Oktobar je mesec u kojem konačno pristajemo na jesen i na povratak u školu, te u kom se radujemo povratku u pozorište: ukoliko je ono polemičko, sveže i hrabro. Ovaj put, govorimo o teatru i društvu iz ženske perspektive, o naizgled ženskim – ljubavnim temama, koje prodiru duboko u političke i ideološke pretpostavke savremenog zapadnog društva. U pitanju su predstave koje ste u pozorištu Atelje 212 mogli da pogledate i tokom prethodne sezone: Režim ljubavi (u režiji Bojana Đorđeva) i Ovaj će biti drugačiji (u režiji Đurđe Tešić). Nakon burnog Kružoka Ljubav je samo reč i sopstvenih razmatranja o ljubavi (kroz filozofiju i teoriju kulture), sa Tanjom Šljivar i Stašom Bajac, autorkama pomenutih dramskih tekstova, razgovarala sam o tome zašto su smatrale temu ljubavi važnim poljem interesovanja i prostorom delanja.
O čemu govoriš/pišeš, kada govoriš/pišeš o ljubavi?
Volim tvoju finu referencu na jednu od najpotresnijih a istovremeno i najurnebesnijih zbirki priča o baš toj temi o kojoj ćemo sada razgovarati. U ‘Režimu ljubavi’ sam prije svega pisala o nejednakoj moći kao kontekstu u kojem se ljubav odvija. Ali baš sad dok kuckam ovaj odgovor, u trenutku krupne malodušnosti i još jednog sitnog razočaranja – čini mi se da govorim o nečemu što samo samo jednom davno, jako davno, toliko davno iskusila, da se sad čini da ga nikad tu u mom sistemu, tijelu umu hormonima i duhu ni nije bilo.
Koristila si ideje, pa i citate, iz nekih čuvenih teorijskih tekstova u svom dramskom komadu “Režim ljubavi”. U čemu za tebe – kao autorku, ali i kao ženu – leži važnost sučeljavanja kritičke misli na temu ljubavi i svakodnevnih ljubavnih praksi?
Dramsko pisanje je umetnički, a ne psihoanalitički ili kritičko-teorijski čin. Stvarno se trudim da moje pisanje ne služi samopomoći i samolečenju nego umjetničkoj komunikaciji i praksi. Ipak, neke zamke jezika, koji je istovremeno moj književni materijal, ali i materijal psihoanalize i kritičke teorije, ne mogu izbjeći.
Odabir referencijalnog polja drugih književno-teorijskih tekstova o ljubavi, ali i popkulturnih refernci o istoj temi prije je bio formalno-stilska, nego sadržajna odlika. Cinizam nas rođenih 80-ih je i dalje sveprožimajući i ponekad pomislim da je stvarno nevjerovatno da sam baš takav jezik sa poduplanim, pa još jednim udaljavanjem i još jednim konačnim distanciranjem od teme ljubavi odabrala. Pa, ipak, upravo odatle i izvire humor tog teksta, a komedija je, je li, bila i zadatak.
Misliš li da smo sposobni da ljubav u privatnom životu sagledavamo analitički u onoj meri u kojoj pred njom oštro nastupamo u dramskim i/ili teorijskim okvirima? Ima li za tim uopšte potrebe?
(Smeh) Zavisi šta smo u horoskopu da li smo studirali humanistiku, prirodne nauke ili umjetnost da li smo hetero muškarac ili žena bilo koje seksualne orijentacije. Trenutno vidim spiritualnost i nju ejdž somatske prakse kao neki izlaz iz tog konstantnog analiziranja, jer oni idu korak unazad – u tijelo u disanje u sadašnji trenutak i teže izbaciti narativ prošlost budućnost projekciju i prije svega analizu iz našeg sistema i uma, a tu vidim već nastavak “Režima ljubavi” u tekstu radnog naslova “Režim isceljenja” – u kome će bez obzira na temu ipak sasvim sigurno biti mnogo analiziranja fenomena o kom ću pisati.
Da li su u ljubavi mogući emancipacija i integritet? (Čini se, recimo, da jedina tvoja junakinja koja ih ima bira celibat, posmatraštvo umesto učestvovanja)
Ja stvarno moram da verujem da jesu, iako, kako sam rekla ja to u iskustvu nemam, ili je bilo tako kratko i davno da sam zaboravila, iako zapravo, nisam to zaboravila i nikad i neću. Moramo da verujemo u jednakost svih inteligencija, jednakost svih neživih i živih entiteta, biljaka životinja stijena okeana predmeta i ljudi i posle svega toga, što je i najteže, u ideju da i hetero muškarci ipak imaju nešto, osim destrukcije i želje za pokoravanjem, da ponude i daju ovom svetu.
