NIKUDA NE IDEM

Nova zbirka priča makedonske spisateljice Rumene Bužarovske Nikuda ne idem (Booka, 2019) donosi jednako oštre opservacije o savremenom životu žena na prostoru Balkana kao i njena prethodna knjiga objavljena kod nas, Moj muž (Booka, 2017). Tada smo vodili razgovor sa njom – o feminizmu, partrijarhatu, “ženskom pismu”, a Rumena je naš predlog za vrelo i kišno leto zato što je istovremeno nežna, drska i potresna. Pažljivo sa ovom knjigom: može da bude literatura za plažu, ali ne garantujemo da ovoliko istine o poznatoj svakodnevici može da vas opusti i razveseli. U nastavku se nalazi deo priče “Osmi mart (Harmonika)” kojom se zbirka završava. 

https://www.instagram.com/p/ByNfLR8oGua/

Znala je da će da kasni pošto je dugo stajala ispred otvore­nog ormana ne znajući šta da obuče. Odnekud je načula da nikako ne sme da se pojavi na dnevnom zvaničnom događa­ju u crnom, iako ovaj događaj možda nije bio sasvim zvani­čan, nego mitendgrit. Nije imala kada da pita Vojdana šta to znači, ali proverila je na internetu i, koliko je razumela, nije bio u pitanju preterano formalan događaj. A sva odeća koja joj ne ocrtava stomak, koji joj se poslednjih godina isturio kao balon – bila je crna. Odlučila se za jedine pantalone koje su joj bile po meri – crne, u kombinaciji s jednom crnom košuljom koja je bila široka i nije isticala stomak, i s crve­nim sakoom koji joj se slagao s karminom. Od čistog veša imala je samo bele gaćice koje nisu išle uz grudnjak. Obula je i jedine crvene kratke čizmice koje je kupila s mužem u Rimu pre osam godina i koje je veoma retko nosila. Kosu je oprala i nije je vezala. Možda je trebalo da odem kod frize­ra, pomislila je, gledajući kako joj pramenovi obojeni u crno mlitavo vise s obe strane lica. Nije htela previše da se gle­da u ogledalo. Ta slika ju je uznemiravala. Primetila bi kako joj se poslednjih godina ispod očiju stvaraju otekle kesice. Nisu to bile obične kesice, to su bili jastučići zbog kojih je izgledala kao da nije spavala tri dana. Primetila je da joj lice neprestano sjaji od neke novonastale vlage koja nije znoj. Koliko god pudera koristila, taj sjaj je uspevao da izbije na površinu.

„Američka rezidencija, molim vas“, nesigurno je rekla tak­sisti, nadajući se da će on znati gde se ona nalazi. Vozeći se u taksiju, znojila se hladnim znojem koji smrdi ispod pazuha. Imam tremu, pomislila je Vesna. Iako u principu nije poči­njala da poteže iz pljoske pre dva sata po podne, ovoga puta bila je u kriznoj situaciji i morala je da uzme nekoliko gu-tljaja da bi se opustila, da je popusti trema. Imala je još je­dan princip: za razliku od svih svojih prijateljica i poznanica, nikada nije pila leksilijume, dijazepame ili helekse. „Nema šanse da probam tako nešto“, trijumfalno je izvikivala pred Eli, koja je svaki put kada bi je zabolela glava uzimala „lek­silijumčić“. „To su hemikalije“, govorila je, pa je izbegavala da pije i kafetine, zato što su loši za želudac. Alkohol, sma­trala je ona, ipak je na prirodnoj bazi. Votka je od krompira, ubeđivala je sebe, a krompir je bio njeno omiljeno povrće i konzumirala ga je u svim oblicima.

Stigla je pred ogromnu gvozdenu kapiju i zazvonila na in­terfon, na kojem je bila kamera. „Izvolite“, rekao je neko na makedonskom, što ju je iznenadilo.

„Da, ja sam ovde zbog skupa“, rekla je nesigurno Vesna.

„Vi ste?“

„Vesna Stojčevska“, odgovorila je i kapija se otvorila uz zujanje.

Išla je popločanom stazom oivičenom podšišanim zimze­lenim grmljem, i pre nego što je zazvonila na vrata ogromne kuće, otvorila ih je jedna sredovečna žena.

