Oko imena Leposave Mijušković (1882-1910) podigla se nedavno prašina zbog jednog podnaslova – “prva srpska lezbijska spisateljica”, ali pre svega bi je trebalo predstaviti kao autorku istačanog stila; njeni su tematski dometi daleko kompleksniji i uzbudljiviji od tek jedne (istina – kontroverzne) kategorije. U izdanju kuće koja radi van pravila predstavljamo vam je zato u junskoj Lektiri Milica magazina kao svežu književnost staru više od sto godina.
Leposava Mijušković rođena je nadomak Jagodine, odakle odlazi u Beograd na Višu žensku školu i završava je kao najbolja učenica, a za to prima i počast koju joj uručuje lično kraljica Natalija. Svoje školovanje ona nastavlja u Cirihu, u vreme kada je Švajcarska imala najliberalnije univerzitske zakone u Evropi: od 1867. su na njihovim fakultetima studirale i žene – među njima i Srpkinje iz Austrougarske i Srbije, pa i Leposava Mijušković. Autorka započinje svoju spisateljsku karijeru slanjem Srpskom književnom glasniku priče Utisci života, a ubrzo piše i priče Mirišu jorgovani, Blizu smrti i Bolna ljubav; sve su bile potpisane inicijalima L.M. Ove provokativne, introspektivne i stilski ispolirane tekstove (kako ih opisuje izdavač) možete sada – osim na stranicama čitav vek starog Književnog glasnika – pronaći i u koricama No Rules izdavaštva, posvećenog raznovrsnosti i kvalitetu bez spolja nametnutih okvira.
Kako navodi Bojana Antonić, koja je pisala predgovor ovom izdanju, “deluje neverovatno da se 1905. godine u Srpskom književnom glasniku javlja proza sa nedvosmislenim homoseksualnim aluzijama, uvodeći u našu književnost i tip pobunjene žene intelektualke. Reč je o priči Utisci života, u kojoj autorka u ispovednim fragmentima oživljava traumu rastanka dve prijateljice, evocirajući uspomene iz perioda koji prethodi razlazu. Odnos između dve žene je strastven i otkriva se kroz delikatnu igru zavođenja i prijateljske naklonosti. Napetost raste, jer se odnos dveju žena usložnjava oko uspostavljanja (legitimnosti) homoerotskog odnosa (…).” Upravo uz ovaj uvod – izvučen iz teksta koji otvara vrata ka kulturnom i istorijskom kontekstu stvaralaštva Leposave Mijušković – prenosimo vam deo priče, napisane pre 116 godina od strane autorke koja je navodno umrla od posledica dvoboja, a koja je zasigurno pomerila granice predratne srpske književnosti.
Mlada devojka Leposava Mijušković javila se sa tri odlične, sumorne, nemirne, gotovo neuropatske pripovetke, koje možda označavaju književni pravac, ali su svakako veoma individualne, veoma impresivne psihološko-simboličke vizije i ispovesti, pisane vrlo jednostavnim, ali pri tome i vrlo umetničkim i originalnim jezikom. – Jovan Skerlić, Srpska književnost 1906. godine
Utisci iz života
Razišli smo se. A zar je moralo tako da se svrši? Zar tako uvek biva, da nam oni baš koje najviše volimo otruju dušu? I sad, kad je sve prošlo, kad mirno mogu da gledam na sve to, što mi se ipak kroz dušu provlači tiha neodređena seta i toliko bi mi dobro bilo da plačem?
U svojoj maloj sobi sedim ja sad, a mislima sam daleko van nje. I ja vidim jednako blago, milo lice kako mi se smeši kao nekad. Vidim šarene nanizane slike kako proleću jedna za drugom pred mojim očima i duša mi drhti od nepojamnog uzbuđenja. Pa kako su neke lepe! Kako nose žig najveće, najnesebičnije ljubavi!… Ali sve je prošlo… I ja već sad jedva mogu da shvatim tu toliku nežnost.
* * *
Bolesna sam i ti si jednako uz mene. U grozničavom zanosu ipak vidim tvoj bolni izraz, tvoju želju da mi pomogneš. Osećam ti dah kad se nagneš nada mnom. Čujem zabrinut šapat: je l’ ti mnogo teško? I ja nesvesno odgovaram: nije. Ti me grliš nežno, prislanjaš svoj obraz uz moje lice, i ja opet čujem tiho, nežno: milo moje devojče… moje bolesno… moje razmaženo dete!… Pa sam srećna onda. Pa mi je dobro, dobro neiskazano, i lakše…
Evo sad opet vidim ona mila lica. Sva smo kod tebe. I eno te nežne, blage međ nama, kako nehoteći daješ ton celom raspoloženju. Ne, tu nije bilo ničega tako običnog, tako svakidašnjeg… I ja vas eto i sad gledam sa onim vašim izrazom žarka oduševljenja za sve lepo i uzvišeno, sa onim ushićenjem snažne, naivne mladosti. O, draga lica, neka bi mi vi uvek samo kao takva ostala u sećanju. Samo kao takva!…
Zbogom!… Ja bih toliko htela s vama ovako ostati dugo, dugo, ali slike preleću i dalje jedna za drugom i bezvoljno otržu moju dušu od vas… Zbogom!…
* * *
Suton je. U sobi se vide još samo crte lica i stvari. Kroz otvorene prozore zasipa nas, s maha na mah, miris tople letnje večeri. Ja sam uznemirena. Nervozno prelazim s mesta na mesto, ustajem, sedam. To nije moja obična uznemirenost! Miris… polusumrak… sanjivi šumor tih prozračnih, svetlih večeri… sve me to uzbuđuje do… do – ne znam!… I ja osećam kako se ta sitna, raznolika osećanja slivaju polako u jedno veliko silno osećanje, koje preti da me poplavi svu. Osećam kako se prsa šire, šire naglo i postaju tesna. I ja ne mogu da izdržim više!… Skočim, uzimam flautu što leži tu na stolu, prilazim prozoru i tonovi pojuriše naglo jedan za drugim, kroz suton, u divnoj harmoniji… čas nežni i blagi, čas burni i strasni! Ja ne znam šta sviram, nisam svesna ničega oko sebe, samo osećam da ta flauta, ti tonovi, treba da uznesu moju žudnu ustreptalu dušu visoko gore… gore put onih sjajnih zvezda!… Osećanje se širi sve više i više a besna trka tonova sve je brža… I još jedan nagli priliv, i još jedan disharmoničan pisak i – flauta umuče… To nije bio više ton, to je bio krik do manitosti uzbuđene duše!… Da je tada mogla moja flauta da progovori!…
Bacila sam je nezadovoljna daleko od sebe, drhteći od uzbuđenja. Tražila sam nesvesno svoj šešir po sobi, našla sam ga i izašla ćutke. Silazeći niz stepenice neko me steže za ruku, – i to si ti bila. Zagledala sam ti se u lice dobro i videh da si me razumela bolje od svih što su tu bili.