Mislim da su i emancipacija i integritet u ljubavi zapravo nužni, a ne samo mogući, samo da ta ljubav nije ona iz časopisa, sa reklama, da ona ne prebiva u nuklearnoj porodici i heteronormativnosti niti samo onda kada se samo jedan cis muškarac i samo jedna cis žena sretnu, uzmu i vole do kraja života, štagod.
Okosnica ovogodišnjeg Sterijinog pozorja bila je “Pobuna – ženski rod”, a Bitefov slogan glasi “Počnimo ljubav ispočetka”. Kao autorka, ali i direktorka drame Narodnog pozorišta, šta misliš o teatarskoj potrebi da se vratimo zajednici i takozvanim osnovnim humanističkim vrednostima? Uostalom, je li moguće početi ljubav ispočetka?
Jedina zajednica čije formiranje želim da vidim je socijalistička nadnacionalna zajednica u kom će temelj biti ekonomska jednakost svih ljudi ili subjekata koji je tvore kao i ideološka i politička ravnopravnost i svih drugih entiteta. Da li je moguće početi ljubav ispočetka? To je stvarno ozbiljno političko pitanje – i tu prvo mislim na Jugoslavijiu. Čime se pozorište ovih dana bavi? Paradoksalno to ima sve manje veze s bilo čim što me trenutno zanima. Voljela bih da s prijateljima sjedim u nekom podrumu i da čitamo sopstvene i tuđe tekstove jedni drugima na glas – teatralnije od toga, humanističkije i konstitutivnije za zajednicu ne bih, za sada, išla.
I za kraj, možda i najvažnije: je li ljubav, i na koji način, klasno pitanje?
Svakako da ljubav jeste i klasno pitanje. Ljubav i seksualnost kao proizvodi, fetiši i roba koja se svakodnevno pakuje i prodaje su ideološki konstrukti koliko i emotivne i biološke činjenice. Ljubav navodno pripada svima, ali je već buržoaski brak zajednica nastala da bi se klasne privilegije sačuvale unutar jedne porodice, dok žena nije mogla da nasleđuje, zarađuje i slično. Lajfstajl, dobar ukus, socijalna mobilnost, luksuz, obrazovanje, te pristup tome svemu su klasna pitanja i oni koji se sreću i pokušavaju da se vole i usklade drugačije kontekste i drugačije nivoe iskustva u svemu tome navedenom su, uz sve ostalo, i tu stalno na testu – kako uspostaviti ekonomsku jednakost partnera? Stvarno ne znam ni jedan odgovor.
Da li je ljubav institucija, investicija ili nešto treće?
Ako je ljubav investicija, znači da o njoj govorimo rečnikom ekonomije i bankarstva, iz čega zaključujem da je kao instituciju zaista moramo braniti, između ostalog i od takve terminologije.
Pitanje koje je slojevito i važno (pogotovo budući da je tvoj tekst podržan na Hartefaktovom konkursu za angažovan dramski komad) jeste pitanje prostora u kojem se pozorište, publika (javnost) i politika danas ukrštaju. Da li misliš da drama poput “Ovaj će biti drugačiji” ima mogućnost da progovori pred onima kojih se najviše tiče? Zapravo, otišla sam korak unapred. Koga se najviše tiče ono što si napisala?
Razumem na šta ciljaš i to je nešto o čemu često mislim. Ja se ideje pozorišta kao kuće u koju nisu svi pozvani grozim celim svojim bićem. Od toga da li čovek u invalidskim kolicima ima pristup toaletu, preko toga da li penzioneri ili radnici mogu da priušte kartu, do ovih složenijih i neuhvatljivijih kategorija građana kojima se kultura prosto ne obraća. Čak mislim da kultur-elitizam gradi svoj identitet ponoseći se time što je za mnoge nedodirljiv i nerazumljiv. U tom smislu meni se dopada što je plakat za Drugačiji skoro estradni, maltene može da prođe kao reklama za te trenerke koje nose i privuče pogled onih koji su bliži junakinjama.
S druge strane, mislim da se ta predstave ne bavi nekim tamo ženama, mislim da smo te žene sve mi, samo odvrnute do daske u govoru, pojavnosti, jeziku. U krajnjoj liniji, to je iz mene izašlo, ja ne umem da se bavim stvarima koje me lično ne dotiču.
U programu predstave, u okviru svoje reči dramaturga, kažeš da žene u ovom komadu (podrazumeva se, i ovom društvu) pristaju da se transformišu da bi ostvarile snove o ljubavi. Da li je ovakva vrsta izmene/iščašenja neophodna da bismo voleli i bili voljeni? I zašto nam je važno da to saznamo iz ženske perspektive?