„Helou! Helou!“, rekla je previše srdačno Vesna, misleći da je to supruga ambasadora, njihova domaćica, ali žena nije imala nikakvu posebnu reakciju nego je samo klimnula glavom. Vesna joj je pružila ruku, ali ona se isto tako nevolj­no pozdravila i odmah pokušala da joj skine kaput.

„Nou problem, aj tejk uid mi“, usprotivila se Vesna, ali žena je odmahnula glavom, opet zastala iza Vesne i ćutke uhvatila kaput za okovratnik, nakon čega se Vesna predala. „Tenkju, tenkju“, ponizno je zahvaljivala dok je žena iščezla iza vrata jedne prostorije, i Vesna je ostala da stoji sama u velikom hodniku. Posle nekoliko sekundi ista žena se vra­tila i isto tako ćutke pružila ruku prema jednim vratima s desne strane hodnika, odakle su se čuli ženski glasovi. Čim je Vesna ušla u veliki salon sa ogromnim prozorima i belim, lelujavim zavesama, žena je iščezla iza njenih leđa.

„Zdravo, zdravo, dobro doušli, vi stej Vesna?“, rekla je jed­na suvonjava žena, koja je izgledala veoma zdravo za svoje godine. Nosila je elegantne pantalone bež boje u kombinaci­ji s kratkim sakoom od tvida s tri četvrt rukavima i kružnim izrezom oko vrata, bez kragne. Nosila je diskretne ovalne mi­nđuše od nekakvog kamena koji je delovao poluskupoceno; šminka joj je bila u pastelnim bojama, takoreći neprimetna. I druge žene u sobi utapale su se u bež-bele boje nameštaja. Vesna je odmah postala svesna svog izgleda. Osetila se kao točak ruleta usred sve te elegancije. Povrh svega, kao za inat, tog dana je upeklo sunce, što je neobično za zimske mesece u Skoplju.

„Ja sam, da“, rekla je Vesna, kao da priznaje krivicu.

„Ja saam Keli Dejvis.“ Znači, pomislila je Vesna, ovo je žena ambasadora. „Nej vogorim dobrou makedounski“, rekla je Keli. Podigla je suve dlanove i prsnula njima, kao da gestom dočarava vatromet.

„Maj ingliš olsou not veri gud“, rekla je Vesna. Engleski joj je zaista bio slaba strana. Obično je govorila da sve razume, ali da jednostavno ne može da se izrazi na tom jeziku. Ali nije bilo istina da sve razume. Kad je bila na studijskom bo­ravku u Americi, činilo joj se da svi žvaću žvake kada govore. Zato je tvrdila da mnogo bolje vlada britanskim akcentom, mada kad gleda filmove, ni njega nije razumela.

„No, it’s much better than my Macedonian!“, rekla je Keli Dejvis i izveštačeno se nasmejala. Zubi su joj bili neprirodno beli, belji od bilo čijih zuba koje je videla u poslednje vreme.

„But oh, my goodness, where are my manners?“, rekla je Keli i nežno poduhvatila Vesnu za leđa, vodeći je prema cen­tru prostorije. „Everybody, say hi to Vesna.“

„Ha-aaj“, rekli su svi.

„Vesna is a professor of pedagogy at the University of Sko­pje.“

„Pedagodži ov fri tajm“, rekla je Vesna.

„Ooo, sounds exciting!“, rekla je žena ambasadora. „But as we are already running late, how about Vesna you make yourself comfortable and we all take turns introducing our­selves?“

Vesna je pogledala naokolo. Sva mesta na kaučima bila su zauzeta, pa je sela na jedan tabure bež boje i pokušala da se namesti tako da joj pantalone ne seku stomak izazivajući bol.

Oko nje je bilo desetak žena. Većinom su imale tridesetak godina, ali bilo je i nekoliko mlađih devojaka. Neke od njih bile su joj poznate s televizije, ali nije znala kako se zovu niti čime se bave. Trebalo je da doručkujem, pomislila je Vesna, jer joj se pred očima pojavilo nekoliko mrlja koje šetaju na­okolo. Kada bi uperila pogled u jednu tačku, polovina vidnog polja ostala bi joj u nekakvoj izmaglici. To joj se dešavalo i ranije. Pripisivala je to ili promeni pritiska, ili nivou šećera. Nemogućnost da u celini sagleda neki lik ili predmet, ili da se fokusira na njega činila ju je još više dezorijentisanom. Pognula je glavu ka grudima i udahnula kroz nos da proveri da li se usmrdela. Učinilo joj se da se miris njenog nervo­znog znoja pomešao s parfemom „red“ i tog trenutka shva­tila da je on previše napadan.

