Godina za nama donela je brojna filmska i televizijska ostvarenja, a mi vam predstavljamo ne listu najboljih, već spisak onih na koje smatramo da se treba osvrnuti. Pravljenje prazničnih nizova i rekapitulacija postalo je deo novogodišnjeg rituala u kom kvalitativno ocenjujemo dvanaest meseci iza nas, ali u ovom slučaju bez ikakvih rednih brojeva navodimo naslove koji su se manje ili više pominjali na okupljanjima i u medijima, a u kontekstu raznovrsnih ženskih pitanja i ženskih autora raznovrsnih estetika. 

FILMOVI

20th Century Women

Premda se formalno vodi kao da je izašao u 2016. godini, film je u distribuciju ušao tek u januaru 2017, te stoga zaslužuje da bude deo ove liste. Glumački trio koji čine Annette Bening, Elle Fanning i Greta Gerwig okupljen je oko odrastanja jednog dečaka u Kaliforniji, krajem sedamdesetih, ali fokus ovog filma je upravo na okruženju koje čine tri žene različitih godina i, između ostalog, njihovog posrednog ili neposrednog shvatanja feminizma, seksualnosti, porodice. Mike Mills, reditelj ovog filma, u svom prepoznatljivom duhu fokusira se na živopisne likove, boje, atmosfere i male neprijatnosti. Saundtrek je stvarno odličan, što i nije iznenađujue – uzevši u obzir epohu u koju je film smešten. 

The Beguiled

Film Sophie Coppole, nagrađen u Kanu, podigao je dosta prašine ove godine. Vizuelno prepoznatljiv stil, nežna paleta boja i besprekorno formiranje još jednog ženskog mikrokosmosa doprinose mračnoj atmosferi koja je dodatno promišljena i kroz osvetljenje. Pa ipak, ova priča o vojniku koji za vreme američkog Građanskog rata stvori moralni i erotski razdor u kući punoj žena, nije ništa novo u smislu samog narativa: u pitanju je rimejk istoimenog filma iz 1971. godine, čiji je autor čuveni američki reditelj Don Siegel, a koji je adaptacija knjige Thomasa P. Cullinana, takođe nazvane The Beguiled (1966). Siegelovo ostvarenje, u skladu sa vremenom u kom je snimljeno, deluje donekle modernije u filmskom izrazu, dok je ovde vidljivo umeće Sophie Coppole u radu sa glumcima (Colin Farrell, Nicole Kidman, Kirsten Dunst, Elle Fanning). Čini se, ipak, da bi moglo više da se diskutuje o njenom odabiru upravo ove adaptacije kao nečega relevantnog u 2017. godini, pogotovo ako uzmemo u obzir da je izbacila lik crnačke robinje, o čemu se takođe pisalo. Ono što je zasigurno zanimljivo jesu daleko kompleksniji ženski likovi i njihovi odnosi, kao i dvostrukost morala, te složenost prevrljivosti, koja se pripisuje gotovo svim junacima filma.

Lady Bird

Rediteljski prvenac Grete Gerwig, koji je indi zajednica zaista očekivala sa treperavim uzbuđenjem, po atmosferi i vrsti humora veoma liči na filmove njenog supruga Noaha Baumbacha, u kojima se i sama pojavljivala kao glumica (pre svega, mislim na Frances Ha). Saoirse Ronan koja tumači glavnu junakinju je mlada, simpatična i uzbudljiva glumica, ali sam film ne prevazilazi datosti coming of age drame; ponekad, zapravo, na njenim konvencijama i insistira, pri čemu sva osobenost i rediteljski humor prelaze u manir.

The Party 

Duhovit, zanimljivo snimljen – u stilu koji koketira sa nekim stilizovanim dokumentarizmom – ovaj film je osveženje među sličnim naslovima kamernog tipa. Neverovatna glumačka ekipa (Patricia Clarkson, Bruno Ganz, Cherry Jones, Emily Mortimer, Cillian Murphy, Kristin Scott Thomas i Timothy Spal) u filmu Sally Potter, čini da ovaj britanski film isijava humorom, a obiluje i egzistencijalnim i egzistencijalističkim pitanjima koja okupiraju pripadnike više srednje klase, u kasnim srednjim godinama. Odabir crno bele estetike možda nije sasvim opravdan, ali ipak u foksus stavlja njenu dovitljivost, višestruka politička pitanja i ranjivost bogatog stanovnika savremenog Londona. U pitanju je zabavan i oštar film, a ukoliko vam se dopadne, možda bi trebalo da pogledate i Ginger&Rosa (2012), nešto poetičnije ostvarenje Potterove, koje govori o odrastanju u Londonu 1960-ih.

