, naduta kao plavi patlidžan.
Majka kupa, majku kupaš. Ruke su ti večno vlažne od sapunice. Oblik sapuna nije namenjen zarezima staračke kože, niti su makazice za nokte dovoljno jake da pojedu zadebljali nokat nožnog palca. Majka je u dimu cigarete koji se valja po izgrebanom parketu. Njeno staro telo pada na istu stranu i u Nigeriji i u Lihtenštajnu i u Srbiji. Dok studiraš, majka prezire što si neodgovoran, kada radiš, majka te ne podržava jer majka je kapitalista, nečovek i bog i bedni su joj pokušaji prosečnog života. Majci je ponekada lepo kada predaješ u školi i imaš uređen život, dok podrazumeva da ćeš postati direktor. Majci si smešan, maleni bednik što se nevešto batrga u životu. Ti si mala haringa i predaješ deci, decu nemaš. I dok pišeš na tabli već tačno 232. put lekciju u kojoj obrađujete Pohod na Mjesec, i dok kreda krči po tabli i diže mlade i plavičaste dečje dlake, na slogu –Mjeu učionicu ulazi neko ko ti kaže da majke više nema. Klati se učionica kao čamac na Tisi i iz zidova probijaju malene graške znoja, a ruke su ti odjednom suve kao pesak. Nakon nekoliko sati plakanja ti, Jovana Starčević, počećeš da sakupljaš pare iz ladica i dušeka, biraš sanduk i padaš na ramena svojih rođaka. Za tri godine setićeš se, dok se dereš na svoje dete u Bečićima, kako je pravila najbolje vanilice na svetu, pa ćeš i malo zaplakati. Tvoj grozno iritantni sin gađaće te kanticom peska u glavu.
Majka je nebitna.