– Kuda ćeš sad? – pitaš me polako, mirno.
– U noć, u beskraj! – odgovorila sam ti zaneto.
– Ali ti treba da ostaneš ovde! Ti moraš ostati sad! – produžavala si dalje navaljujući.
– Ne… samo sad ne… molim te… pusti me… – brzala sam ja bez veze, pa dojmih naglo tvoju ruku svojim usnama ljubeći je uzbuđeno. – Zbogom… zbogom… vratiću se odmah… odmah ću se vratiti… Idem… samo… i – osetih nežan pritisak vrelih uzdrhtalih usana na svojem čelu. I otrgoh se!… Kako sam te volela! Kako! Bože moj!…
* * *
I ja gledam sebe kako lutam srećna po ulicama pitajući uzgred i ono široko nebo, i sjajne zvezde, i velikoga boga, kako sam maločas toliko žudno htela: – šta je ovo?… Ljubav?… Prijateljstvo?… Sreća?… Ovo široko, silno osećanje što me toliko uzdiže u meni samoj?
Sve ćuti. Samo onaj tajanstveni šum noću, u kome sam uvek najjače osećala prisustvo boga, kao da odgovara: – Jest, to veliko osećanje, to je ljubav, prijateljstvo, to je sreća i budi srećna!
I veliki bože!… cela beskrajna vaseljena bila je u srcu mome!
* * *
Stanite, stanite, mile slike! Kuda letite tako? Moja duša bolna, prebolna, a srce izranjavljeno od udaraca života! Podignite me, osvežite me vi, jer umirem u ovom smrdljivom kalu svakidašnjosti!… No uzalud bi bolna duša htela da zadrži mile slike. One iščezavaju lagano jedna za drugom, i ja vidim kako mi se bliži ona strašna slika, onaj grozni trenutak koji me je srozao sa tolike visine u najgrublju stvarnost.
Evo je, tu je! I ja padam ničice o tle, jaučući za svojom izgubljenom verom, za svojim propalim idealima… Zašto mi je trebalo to saznanje? Zašto sam ga toliko mnogo htela? Da je ona, moj uzvišeni prijatelj, najobičnija ženska sa svima strastima, i lažna, lažna sva!
– Ne, to nije istina! – govorim sebi, htela bih silom da ne verujem u ono u što sam se već uverila. Pa izlazim napolje, jurim kroz staze ogolelog parka, gazeći najdublji sneg i ponavljam bez veze, u bunilu, rečenice. maločas čitanih pesama:
– Draga moja, jutros sam ustajući iz kreveta progunđao zlovoljno: brak duša pripada samo anđelima. – Udaj se!… Ja neću toliku žrtvu!… Udaj se!… – Ja sam lud… lud… lud. – Evo klečeći te molim: udaj se! – Čuvao bih te kao mati jedinče. – Zar ne voliš više svoga prijatelja? – Jesi li i ti, dušo moja, brala ivanjsko cveće?… Zagrlili bismo se, ali nam ne priliči. – Razume tebe tvoj N.
– Je li moguće, pitam se dalje, da joj ovo piše čovek u kome me je navikla da gledam njenoga drugog brata, njenog prijatelja samo, i ništa drugo, ništa?! – Je li moguće da je i ova veza najobičnija ljubavnička veza?! Ova veza u kojoj sam ja gledala najčistije prijateljstvo samo?!… On njen dragan!… On… čovek koga sam, upoređivajući s njom, smatrala kao jednog, u isti mah, dobrog i pokvarenog dečaka, koji moju prijateljicu ne može drukčije da voli i poštuje već kao i ja, jer ona ume uvek da održi preteg dobroga u njemu. Dok sve to tako nije bilo!…
Ali zašto se ona baš trudila stalno da održi u meni tu lažnu veru? Zašto je bila nužna ta nepotrebna laž!… Ona nije smela tako da radi; jest, nije smela nikako!… Ako je tu bilo nečeg stidnog, – zašto je činila?… A inače, – našto ta najnepoštenija obmana?…
Razočarana i gnjevna vraćam se opet njoj i nikad, nikad ne mogu zaboraviti onaj njen izraz kad smo se srele i kad je videla da znam sve… Onaj izraz grdnog zaprepašćenja i stida! Bože! Kad sam potpuno shvatila taj izraz, zašto sam toliko zaželela da umrem?! Zašto mi je toliko bilo teško?…
Duboko, duboko u srcu pekla me je silno ta grozna obmana, a duša se polako, prividno, mirila sa tim najvećim razočaranjem –
(…)