Keli je pozvala druge dve žene iz the international communi­ty da se predstave. Jedna je takođe bila supruga nekog am­basadora, ali Vesna nije razumela o kome se radi. Zvala se Monika i bila je krupna žena koja gordo nosi svoju težinu. Predstavila se kao gastronom amater. Za drugu je pretposta­vila da je žena kineskog ambasadora ili japanskog, pošto je bila Azijka. Iznenadila se kad je shvatila da je Amerikanka i da je supruga nekog diplomate koji je ovde „u misiji“. Pred­stavila se kao supruga i majka dvoje dece koja u slobodno vreme piše drame. Zvala se Medlin. Za njom su se predsta­vile i druge žene, koje su bile iz Makedonije. Među njima su bile i jedna Albanka i jedna Romkinja, obe direktorke nevla­dinih organizacija. Sledeći primer međunarodnih žena, ni druge gošće nisu propuštale da naglase da su supruge i maj­ke. Bile su tu i dve gošće od kojih je jedna bila novinarka (Marija has been the subject of many death threats, gordo je izja­vila Keli), a druga je ličila na lezbijku. Ona se bavila nečim što Vesni nije bilo poznato, sociološkim preduzetništvom, nečim u tom stilu. Nijedna od njih nije rekla ništa u vezi sa svojim bračnim statusom. Zbog toga je Vesna energičnije klimala glavom i smeškala se kada su se one predstavljale. Među prisutnima je bila jedna književnica, dve biznismenke (preduzimačice, rekle su o sebi), dve tek diplomirale devoj­ke, jedna sportistkinja, urednica u modnom časopisu, dve- -tri žene iz nevladinih organizacija koje su se predstavile kao aktivistkinje, i jedna koja je radila kao advokat.

Kada je red za predstavljanje došao na Vesnu, ona se ispravila i podigla bradu, zauzimajući pozu kao njena ko­leginica Eli.„Aj em profesor et d junivrsiti ov Skopje end aj tič peda­godži ov fri tajm end metodolodži of jut development. Aj em merid end hev a san, hu iz tventi. Hiz nejm iz Vojdan, it minz lider.“

„A leader, wow!“, uzviknula je Keli. „That’s what we all are here, too! Let me just add“, Keli je ispružila kažiprst na ko­jem je bleštao prsten sa istim kamenom kao na minđušama, „that Vesna is also a supporter of the student movement and she has spoken out against the authoritarian practices of the government. Vesna is a powerful woman – isn’t that what we all are here? Go, go powerful women!“, podviknu­la je Keli i podigla pesnicu u vazduh, kao da navija. „Jeee, jes!“, odjeknula su dva-tri slabašna uzvika. Ovo malo slavlje prekinuo je ulazak žene koja je dočekala Vesnu na vratima. U rukama je držala veliki poslužavnik s brdom trouglastih sendvičića. Postavila ga je na stočić na sredini prostorije, i izašla.

„O yay, our snacks have arrived!“, rekla je jedna od diplo­matskih supruga.

„I know we’re not big on carbs, but see this as a healthy winter vegetarian snack“, rekla je Keli, ponosna kao da ih je sama spremila. Žena, koja je očigledno sluškinja, konačno je shvatila Vesna, ušla je i izašla još nekoliko puta da donese još jedan poslužavnik, tanjire i pribor za jelo, a zatim išla od žene do žene i ponizno ih pitala šta će da popiju. „Vodu“, re­kla je Vesna kad se žena nagnula ka njoj, u želji da je natera da što brže ode jer se plašila da smrdi.