Estiu 1993 (Summer 1993)

Dirljiv i nežan film o odrastanju, koji po senzibilitetu neodoljivo podseća na Cria Cuervos (1976), ali sasvim sigurno i zbog toga što se bavi odrastanjem neposredne i drske usamljene devojčice. Dobar debitantski film Carle Simón (koji je osvojio i nagradu na Berlinale Generations-u 2017. godine) govori snažno o odnosu sa prirodom, porodicom i surovim odlukama nakrhkijih godina u upoznavanju samog sebe.

Jeune Femme (Montparnasse Bienvenue)

Još jedan ženski debitantski film (a nije ni poslednji na listi), pri čemu je lako zaključiti da su autorke zaista počele da osvajaju svetsku kinematografiju: film je osvojio Caméra d’Or nagradu na ovogodišnjem Kanskom filmskom festivalu. Laetitia Dosch, glavna glumica, veoma je uzbudljiva i nosi čitav narativ, koji je fokusiran na zaista ključne probleme preživljavanja, kompromisa i otuđivanja, za ženu koja više nije u svojim ležernim dvadesetim. Filmovi koji se bave pitanjima osnaživanja i odrastanja takozvanih young adults najednom, čini se, postavljaju hrabrija pitanja o životu, ljubavi, pa i kapitalizmu, iz pozicije onih koji bi trebalo da su se u svim tim segmentima savremenog bivstvovanja već snašli.

They

Prvenac mlade Anahite Ghazvinizadeh, Iranske rediteljke, čiji je mentor bio niko drugi do Abbas Kiarostami. Premda iza sebe ima trilogiju kratkometražnih filmova koji se bave decom (a Needle je 2015. dobio i prvu nagradu u okviru Cinéfondation programa Kanskog festivala), ovo je kompleksan i dosledan nastavak njenog identitetskog preispitivanja. They je prikazan u Kanu ove godine, na specijalnoj projekciji, i opravdao osećanja koja je Jane Campion pre dve godine imala prema Anahitinom stvaralaštvu, kao predsednica žirija koji joj je dodelio nagradu: film je veoma suptilan, a istovremeno savremen u smislu filmskog jezika.

Western

Film koji je izuzetno dramaturški promišljen i pre svega “tačan”, postavlja pitanja o savremenom Strancu (u kamijevskom smislu, ali i u kontekstu današnje Evrope), nomadima, ljubavi i slobodi. Neretko film o velikim temama sklizne u pretencioznost, ali sa trećim po redu ostvarenjem nemačke rediteljke Valeske Grisebach to nije slučaj. Ukoliko se držimo rekapitulacija, ova autorka radila je i kao saradnik na scenariju za Toni Erdmann, ubedljivo najnekonvencionalnijem filmu iz prethodne godine. Na granici između Bugarske i Grčke, nemački radnici iz Westerna se u divljini nepoznate puste zemlje vraćaju prirodi, u kojoj važe nešto drugačiji moralni zakoni.

Testről és lélekről (On Body and Soul) 

Neobičan film, koji svoj šarm crpi iz veoma dobro promišljenih glavnih junaka, sterilne scenografije i snolikih, nadrealnih sekvenci koji se nalaze u koliziji sa uređenošću sveta i njegovim očekivanjima. Sam zaplet je tradicionalan – u pitanju je ljubavna priča, ali koja zaista preispituje konvencije bliskosti. Autorka ovog filma, mađarska rediteljka Ildikó Enyedi, osvojila je u Berlinu 2017. godine Zlatnog medveda, kao i nekoliko nagrada nezavisnih žirija. 

The Florida Project

Jedan od najzanimljivijih filmova na ovogodišnjem Festivalu autorskog filma, svež, sirov i iskren. Još jedna priča o odrastanju, ali u nesvakidašnjem bezbrižnom motelskom okruženju, koji u blizini Diznilenda preispituje ideju savremene porodice, majčinstva, pa i dobrote. Vizuelno, ali i po lakoći i neposrednosti unutar samih događaja, film je dosledan poetici Seana Bakera (a ponajviše možda liči na Starlet), koji postaje jedno od najprepoznatljivih imena američkog nezavisnog filma.

