“Prepoznajem svetlo i senke ovog grada, znam kako mirišu lipe, reka mi je blizu, sa prozora mog stana ujutro gledam tegljače kako prolaze ispod mosta, vozim bicikl do Ade – pa i nije tako teško vratiti se.”

Tri žene našlo se u žiriju ovogodišnjeg Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine, održanom početkom aprila u Novom Sadu. Sa jednom od njih razgovarala sam o odlasku, povratku, glumi, režiji, radu u prosveti. Ukratko, o svemu čime se bavi ona, Dragana Varagić. Izbeći ću da joj ispred imena napišem “glumica”, kako je obično nazivaju, jer ona nije samo to. Ona je i rediteljka, profesorka, putnica.

Nakon završenih studija glume na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, Dragana je odigrala niz značajnih uloga u beogradskom Narodnom pozorištu. Osim toga, bila je i često lice na televizijskim ekranima i bioskopskim platnima, a onda je nekako…više nije bilo. Nije je bilo u Srbiji, ali ju je itekako bilo u dramskoj industriji. Dragana je prvo specijalizirala Šekspira na Šekspirovom institutu u Stratfordu u Engleskoj, a potom je magistrirala dramu i režiju na Univerzitetu u Torontu. U Kanadi je glumila, režirala i predavala glumu godinama. Danas je Dragana ponovo u Srbiji – predaje glumu kao vanredna profesorka na Akademiji umetnosti u Beogradu, gde je njena prva klasa diplomirala prošle godine. Uz to, i dalje režira i glumi.

Posle devetnaest godina Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine ponovo je u Novom Sadu, a Vi ste posle godina života u inostranstvu ponovo u Srbiji. Nemoguće je izbeći ovakvo pitanje za nekog ko ima biografiju poput Vaše: kako je vratiti se?

Povratak nije i ne može biti vraćanje na staro. Kad sam se vratila čekala su me dva posla – da predajem glumu i da izrežiram kanadsko-crnogorsku koprodukciju. Moja prva klasa u Beogradu je diplomirala prošlog juna, a “Penelopijada” se igra već petu sezonu na Festivalu Purgatorije u Tivtu. Nedavno gostovanje predstave u Narodnom pozorištu u Beogradu, mojoj nekadašnjoj matičnoj kući, za mene je bio moj simbolični povratak. Odlično smo prošli, pregovaramo o novom gostovanju, a “Kir Janja”, kog sam režirala u Kragujevcu, takođe će uskoro gostovati u Narodnom pozorištu. Od prošle godine igram i dve predstave u Beogradu. Polako se vraćam glumi i to me raduje. Prepoznajem svetlo i senke ovog grada, znam kako mirišu lipe, reka mi je blizu, sa prozora mog stana ujutro gledam tegljače kako prolaze ispod mosta, vozim bicikl do Ade – pa, i nije tako teško vratiti se.

Na temu povratka, nadovezuje se pitanje: kako je otići?

Odlazak znači da to što nosite sa sobom želite da podelite sa drugima, ali i da želite nova iskustva, kao i da ste spremni da se menjate. Otišla sam sa 36 godina, to nije malo. Imala sam dosta predstava i snimanja, kao i mnogobrojne nagrade iza sebe, a trebalo je početi ispočetka. To mi nije smetalo. Smetalo mi je to što su filmske i televizijske uloge, koje su mi nudili, sve bile u vezi sa ratom ovde, a to nisam htela da igram i onda sam se skoro potpuno okrenula pozorištu. Imala sam sreću što sam prvu ulogu dobila kod njihovog čuvenog reditelja posle samo četiri nedelje. Igrala sam svašta, od engleskog teksta iz 17. veka do Šekspira, Strindberga, Hauarda Barkera, Edvarda Bonda i savremenih kanadskih pisaca. Dugo mi je trebalo da naučim da predstavu igram svakog dana tri nedelje zaredom; sad mi je teško ovde da se priviknem da je igram dva puta mesečno.