„Before we dig in and continue with our introductions, ple­ase don’t forget to sign this sheet. It’s for communication pur­poses.“ Bio je to list s tabelom na kojoj je pisalo: Name – Insti­tution – Email address – Phone number – Signature. Vesna ju je popunila dok se završavalo predstavljanje, a zatim pogledala u sendviče. Stomak joj je zacvileo kao mali, nesrećan pas. Tog jutra nije doručkovala – kao i svakog jutra poslednjih godina – pošto se nije osećala sjajno kad se probudila. Zatim joj je apetit dolazio najednom. Ovo je bio taj trenutak.

Videla je da se nekoliko žena već poslužilo sendvičićima, sledeći primer Keli, koja je uzela samo jedan i držala ga u tanjiriću kao trofej. Ali poslužavnici su bili najdalje od me­sta gde je sedela Vesna, pa je morala da ustane, upadajući u vidno polje svih ovih žena svojim telom bubamare. Stavila je sebi samo jedan mali trougao u tanjir, a kada ga je probala, toliko joj se dopao – bio je s krem-sirom i krastavcem – da se pokajala što nije odmah uzela dva.

Dok je žvakala i razmišljala o tome kada je najpristojnije da ponovo ustane i posluži se sendvičićem, Keli je uzela reč i počela da objašnjava zašto ih je sve ovde pozvala. Ponavljala je sledeće fraze: powerful women… strong female voices… make a difference in the community – šta tačno znači to community?, pitala se Vesna. To je bila jedna od onih reči kao što je diskurs, reč koju nije razumela u potpunosti. Za­tim im je Keli predstavila svoj plan.

„Back in college – oh my, that was a long time ago… Um, I took a couple of theater classes and I was a very active member in our high school theater club. I have always trea­sured this experience in my life and now I could put it to use in order to honor our engagement as women in history and in this community“, rekla je Keli. Reči je izgovarala jasno i polako, kao da govori na televiziji.

„So this is why I invited all of you powerful women who have already contributed to making a difference during the­se very difficult times. Since International Women’s Day is approaching, I thought it would be a good idea to, um, stage a performance, here, at our residence, which would be open to a selected audience of guests. And I would like to invite all of you brave women to take part in this performance, a performance with a cause.“ Jedna od žena se zagrcnula. „Ek­skjuz mi“, rekla je i popila malo vode, tiho se nakašljavajući.

Zatim je Keli objasnila kakva joj je zamisao. Ona bi bila re­diteljka. Medlin – žena za koju je Vesna mislila da je žena ja­panskog ili kineskog ambasadora – pobrinula bi se za drama­turški deo. Monika, druga ambasadorska žena, organizovala bi ketering. Još nekoliko žena iz međunarodne zajednice, koje sada nisu ovde, uključile bi se u vezi sa scenografijom i ozvučenjem. Pozornica će biti postavljena na kraju salona u kome sada sede i gde može da stane osamdeset ljudi – pozvani će biti viđeni prijatelji američke ambasade i borbe za ljudska prava. Za muzički deo programa biće odgovorna Katerina, korepetitorka za klavir u srednjoj muzičkoj i balet­skoj školi. Katerina, malo pogrbljena mlada žena sa skame­njenim osmehom na licu, pozdravila je prisutne mahanjem i nervozno se nasmejala: huhuhuhuhu.

Program bi se sastojao od nekoliko skečeva koji mogu da uključe dvoje-troje, pa i malo veću grupu ljudi. Preporučuju – izražavala se u množini – i individualne tačke, na primer recitovanje feminističkih pesama ili eseja. Preporučljivo bi bilo da program obuhvati i nekoliko muzičkih tačaka koje bi isto tako bile u duhu borbe za ženska prava.

Vesna se uznemirila. Iako su zahvaljujući tome što je jela sendvičiće nestale fleke iz njenog vidnog polja, pa se spre­mala da se posluži trećim, od pomisli na nov nastup apetit joj je naglo oslabio. Nije znala engleski, a pored toga imala je tremu od pojavljivanja u javnosti – iako posle studentskog protesta to ne bi bilo tretirano kao prihvatljiv izgovor.

Keli je nastavila da im objašnjava da imaju slobodu da bi­raju šta žele da rade, ali da su ona i Monika već pripremile neke skečeve, pa i pesme koje mogu da se recituju. „Do any of you have a preference in terms of what you would like to perform?“

Svi su ćutali, kao kad bi Vesna postavila pitanje studenti­ma.

