Dvanaesti Kondenz festival savremenog plesa i performansa zaključen je početkom ove sedmice, a mi smo tokom njega razgovarale sa umetnicom Idom Daniel, čiji je perfomans “Neću dugo ostati ovde” odigran u CZKD-u u okviru programske celine koja se ticala ženskog rada i radnih odnosa. Nakon studija primenjenog pozorišta u Gisenu, Ida Daniel poslednjih godina stvara u kolektivima, a radila je na nekolicini veoma zanimljivih izvođačkih eksperimenata, poput “STILL TO COME a feminist pornscape” koji govori o mutirajućem “ja”, promenljivog roda i broja godina. U svom solo projektu koji smo imali prilike da vidimo na Kondenzu, umetnica se duhovito i posvećeno bavi pitanjima odnosa koji proizilaze iz tela i njegovog kretanja. U najavi svog projekta ona kaže – ” Telo živi u obećanim odnosima sa onima koji ga naseljavaju. Ali u kom tipu tela oni uživaju? Možda u onom što peva i pleše? Ili u onom koje je nevidljivo? Ili ono što stalno skače? Ili stalno spava? Ili prosto u supertelu? Ili u dva?” Razgovarali smo zato sa njom o susretima, komunikaciji i telu kao političkom prostoru.
Šta je to što vam performans omogućava da komunicirate, što nije moguće sa ostalim vidovima umetnosti?
Performans postavlja sve na jedno isto mesto, u isto vreme i organizuje im susret. I to nije susret tipa: sastanak jedne strane sa drugom. To je susret svih koji su uključeni. U takvom susretu za mene je dobro to što on nema linearni tok. Umesto toga, deluje kao višeslojni prostorni/vremenski/afektivni kontinuum i meni se čini da je uzbudljivo/smisleno/presudno biti deo nečeg takvog.
Da li je telo za vas politički prostor i na koji način? U čemu se posebno razlikuju po vašem mišljenju žensko i muško telo?
Telo doživljavam kao političko mesto, ali ne kroz podelu između ženskog i muškog. Telo vidim kao političko mesto u smislu da je to prostor na kome se odvijaju iscrpljenost, bol, nesigurnost na više nivoa. To je takođe mesto koje vibrira sa svim ostalim neobjašnjivim uticajima koje nam donose životne okolnosti. Telo je nežna stvar. A ipak pronalazi načine da se sa tim sukobi.
Šta je za vas pokret: i u praktičnom i u filozofskom smislu? A u odnosu na društvo?
Aspekt koji me se tiče je onaj povezan sa društvom. Kretanje doživljavam kao sposobnost promene. Catherine Malabou istražuje promene kroz pojam plastičnosti kao sposobnosti da se transformišemo, razmotamo, ali i eksplodiramo. Sve to sa sobom donosi pozitivne i negativne konotacije, ali kako su u pitanju forme stalnog kretanja, one postaju za mene način na koji se odnosim prema stagnaciji, fašizmu i totalitarizmu.
Postati svestan toga da je kretanje višedimenzionalno i da nam omogućava da se promenimo, a da i dalje budemo, može biti jedan korak u postizanju dalekosežnije, šire promene.
Nije toliko odgovor na konkretno pitanje koliko gomila nemogućih zadataka koje se svaki put odvažim da započnem. Kao na primer: Da li višestruka osoba može imati solo? Kako se osoba može množiti, ali se ne transformisati?
Šta je za vas krajnje perfomativni prostor u svakodnevnom životu?