You Were Never Really Here

Novi film škotske autorke Lynne Ramsay, poznate po svojim igranjima sa žanrom i porodičnim motivima – a pogotovo onim o kojima se ne govori olako. Film još uvek nije zvaničo ušao u distribuciju, ali je Joaquin Phoenix 2017. godine nagrađen u Kanu za najboljeg glumca, a Ramsay je nagradu za najbolji scenario na istom prestižnom festivalu podelila sa Yorgosom Lanthimosom (za The Killing of a Sacred Deer, zaista možda najneprijatnijim – u pročišćujućem smislu – filmom koji se pojavio tokom prethodne godine). 

I, Tonya

Skandal Harding-Kerrigan, na Zimskim Olimpijskim igrama 1994. godine, ključna je tačka ovog filma. Tonya Harding i Nancy Kerrigan bile su vrhunske umetničke klizačice, iako sasvim suprotne ličnosti: Tonya, koja je dolazila iz niže klase i koja nije marila mnogo za svoje ponašanje, i Nancy, gotovo pa princeza na ledu. Ovaj biografski film portretiše verovatno zanimljiviju od njih, koja se našla u nezavidnoj poziciji kada je suparnici Kerrigan slomljeno koleno na najvećem sportskom takmičenju na svetu. Ovde možete pogledati originalni video sa te Olimpijade, a pokrenut je okrutan ili duhovit projekat da se u stanu u Njujorku oformi muzej koji odaje počast ovom čuvenom sportskom događaju (možete mu i doprineti na Kickstarter-u). Film očekujemo početkom 2018. godine, u bioskopima ili na FEST-u. Međutim, kako je izašao tokom 2017.  godine, čini ovu listu potpunijom i istinitijom. Margot Robbie, koja postaje sve veća zvezda i sve ozbiljnija glumica, nominovana je za Zlatni globus zbog svoje uloge u ovom filmu.

Premda ne toliko vezanu za ovo konkrentno filmsko ostvarenje, preporučujemo i pesmu Sufjana Stevensa o Tonyi Harding, a ovaj vokalni maestro u tekstu prilično precizno opisuje i ono što će kasnije postati siže filma: Wiping the blood from your white tights je možda najupečatljivi od svih njegovih ilustrativnih stihova.

The Battle of The Sexes

Film koji govori o još jednom čuvenom sportskom događaju, mada ne tako skandaloznom: o teniskom meču između Bobbyja Riggsa i Billie Jean King u septembru 1973. godine, u Hjustonu (Teksas) koji je postao kultna tema u svetu sporta, a možda čak i američkog društva. Dvoje vrhunskih tenisera, koje tumače Steve Carell i Emma Stone, i njihov intenzivan odnos govore zaista o muškom i ženskom sportu početkom 70-ih, pogotovo uzevši u obzir da je bivši muški šampion mislio da može da pobedi bilo koju (mlađu) ženu. Jasno – u tome nije uspeo, a mogu se naći i originalni snimci pomenutog meča, te je vidljivo da scenografija i kostim verno i primamljivo oslikavaju to oslobađajuće vreme. Scenario Simona Beaufoya, koji potpisuje mnoge visokobudžetne filmove u protekloj deceniji, precizan je, premda ne i inovativan.

The Post 

Film koji je tek nedavno izašao, a pretpostavka je da će domaća publika moći uskoro da ga pogleda na bioskopskom repertoaru, ili na FEST-u. Steven Spielberg okuplja prvi put Maryl Streep i Toma Hanksa, oko priče o čuvenoj novinarki Washington Post-a, Kay Graham, i postavlja pitanja o smislu rata (ovom slučaju, Vijetnamskog), te novinarske etike i čovečnosti uopšte. Još jedan visokobudžetni film koji se, u vreme apsolutne neslobode medija, vraća u nedavnu prošlost,  istim ovim problemima koji ne zaobilaze nijednu epohu.