„Elena, what do you think?“, obratila se Keli jednoj od žena koja je bila urednica modnog časopisa. Elena je slegla ramenima. „Aj em okej uid eniting“, rekla je.

„Okay, let’s put it this way. Is there anyone who would like to do something related to music?“

Vesna je morala brzo da reaguje. Svakako nije mogla da recituje poeziju – u poeziju se uopšte nije razumela. Engleski joj je bio slab – isuviše slab da bi glumila u pozorišnoj tački. A verovala je da ima dara za muziku koji je ostao neiskori­šćen. Nekada je mužu pevala i svirala harmoniku, a on je zaljubljeno gledao u nju. „Daj da ti ljubim te slatke usne i prelepe prstiće“, govorio joj je.

„Mi!“, rekla je i podigla ruku. Brzo ju je spustila: definitiv­no se zasmrdela od treme. „Aj ken du mjuzikal performans.“

„That’s awesome!“, rekla je Keli. „Do you have anything specific in mind?“

Vesna se zamislila. Pošto je prva povela inicijativu, osetila je novo samopouzdanje, obuzeli su je elan i kreativnost koje bi nekada dobila kad su studenti pozitivno reagovali na nje­ne časove.

„Macedonian or ingliš songs?“

Keli je bila oduševljena, budući da joj prethodno uopšte nije palo na pamet da mogu da se pevaju i makedonske pe­sme. „Both!“, radosno je uskliknula. „That’s a great idea“, za­čulo se odobravajuće mrmljanje među ženama.

„Thanks for thinking of such a great thing“, rekla je Me-dlin, kao da govori s đakom prvakom. „Sori, maj ingliš… in skul aj stadi rašn. Maj srbian alsou – veri gud“, rekla je Vesna.

„No, please, that’s two – oops – three more languages than what I speak!“, rekla je Keli smejući se više nego što je bilo potrebno.

„For amerikan song – aj tink Bič.“

Nastala je neprijatna tišina.

„Ju nou – Meredit Bruks.“

„Aaa“, rekla je Katerina, muzičarka, i zapevala melodiju. Sve su se prisetile o kojoj je pesmi reč i laknulo im je. „Wow, that’s risqué!“, povikala je Keli. „I love it!“

I druge žene su se razmrdale. Videlo se da i njima padaju na pamet neke stvari. Ili da se više ne stide da to glasno kažu.

„End for macedonian song… mejbi „Nazad, nazad, Kalino mome.“ It iz brutal song, skandalos. Men lavr sez tu vuman lavr: gou avej, gou avej. Ši don’t uant to gou avej! Men iz me­rid, hez čildren. Kalina sez him: aj vil… kako se kaže kuga?“, pogledala je u žene.

„Plague“, odgovorila je devojka koja radi u modnom časo­pisu.

„Aj vil mejk majself blek plejg, aj vil kil jor vajf, tejk ker of jor kids, aj vil bi jors forever.“

„Wow“, rekla je Monika.

„Wow. Just wow“, nadovezala se Keli. „There’s something about Macedonian folklore that’s just so… visceral.“

„So passionate and dark. So red and black“, rekla je Me-dlin, žena američkog misionara. Vesna se čudila kako može da ima američki akcenat a da izgleda kao da je iz Azije.

Vesna se osetila zadovoljno. Među svim tim ženama koje su nešto postigle u makedonskom društvu, moćnim i ne­zavisnim ženama, jakim ženama, eto, ona je imala najviše hrabrosti da se istakne, da dâ neku ideju, da probije led. Kre­nula je po treći sendvičić, ali kako se pridigla, začulo se jedno kvrrrrc, jasan zvuk cepanja, a zatim je osetila malo oslobađa­nje tenzije na stražnjici. Znala je da joj je pukao šav na pan­talonama. Stavila je sendvičić u tanjir, brzo sela i pocrvenela. Svi su je gledali.