Mislim da je menjanje kroz ljubavni odnos predivan proces, bilo da je sa prijateljima, partnerom ili roditeljima i da ljudi koji su zacementirani propuštaju priliku da postanu bolji i sebi i drugima. Međutim, u ovoj predstavi tema je druga vrsta menjanja. Moje žene se transformišu da bi se približile slici i ideji žene koja dolazi iz jedne košmarne fantazije. To je neko biće koje je u svakom smislu sputano i koje postoji samo dok je gleda muškarac. Kao da je njegov pogled nekakav snop svetlosti i kad se ugasi, ona je u mraku. To nije žena koja je bolja verzija sebe, nego otelotvorena tuđa fiks ideja. U širem kontekstu teme ljubavi, to su neki odnosi u kojima je ljubav prema sebi potpuno negirana. Štaviše, žene ovde se uče da su ništavne ako su same i neženstvene ako su samodovoljne. Postoji otpor prema tome da si srećna kad si sama sa sobom, jer si onda manje poželjna. Mislim da iz toga jasno proizilazi zašto je važno da se bavimo iz ženskog ugla.
Ivan Medenica je u NIN-u (30. april 2019) objavio tekst naslovljen “O lezbama i drugim div-ženama”, koji govori o posebnoj poetici dramskih autorki i nekoj vrsti pozorišne feminističke emancipacije. Da li je tema ljubavi i partnerskih odnosa za tebe nešto u čemu kao dramska spisateljica vidiš prostor za ostvarivanje takve emancipacije, i zašto? (Moram da primetim da si se pitanjem intime bavila uspešno i kao scenaristkinja, u filmu “Vlažnost”)
U potpunosti i upravo nam je Medenica održao najbolju lekciju na tu temu kad nam je kao studentima pustio Ibzenovu “Noru” u režiji Tomasa Ostermajera. U kontekstu Srbije, patrijarhalni model je kao plastika u okeanima, često nije vidljiv golim okom ali nam je svima u krvotoku. Kad iznosimo svoje stavove smo jedno, a kad podivljaju emocije i ego onda na površinu svašta ispliva, jer su to neki mehanizmi koji su instalirani u detinjstvu. U tom smislu melodramski okvir je savršen žanr za bavljenje ovim pitanjima i problemima jer je u njegovom kodu sudar ličnog i javnog, intimnog i društvenog. On je takođe i vrlo potentan jer je prijemčiv za širu publiku, a u zadnje vreme me sve više privlače neki komercijalni projekti jer su kao neki Trojanski konji. Kao autori možemo svašta tu da poturimo, a kao građani verovatno da imamo i dužnost. Završavam upravo čitanje četvorodelne serije Elene Ferante, koja počinje romanom “Moja genijalna prijateljica”. To je odličan primer bestselera koji je uradio više za feminizam nego sve naše trućanje zajedno.
U čemu, prema tebi, leži najveća opasnost medijskog mejnstrim ljubavnog diskursa (mislim zaista na sve: od emotivnih i seksualnih saveta, preko aplikacija za upoznavanje, do izvesne demokratizacije i estetizacije pornografskih sadržaja)?
Meni je sve to jezivo i prosto ne znam gde da počenem i kako da se svedem. U poslednjih par godina gotovo na nedeljnom nivou sebi postavljam pitanje – da li sam ovo stvarno ja ili je ovo naučeno ponašanje? Je l’ ovo želim ili sam ovu želju nasledila? Je l’ ovo moja potreba ili uloga koja mi je dodeljena? Neprestano tako. Mislim da to dolazi od tog miliona slika koje vidimo, identičnih narativa u kojima se saživimo sa onima koji izgledaju kao mi – bela, mlada žena. Šta želi bela, mlada, fakultetski obrazovana žena? Kao da je to sad neki algoritam. Slike su opasne jer su moćne. Skoro sam pomislila da bi za borbu protiv homofobije vrlo efektno sredstvo bilo da na tim nekim običnim slimama, reklamama za jogurt ili stambene kredite vidimo istopolne parove. Da probam da ti odgovorim – najveća opasnost leži u tome da se probudiš u sred nekog života koji zapravo uopšte nisi želeo i da onda iz tog nezadovoljstva maltretiraš sve oko sebe.
Preporuči nam neki izvanredan ljubavni sadržaj, koji ne dolazi iz polja umetnosti?
Preporučujem kućnog ljubimca. Ja volim da čitam i idem u bioskop, ali moj pas ne ume da čita i ne može da prati filmski sadržaj, što znači da moram da je volim onako kako ona razume. Mislim da je to važna veština, izmestiti se iz sebe i pitati – šta je potrebno ovoj osobi? Šta je to što ona želi, šta je njoj važno i kako to da pružim? Ima nečeg stvarno oslobađajućeg u tome da samo damo nešto i da ne očekujemo ništa zauzvrat, nego da uživamo u sopstvenoj sposobnosti da volimo. Izgleda da je to sve suprotno od one “investicije”.