Three Billboards Outside Ebbing, Missouri

Možda najveći “mali” film iz 2017. godine: duhovit i politički nekorektan, što je uglavnom očekivano od autora Martina McDonagha. Frances McDormand očekuju brojne nagrade za ulogu majke, a za sada je – sasvim očekivano – nominovana za nagradu Američke filmske akademije. Pa ipak, iako je sama postavka priče potencijalno veoma uzbudljiva, a pojavljuje se i taj čuveni mrtvi narator, drugi deo ovog ostvarenja razlaže se i strukturalno postaje besmislen.

Druga strana svega (The Other Side of Everything)

Drugi film Mile Turajlić dobio je nagradu na velikom IDFA festivalu, a beogradska publika je prva koja je nakon toga imala prilike da ga pogleda na Festivalu autorskog filma, i zatim na svakodnevnim (rasprodatim) projekcijama u Dvorani kulturnog centra koje i dalje traju. U pitanju je intimna priča koja je neraskidivo povezana sa političkom istorijom Beograda, i jedne konkretne zgrade koja je pripadala Milinoj porodici. Stan koji je bio godinama zatvoren postavlja pitanja o jednoj građanskoj porodici, pre svega iz privatne želje da se sazna istina; no, privatno i političko ipak su neraskidivo povezani, pogotovo u slučaju Srbijanke Turjalić, autorkine majke, koja je i glavna junakinja ovog filma.

A Suitable Girl

Film o brakovima koji nisu sasvim ugovoreni, ali nasilno organizovani mahom u korist ostalih članova porodice, potresan je pre svega zbog osećaja neophodnosti takvog pristupa, i verovanja da je on prirodan. Čak i trejler otkriva koliko savremeno provodadžisanje obesmišljava ideju zajedništva, a rediteljke ovog filma dolaze iz Indije, stoga je jasna njihova potreba da kroz dokumentarac demistifikuju društvene strukture unutar kojih žive. Sarita Khurana i Smriti Mundhra prate u ovom filmu tri mlade devojke koje pokušavaju da zadrže svoje identitete, u mučnom procesu uparivanja, a ove dve autorke i ranije su se bavile ženskim osobinama i problemima iz različitih perspektiva – premda samo u kratkometražnim filmovima. Možda je najzanimljivije u ovom ostvarenju to što žene rade za žene, gde muškarci postaju sasvim sporedni, premda njihova vlast lebdi iznad svih odluka koje se donose.  

Jane

Film koji iščekujemo, i koji se možda pojavio poslednji, ali sa pravom je na ovoj listi, pre svega zato što su biografski filmovi o ženama naučnicama nažalost retkost. Reditelj Brett Morgen poznat je po svojim nekonvencionalnim dokumentarcima, manje ili više kvalitetnim, a o Jane Goodall – koja je 1962. krenula u divljinu Tanzanije da otkriva do tada skoro nepoznat svet šimpanza – zaista ima šta da se kaže. Dok film ne dođe u bioskope, predlažemo da pogledate njen TED govor, duhovito i provokativno nazvan What separates us from chimpanzees?

Joan Didion: The Center Will Not Hold 

Kako razni kritički ili manje kritički nastrojeni mediji vole da tvrde, živimo u svetu postistine, a ukoliko je ta zgodnozvučeća izjava istinita, nikada nije bilo bolje vreme da se osvrnemo na karijeru Joan Didion, izuzetno zanimljive žene koja je svoj novinarski poziv posvetila upravo pronalaženju mesta na kojima se naziru neistine.

Njena neobična energija i strastveno novinarstvo možda nisu sasvim vidljivi u ovom dokumentarcu, ali njegovo pojavljivanje na trenutno najvećem servisu ove vrste (Netflix je producirao film) je podstrek da o njoj više istražite. Njeni eseji On Keeping A Notebook i Why I Write zanimljivi su bez obzira na vreme u kom se čitaju, kao i njena neobična smirenost koja je ponekad viljiva u intervjuima. Tu su svakako i čuvena lista stvari za put, kao i fotografija na kojoj se nalazi u karakterističnoj pozi, sa svojim suprugom (John Gregory Dunne) i njihovom ćerkom.