„I would like to recite a poem“, javila se još jedna među ženama, verovatno književnica. Vesna više nije mogla da se koncentriše. Razmišljala je o tome kako da uopšte izađe odatle. Gaće su joj bile bele i videće se kroz novu rupu na pantalonama. Zavalila se u stranu i jednom rukom pokušala neprimetno da proveri da li su se stvarno pocepale i da li je rupa tako velika kao što je zamišljala, ali nekoliko žena je pogledalo u nju, sigurno, mislila je, znajući tačno šta radi. Srce joj je bubnjalo u ušima. Kaput joj je uzela sluškinja koju je sada mrzela – da ga je imala kod sebe, obukla bi se i niko ne bi video rupu na pantalonama. Morala je brzo da pobegne pre nego što ustanu svi ostali. Sačekala je još nekoliko mi­nuta, nevoljno jedući sendvičić koji ju je tako skupo koštao. U međuvremenu žene su se bile opustile, razgovarale su i pravile planove koja će se uključiti u koji deo performansa, ali Vesna nije mogla da prati ništa od toga.

„Ou maj gad!“, iznenada je povikala da bi privukla pažnju domaćice i drugih žena. „Kasnim na sastanak! Aj em lejt for miting. Mej aj gou, aj em sori?“, rekla je već pozivajući taksi.

„No problem, Katerina will be in touch with you about de­tails regarding the music performance – and we’ll call you about rehearsals. You know, we have less than a month left, so we have to have at least several before D Day!“

„Američka rezidencija, do naselja Vlae“, rekla je Vesna učtivo klimajući glavom u znak pozdrava. Nastala je tišina dok su sve žene čekale da završi s pozivom i ode. Vesna je ustala i krenula natraške, leđima okrenuta ka izlazu. Počela je da im maše, pa je čak i poslala nekoliko vazdušnih polju­baca. „Baj evriuan! Prijatno! Zahvaljujem! Si ju end tenkju sou mač!“, govorila je i malo se klanjala. Uputila im je čak i joginski pozdrav zahvalnosti. U hodniku, čekajući služavku, dodirnula je rupu na pantalonama – bila je poširoka. „Ka­put“, rekla joj je gnevno. Mrzela ju je zbog onoga što joj se dogodilo. Grubo joj ga je uzela iz ruku kad je pokušala da joj pomogne da ga obuče. „Mogu sama“, rekla je ogrnuvši se kaputom i ljutito kročila napolje.

Sledećih nekoliko dana neprestano ju je mučilo to što je obećala da će pevati „Nazad, nazad, Kalino mome“. Znala je da je time htela da se napravi pametna, da pokaže da razume neke stvari u vezi s feminizmom, iako je tvrdila da se ne de­klariše kao feministkinja. Desilo se za vreme pauze između časova da načuje razgovor između koleginica s druge katedre, koje su rekle da je to jedina narodna pesma koja bi mogla da se protumači kao feministička. Vesna je pretpostavljala da je to zbog upornosti i agresivnosti žene, Kaline, koja neće da se odrekne svog voljenog. Ležeći na kauču nekoliko dana, pijući votku iz plastične flaše koju je čuvala ispod lavaboa zajedno sa sredstvima za čišćenje – da je ne nađu Ljubo i Vojdan – shvatila je da se, u suštini, ona poistovećuje s Kalinom, iako sama nije bila ljubavnica. Da Ljubo, u suštini, pripada Ljilji i da priželjkuje da se Ljilji nešto dogodi da bi ona opet bila s njim. U svojim fantazijama bila je spremna i da se brine o Ljiljinoj ćerki, koja ima pet godina. Njen uzrast se sumnjivo podudara s periodom u kome je Ljubo prestao redovno da spava kod kuće, počeo da nestaje, da dolazi sve ređe i ređe. Svi su znali šta se dešava, ali su se pred Vesnom pravili ludi, isto kao što se pravila i ona. Bilo joj je bitno da zadrži svoje dostojanstvo i zato bi, svaki put kad oseti nesigurnost, cugnula iz pljoske i pomislila kako Eli drži glavu visoko da joj se na vratu ne bi stvarale bore. Smejala se, široko rastežući usta namazana crvenim karminom (borbena boja, govorila je sebi). Osećajući se bespomoćno, legla je na kauč i nije ustajala nekoliko dana. Pomislila je da pesmu „Nazad, nazad, Kalino mome“ publi­ka može da protumači kao da glasom Kaline progovara Ljilja; kao da njoj Ljilja šalje kugu, kao da Ljilja hoće da ubije Vesnu. Da joj uzme ne samo muža nego i sina, Vojdanča.