Volim da putujem, nomad sam u duši, možda zato odlazak nije bio tako težak. Već kad priđem aerodromu, srce mi ubrzano kuca. Gore u vazduhu mi se čini da je sve moguće. Na probe u Kragujevac sam išla autobusom: gledam pejzaž koji prepoznajem iz detinjstva, glava mi se isprazni od viška pitanja, samo postojim između livada i šumaraka, postajem ja, osećam celovitost.

Šta se tokom ovih godina na srpskoj pozorišnoj i glumačkoj sceni promenilo, ako se išta promenilo? Da li postoji nešto što ste priželjkivali da bude drugačije, a ono ipak nije?

Ne mislim da se mnogo promenilo, mada bih volela da jeste, prosto zato što su se pojavile nove forme i tehnologije, a i svet je jednostavno otišao korak dalje.

Razgovarajući sa studentima glume ili mladim glumcima, a u kontekstu sve prisutnijeg i aktuelnijeg „odliva mozgova”, više puta sam čula argument da je teško otići kada postoji sažno uporište u sprkom jeziku, ključnom alatu jednog glumca. Koliko je Vama kao glumici engleski jezik predstavljao barijeru i kako ste uspeli da je prevaziđete?

Da, jezik je problem. Iako sam dosta dobro govorila engleski, jezik je ograničavao broj uloga koje su mi nudili, bez obzira na to kakva sam bila na audiciji. Jezik hoće da zbuni i izda kad nije maternji, treba imati bistru glavu koja sve vreme radi na dva koloseka, ali taj jezik hoće i da vrati onaj pravi osećaj za igru i uživanje u neizvesnosti. Značilo mi je što sam sve vreme imala podršku kritike, bez toga bih se previše samoispitivala. Bila sam prva glumica sa akcentom nominovana za najbolju žensku ulogu u Torontu. Predavala sam na tri fakulteta glumu, i na sva tri bila jedina profesorka sa akcentom koja predaje glumu. U tom smislu sam probijala granice. Verovala sam da može, iako ispred sebe nisam imala dokaze.

Scena iz predstave “The Vindication of Senyora Clito Mestres”, fotografija: Božo Vasić
Iz predstave “The Vindication of Senyora Clito Mestres”, fotografija: Božo Vasić

Dakle, koji bi bio savet mladima po ovom pitanju?

Svim mladima koji su dolazili do mene u Torontu savetovala sam da odu na postdiplomske studije. Kanada ima odlično obrazovanje na tom nivou, a za godinu ili dve stekne se nova diploma na engleskom jeziku i dosta profesionalnih kontakata. Univerziteti vas u malom uče kako funkcioniše društvo i druga kultura u celini. Postoji takođe i mogućnost ulaza na doktorske studije, koje imaju značajne stipendije i od kojih se može živeti, a posle otvaraju i mogućnost predavanja.

Treba osluškivati – desilo mi se nekoliko puta da propustim šansu za nešto novo jer je nisam prepoznala. Mislim, pre svega, na režiju – odbila sam kada mi je ponuđena prvi put, mislila sam ili gluma ili režija, da ću zauvek napustiti glumu ako ostanem na doktoratu ili počnem da režiram, sve je bilo ili-ili. Kasnije sam shvatila da kultura tamo drugačije funkcioniše, da se stvari kombinuju i brzo menjaju, ne možete ostati statični. Veliki je zahtev za stalnim usavršavanjem – mnogo novog sam naučila tamo.

Dramskih radnica Srbija itekako ima, ali ono što se retko viđa jeste da su svi članovi žirija na nekom pozorišnom festivalu zapravo članice, kao što je to bio slučaj na nedavno završenom Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine. Meni lično, kao mladoj ženi, ovo imponuje. Kako se povodom toga osećate Vi, kao zapravo jedna od tri članice žirija? Kakav je položaj žene u pozorišnoj, a kakav u filmskoj industriji?

Meni je ovo toliko normalno da me je Vaše pitanje iznenadilo. Nisam razmišljala o tome na taj način, što jeste možda posledica mog dugogodišnjeg života u zemlji čiji je premijer nedavno insistirao na parlamentu u kome polovinu čine žene.

