Ja sam Nina, kreiram ono što me ispunjava; u čemu uživam u trenutku – to radim.
MILICA magazin vam u rubrici Ručni rad predstavlja “DI U DI” rančeve street art umetnice Nine (Di Ujdi). Nakon srednje Grafičke škole, Nina je završila Filološki fakultet na Odseku za španski jezik i književnost, a onda je, nakon što je nabavila svoju mašinu, počela da pravi šablone i kreacije čiji asortiman planira da proširi spontano i bez unapred osmišljenog plana.
Hajde nam prvo otkrij šta znači DI U DI?
Još od srednje škole sam počela da se bavim street artom, a oblik koji me je najviše zainteresovao su stensili ili šabloni. Većina drugara su radili grafite, a meni je nekako bilo interesantnije da radim ilustracije koje su manjeg formata. Tada je i nastalo ime Di Ujdi kao moje street art ime. Ono me sada asocira na to vreme, na mladost i revolt tog perioda. U vreme kada sam bila zagrejana za književnost, svuda sam, na primer, radila Lorkin šablon. Kada sam počinjala, street art je većinski bio muška sfera, mnogo toga se posle deset godina promenilo i vidim da sada sve više devojaka želi da se oproba u ovoj umetnosti. Ja to nikada nisam doživljavala kao nešto što me sprečava.
Street art je bio prostor moje lične slobode i mogućnost da izrazim sebe. Sve blokade koje nas zaustavljaju ili koje pripisujemo muško-ženskoj podeli nalaze se u nama. Kada shvatiš da možeš da uradiš sve što poželiš, onda tu ne postoji ništa što te sprečava, bilo da si muškarac ili žena. Ti na kraju dana samo guraš svoju priču.
Kada sam počela da šijem torbe, pomislila sam da bi bilo dobro da osmislim neko novo ime i nazvala sam ih DI U DI. U poslednje vreme ne osećam bliskost sa ovim imenom jer me podseća na neki hladni brend. Ja nisam brend i ne radi se o tome da proizvodim samo dizajnerske torbe, da ponavljam jedno te isto. Ja sam sve ono čime se bavim i u čemu se razvijam. Ne bavim se samo torbama, ja i crtam, i pišem, i pravim nakit. Zato želim da sve objedinim pod imenom Di Ujdi. To je moja kreacija, a ako je tako, onda to može da bude kreacija bilo čega.
Kada i sa kojom idejom si zapravo počela?
Dugo sam želela da kupim mašinu i da pravim nešto za sebe. Iako mi je baka šnajderka nikad nije uspela da mi pokaže kako se šije. Često je govorila: “Nina, nemoj, prošićeš prste, daj meni”. Svaki put: Daj meni, ja ću to da ti uradim.
Onda je 2015. godine usledila moja prva samostalna izložba šablona u Centru za grafiku. Izložba je super prošla. Većina radova je bila na tekstilu koji sam lepila na drvo i oslikavala ga šablonima. Nakon što sam prodala prve dve slike, rekla sam: „To je to, kupujem sebi mašinu“. Zatim sam krenula da eksperimentišem. Nisam išla ni na kakav kurs, sama sam učila da šijem preko YouTube tutorijala i više meseci isprobavala dok nisam shvatila kako sve funkcioniše.
Onda sam, u stvari, pronašla materijale, one koji se koriste za izradu tendi, i sa njima uradila prvu kolekciju rančeva. Nakon toga sam pronašla PVC cirade koje su mi se mnogo dopale i sa njima sam nastavila da radim. Te PVC cirade se inače koriste za kamione, dosta su čvrste i plastificirane su. Do sada sam birala materijale koje ranije nisam viđala na torbama, mada su, na primer, Freitag torbe rađene od recikliranih cirada. Verovatno još dosta ljudi eksperimentiše sa ovim materijalom, ali se ja sa tim još nisam susrela. Našla sam i jedan sivi reljefni materijal koji se koristi za brodove. Ideja mi je bila da nađem materijal koji se koristi za neke druge stvari, a da bude funkcionalan za ono što ja hoću da napravim.
Torba je, verovatno, najznačajniji aksesoar svake žene. Da li si želela da izrađuješ nešto što ti i samoj treba?
Meni se većina stvari u životu odvija na nekom nesvesnom planu. Nisam od onih ljudi koji imaju neku ideju i idu za njom: planiraju je, procesuiraju i plasiraju. Ne, meni se sve desi jer mi sine u trenutku i mislim da to nešto zanimljivo za mene. Upustila sam se u sve samo zato što sam htela tu mašinu. Onda sam želela da napravim torbe jer sam ja lično imala malo torbi i nisu mi se dopadale. Htela sam da napravim nešto što bi meni odgovaralo. Napravila sam prvu koja je bila potpuno uobičajena. Onda mi je postalo zabavno da pronalazim načine na koje mogu da napravim nešto sasvim drugačije.
Krenula sam od jednog parčeta materijala, da ga preklapam i da razmišljam na koju foru iz jednog dela mogu da napravim nešto što je minimalno, neobično. Nešto potpuno čudno. Krenula sam da eksperimentišem sa mašinom. Šiješ, okrećeš, praviš i na kraju imaš predmet koji je nosiv.