Razmišljala je o tome da može da otkaže učešće ili pak, ako ništa drugo, da promeni pesmu. Ali da odbije čast koju joj je ukazala najmoćnija žena u zemlji – supruga američkog am­basadora – to nije dolazilo u obzir. Pri pomisli da odustane od nastupa obuzimali su je panika i strah. Strah je bio prisutan i kada je pomišljala da promeni pesmu, s obzirom na to da su Keli Dejvis i njene prijateljice bile oduševljene njenom idejom.

Uznemiravao ju je svaki imejl od Keli Dejvis. Dobila ih je nekoliko, ali ni na jedan nije odgovorila, jer nije mogla da se natera da uradi bilo šta, pa čak ni da ustane s kauča.

„Bolesna sam“, rekla je Vojdanu kad je on konačno ušao u dnevnu sobu, gde je neprestano ležala umotana u ćebe. S gornjeg sprata se dva dana i dve noći čuo prigušen ritam i vreva glasova.

„Imaš li baterije?“, odgovorio joj je.

„Ima u kuhinji, u fioci ispod viljuški i noževa“, odgovorila mu je i na silu se nakašljala.

Vojdan je nestao u kuhinji. Čulo se preturanje po fiokama.

„Za šta ti trebaju?“, viknula je, u pokušaju da razgovara s njim.

„Za džojstik“, odgovorio joj je. Ušao je u dnevnu sobu i sta­vio pred nju plastičnu zelenu flašu kisele vode „pelisterke“, u kojoj je Vesna držala votku. „Ako si bolesna, evo ti lekić“, rekao joj je i izašao iz sobe. Nije ni vrata zatvorio.

Vesna se rasplakala od žalosti za sobom. Plakala je zato što je sin ne voli, zato što je muž ne voli, zato što se ose­ća izgubljeno na poslu, zato što je država nestabilna i bez perspektive, zato što je Vojdan nestabilan i bez perspektive, zato što neće da peva pesmu o očajnoj ljubavnici, zato što uopšte neće da peva na tom događaju. Nije htela da ide na probe, nije htela da bude primorana da komunicira s tim društveno aktivnim ženama koje tečno i milozvučno govo­re engleski, koje se učtivo smeškaju i slažu s Keli Dejvis i s njenim koleginicama suprugama. Plakala je zato što nikad nije naučila engleski kako treba i sada se stidi da odgovara na imejlove Keli Dejvis kojima se zakazuju probe.

Dok je cmizdrila, zazvonio joj je mobilni telefon.

„Zdravo, ovde Katerina, upoznale smo se u američkoj re­zidenciji?“

„A da, izvolite, Katerina.“

„Pa, javljam se u vezi s vašim nastupom, s obzirom na to da niste došli na prvu probu, a niste ni odgovorili na imejl, huhuhuhuhu“, nervozno se nasmejala.

„Izvinite“, rekla je Vesna, sada se više ne trudeći da pri­krije nazalni glas od plakanja „ali ja sam, evo, bolesna već nedelju dana. Ne mogu ni na imejl da odgovorim od bola u očima“, lagala je. Nije joj teško išlo da laže pred Katerinom. Ne bi bilo tako jednostavno da se javila neka od inostranih supruga.

„A hoćete li nastupiti?“

„Da, da, svakako“, rekla je Vesna, istovremeno shvatajući da je propustila trenutak kad je mogla da se izvuče.

„Nastupićete sa svojim instrumentom, kao što ste rekli?“

„Da, sviraću harmoniku.“„Odlično, huhuhuhu“, rekla je Katerina.

„Samo nisam sigurna da ću dolaziti na probe, pošto sam mnogo bolesna. Hoću da se sačuvam za nastup“, lagala je ona.

„U redu, preneću“, rekla je Katerina.