Kako ja to vidim – mi nismo ženski žiri, mi smo žiri. Međutim, sada ako razmislim – nemamo dovoljno žena reditelja ni u pozorištu, pogotovo ne na filmu, niti na čelu pozorišnih kuća, a da ne govorim o politici.

Generacije adolescenata su zapostavljene u pozorišnom svetu kod nas, sa tek ponekom predstavom namenjenom njima. Kako prebroditi jaz između dečijeg i pozorišta usmerenog najpre odrasloj publici? Kakva je situacija u inostranstvu?

U Kanadi postoje pozorišta za omladinu kao zasebna pozorišta, ili pri dečijem imaju večernju scenu, a takva je situacija i kod nas na nekim mestima. Pišu se tekstovi namenjeni baš toj vrsti publike, posvećuje im se velika pažnja. Jedan takav tekst sam radila sa svojim studentima kao ispit prve godine: „Jbg!“ je naslov prevoda, a bavi se trudnoćom kod omladine. To je i ozbiljan i duhovit tekst koji je pisao jedan od najvećih kanadskih pozorišnih pisaca. Sada zajedno sa dramaturškinjom Boška Buhe, Milenom Depolo, prevodim tekst koji se bavi nasiljem u okviru mlade generacije, izolovanošću pojedinca, ali i lažnim pacifizmom i konformizmom starije generacije, koja je sagradila društvo agresije i nasilja. U pitanju je jedan potresan i pametan tekst sa dosta obrta, a ima veze i sa nama. Mislim da su nam i dečja pozorišta zapuštena, očigledno nema novca. Mi nemamo ni lutkarsku školu, ali dok je ne otvorimo možemo da napravimo sistem mentorstva i damo poneku stipendiju za školovanje u inostranstvu. I to ne samo za lutkarstvo, već i za druge stvari – na primer, dizajn svetla. U svetu je ova disciplina u istoj ravni sa dizajnom scene i kostima, a kod nas za to ne postoji škola.

Predavali ste kao gostujući profesor i u filmskoj školi u Lođu, u Poljskoj, koju su pohađali gotovo svi veliki poljski reditelji – Polanski, Vajda, Kišlovski. Koliko se (ako se) rad sa studentima tamo razlikuje od rada na našim akademijama? Koliko se „evropski“ rad, ako se glumački rad u Evropi može tako objediniti, razlikuje od „prekookeanskog“?

Predavala sam na pozorišnom odseku poljske Visoke nacionalne škole za film, televiziju i pozorište. Bila sam prvo jedna od pet, a naredne godine jedna od sedam predavača iz sveta, koji su dovedeni da sa poljskim studentima rade svoje metode glume. To je važan eksperiment, i to ne samo studentima da se upoznaju sa metodama, nego i nama profesorima, da razmenimo iskustva. Kada sam bila treća godina studija, čuvena profesorka tehnike glasa Ciceli Beri nam je došla iz Engleske, što je i danas jedan od najvećih pozorišnih uticaja na mene. Nadam se da je bar neko od nas tako inspirisao ponekog poljskog studenta.

U Evropi se, kao i u Severnoj Americi, više pažnje poklanja raznim školama glume, nije samo Stanislavski, paralelno se izučavaju i Suzuki, Vjupoints, Mihail Čehov, Majzner… Mislim da je to osnovna razlika. Profesori se menjaju svake godine, što ne znači samo da studenti imaju tokom školovanja bar četiri profesora glume, već da i sami profesori svake godine menjaju kojoj godini predaju, te stalno rade na proširivanju svog predavačkog spektra. Kao i ovde, imate potpunu slobodu da kreirate svoja predavanja, tako da sam u Kanadi uvela, kao eksperiment, odnos matematike i drame, zatim sam se bavila adaptacijama jednog dela – od opere i baleta do hip-hop mjuzikla. To je samo dodatak na osnovne studije glume koje liče na naše.

Do nekog sledećeg povratka u, nadajmo se, razvijeniju, raznovrsniju, bogatiju i „ženskiju“ srpsku pozorišnu, filmsku i životnu scenu.