U poslednjih nekoliko godina desila se neka vrsta ekspanzije brendova iz oblasti ručnog rada. Mnogi se oprobavaju u toj sferi, a postao je trend nositi takve unikatne komade.
To definitivno! Zato što je svima, pa i meni, prekipelo. Mene lično frustrira što je sve isto, što se sve stvari kroje na brzinski način i na lošim materijalima, da bi se što skorije promenile i kupile nove.
Ljudi žele više. Žele da kupuju od nekoga sa kim mogu da ostvare kontakt. Bukvalno, kao dodir sa tom osobom. To može da bude i virtuelni dodir. Ekspanzija obezvređenih, ponovljenih proizvoda koji nemaju nikakvu vrednost, naterala nas je da porazmislimo šta želimo da kupimo i zašto.
Možda zbog toga što sam tokom pripreme za ovaj razgovor slušala Velvet Underground i čitala o Endi Vorholu, ali imam utisak da se dizajn rančeva dobro uklapa u priču o pop kulturnim žanrovima.
Da, da, sad kad si pomenula Endi Vorhola, on je meni od srednje škole bio veoma interesantan, pogotovo kada sam krenula da se bavim šablonima, jer je i on radio slične stvari. Moguće je da tu ima nešto. Takođe sam veliki fan Matisa iz njegove faze kada je sekao kolaže. On je izrađivao različite oblike upečatljivih boja i onda ih sastavljao. Volim i Baskijata. Verovatno su to bile moje vodilje dok sam stvarala.
To je kao kada pročitaš knjigu, pa te ponese da nešto napišeš posle te knjige. Pod utiskom si i moguće je da ćeš početi slično da pišeš, da ćeš preuzeti neku formu rečenice koja će kasnije postati originalna. Ti ne razmišljaš da tebe to vodi, možda si videla neke reference u tome kako se slažu neke boje, ali ih na kraju složiš na svoj način.
Dok smo se dogovarale oko lokacije fotografisanja, Nina nam je poslala sliku svog radnog prostora.
Radim u sobi u kojoj je svaki ugao za nešto, u jednom slikam, u jednom šijem, u jednom imam kompjuter. A onda u sobu uđe moja Vida, koja krene sa svim tim da se igra. Prilagodila sam način na koji radim tako da bude blizak i igri sa njom. Ona crta, muti akvarele. Ranije sam se opterećivala time da sve bude precizno i pedantno. Ali to nisam ja. Ja sam baš onaj haos sa slike, impulsivna.
Je l’ živiš od rančeva?
Imam još jedan posao! U januaru sam bila u fazi neke apatije. Onda mi je sinulo da naučim da kodiram! Budući da su moja braća programeri, na njihovu preporuku sam krenula na onlajn kurs “Codecademy” da učim programe HTML i CSS. Započela sam i onda krenula da učim i outbound marketing, a jedna softverska kompanija je tražila nekog ko bi pisao blog.
Marketing nije ono što sam o njemu ranije mislila, neka odvratnost, neka laž, ne mora da bude. To je to – personal brend. Oduševljena sam onlajn aplikacijama koje se prave. Sad istražujem i pišem o tom svetu. Postoji gomila aplikacija koje ti pomažu da sve što radiš, radiš brže. I zato mi se čini da investiranje u onlajn prezentaciju i sadržaj mnogo znači. Ne želim da provodim svoje vreme na marketima čekajući da neko dođe i pogleda. Modni marketi me malo zamaraju i oduzimaju mi vreme.
Sama si svoja marketing menadžerka?
Bukvalno sve sama radim. Logo sam radila sama, a i većinu torbi sam sama fotografisala. Audrey Štecinjo je, na primer, radio modni editorijal sa fejsbuka. Napravila sam takođe profil na sajtu Etsy i ubrzo me je i sajt Qrator pozvao da budem deo njihove ponude dizajnerskih unikatnih proizvoda. Torbe su tu počele da se prodaju i shvatila sam da bi trebalo da se prebacim na onlajn.
Takođe, trenutno sam u jednom projektu gde pravimo street art ture. Plan nam je da otvorimo Atelje galeriju u kom bi postojao prodajni deo. Kada sam razmišljala o prodavnici razmišljala sam o toj galeriji. Dizajnerske stvari, tatoo art, street art.
Ispričala mi je i na čemu sada radi.
Videćeš, sad eksperimentišem. Krenula sam da iscrtavam sprejevima PVC cirade i pravim torbe od njih. Ne želim da se ograničavam bilo čim jer mene navede faza da radim nešto drugo. Ne bih se nikada posvetila samo jednom. Impulsivno radim, šta mi se sviđa i šta u tom trenutku osećam.
Ja sam Nina, kreiram ono što me ispunjava; u čemu uživam u trenutku – to radim. Zasitila me je ta prazna boja platna. Ona jeste minimalna, ali ja ne vidim više ideje u njoj, a sad pošto u poslednje vreme slikam na platnima, mislim da to može dobro da se uklopi i iskombinuje street art i torbe, pa ću valjda doći do nekog sjedinjenja.