Dobro, rekla je sebi Vesna, prisećajući se reči svog oca: „Ako te Bog zaustavi na putu do klozeta, nešto ne radiš kako valja“. To je bila još jedna od njegovih mudrih izreka. Pogle­dala je u flašu koju joj je doneo sin, ponovo ispravila vrat, obrisala suze i potegla nekoliko gutljaja. Vojdan – Vojdan sebi dopušta da bude drzak prema njoj zato što je nesrećan, zato što nema perspektivu, mislila je ona, zato što mu ova država ne nudi ništa, ne nudi mu nikakvu budućnost osim da sedi u sobi s drugarima, sluša muziku po vascelu noć i igra video- -igrice. Uz treću turu gutljaja iz flaše zamišljala je kako će pozvati američkog ambasadora i njegovu ženu u goste svojoj kući, kad prođe nastup na kome će ona briljirati. Zamislila je kako će ispeći pastrmku u rerni s mladim krompirom, kako će umesiti pitu, kako će da ih sludi salatama i vinom, kako će tu biti i Vojdan i Ljubo. What a bright son you have!, reći će Keli i uraditi sve da pomogne Vojdanu da izađe iz ove crne rupe. Posle još nekoliko gutljaja otišla je u spavaću sobu, po­pela se na stoličicu, pa je sa ormara skinula harmoniku na kojoj nije svirala pet godina, otkad je Ljubo počeo da nestaje. Tešku starinsku harmoniku nasledila je od oca. Obesila ju je na ramena i rastegla. Harmonika je uzela dah, spremna da vikne. Vesna je stavila duge prste na dugmad i dirke, shvativ­ši da su joj nokti malo predugi i da će da kuckaju. Pogledala ih je odozgo: bila je zadovoljna. I ona je uzela dah i razvukla instrument. Donji deo kuće ispunio je raskošan zvuk. Vesna je zapevala, prilazeći otvorenim vratima dnevne sobe da bi je Vojdan čuo.

Dear Vesna,

Thank you for conveying your message to Katerina. I am disappointed that you weren’t able to make it to any of our rehearsals. I do appreciate your commi­tment to our project, though I would also have appre­ciated a prompter warning regarding the situation. In any event, I am glad you are feeling better and that you will perform tomorrow. Just to remind you, though Katerina has made sure she has communicated this to you over the phone, that your performances are af­ter the first and second block of three sketches and/or readings. You perform right after the „I feel bad about my neck“ reading and „The way to a woman’s heart“. At the end of the third block we are all participating in a collective sketch. Since you didn’t come to the re­hearsals, maybe you could just stand with us while we perform. In the end, I will wrap up the evening by honoring you all with my own poem „Power is in us“.

Since we already held the final rehearsal before the show tomorrow, I invite you to join us for free snacks and drinks an hour before the performance, at 6.30 pm.

With hopes of seeing you tomorrow,

Kelly L. Davies

Nekoliko reči iz imejla Keli Dejvis uznemirilo je Vesnu: di­sappointed… I would have appreciated… koje su još na po­četku signalizirale da je supruga ambasadora ljuta, ali zbog dobrog vaspitanja agresiju pokazuje na pritajen način. Mi­sao da se Keli ljuti na nju mučila ju je dok se spremala za događaj. Odlučila je da ponovo obuče sivi kompletić koji je nosila na protestima, s obzirom na to da joj se na TV snimci­ma nije video od bundice. Verovala je da je smršala od dugog ležanja na kauču, sviranja harmonike, neizlaženja napolje i jedenja svega što bi našla u frižideru, pa kada je zakopča­la košulju i videla da joj se ne rasteže među dugmićima na grudima, bila je zadovoljna. To zadovoljstvo otklonilo je ne­što od treme zbog koje joj se vlažila nausnica, kolena se tre­sla i harmonika joj klizala iz ruku, pa je jedva ušla u taksi na putu za američku rezidenciju. Ovoga puta krenula je na vre­me, ali je uskoro shvatila da je zaboravila pljosku s votkom. I tog dana, kao i mnogih drugih dana, počevši od dva sata pa nadalje popila je nekoliko đus-votki, ali osećanje ushićenja i samopouzdanja koje ju je ispunjavalo poslednjih desetak dana dok je vežbala kod kuće uz harmoniku nikako se nije javljalo. Sigurno će imati nešto na koktelu da se opustim, bodrila se Vesna, zamišljajući kako će izgledati ti snacks and drinks iz Kelinog imejla.

Ponovo joj je ista namrgođena služavka uzela kaput, s tim što joj ovoga puta Vesna nije pružila ruku da je pozdravi. Za­uzvrat, služavka Vesnu nije ispratila do salona, već je samo odsečno odmahnula glavom u pravcu te prostorije.