All This Panic

Film koji je, kako tvrde američki mediji, najiskreniji dokumentarac ove vrste ikada snimljen, a u kom je autorka Jenny Gage tri godine pratila grupu šesnaestogodišnjakinja i njihovu svakodnevicu u Bruklinu. Paleta boja i junakinje iz Bruklina podsećaju donekle na Fish Tank, a premda neke kritike govore o ovom filmu kao o banalnom, etiketirajući ga “instagram estetikom”, možda je upravo bilo potrebno snimiti film o malim stvarima koje čine devojaštvo (girlhood – izraz koji je na engleskom govornom području mnogo učestaliji i podrazumeva svu problematiku seksualnog i životnog buđenja devojčica).

Možda bi, dok završavamo ovu filmsku listu, trebalo pomenuti i Wonder Woman, kao i Atomic Blonde, koje su 2017. godine navodno pokušale da redefinišu poziciju žene u akcionom filmu. Oba ostvarenja, rađena po stripovima, možda jesu zabavna i dinamična (potonji nešto više od prvog), ali tekstovi u kojima se rediteljka Patty Jenkins veliča zbog feminističkog pristupa u blokbasteru zaista su neosnovani. Feminizam, aktivizam i pitanja ranopravnosti u filmu leže ipak u pristupu, a ne samo u formalnom tematskom odabiru motiva poput superiorne ženske junakinje, ili zamene muškog privlačnog protivničkog agenta – ženom.

SERIJE

The Handmaid’s Tale

Serija o kojoj se sasvim sigurno najviše pisalo i govorilo u 2017. je ekranizacija romana Margaret Atwood, smeštena u distopiskoj budućnosti gde su žene izgubile pravo da rađaju, a mali broj njih smešten je u neku vrstu internata gde služe muškarcima na vlasti. Veoma stilizovana serija, koja postavlja mnoga važna pitanja o hrišćanstvu, ali iznad svega o ženskoj ulozi unutar društva. Elizabeth Moss je izvanredna, što je dokazala u mnogim filmovima i serijama ove godine (premda možda najsuptilnije u filmu The Square koji je osvojio Zlatnu palmu u Kanu).

Big Little Lies

Očajne domaćice u linčovskoj atmosferi, na obali okeana, dolaze od čuvenog producenta Davida E. Kelleya – koji je inspiraciju za siže pronašao u sopstvenom životu. Serija je interesantna i duhovita, ali nisu svi likovi jednako kompleksni, što dovodi do toga da nisu ni sve epizode jednako uzbudljive. Saundtrek je dobar, glumci odlični (Reese Witherspoon, Nicole Kidman, Laura Dern, Shailene Woodley, Alexander Skarsgård), a reditelj Jean-Marc Vallée dokazao je da je moguće napraviti poodični triler koji se dešava u naizgled bezazlenom okruženju, zbog čega je dobio Emija 2017. godine. Mikrokosmos bogatih majki i dece oko kojih se njihovi životi vrte zanimljiviji je nego što deluje na prvi pogled, ali sam zaplet serije – čija je okosnica trenutno goruća tema seksualnog zlostavljanja – razrešava se krajnje očekivano. Zločin je, ipak, megafin, stoga smisao serije ne treba tražiti u igranju sa elementima psihološkog trilera, već u opsesivnim odnosima i snažnim ženskim junacima.

The Marvelous Mrs. Maisel

Od autorke sada već kultnih Gilmore Girls, Amy Sherman-Palladino, dolazi serija sa nešto drugačijom tematikom, ali sa sličnim glavnim likovima: samohrana majka rešava da postane stand-up komičarka 1950-ih godina u Americi. Ppmenuta autorka se povezuje sa “TV feminizmom” – kako u nekim tekstovima navode, ali u ovoj seriji je više prisutan vudialenovski humor nego što je posredi kompleksno promišljanje pozicije žena u Sjedinjenim državama sredinom veka, koje je više nego zanimljivo okruženje za priču.

Girls

Jedna od značajnijih savremenih serija, a koje bez pardona mogu da dobiju epitet “ženske” sigurno je i ova, poređena mnogo puta sa drugom grupom čuvenih njujorških drugarica koje je HBO smestio na televizijske ekrane. Ove godine, Girls je imala svoju završnicu, a ukoliko niste do sada, možda bi trebalo da pogledate. U pitanju je generacijska priča, izvanredno sirova, premda se simpatija prema likovima rasipa kako se serija privodi kraju; možda, zapravo, postaje kompleksnija, dvojaka. Devojke su na kraju postale žene.

Top of the Lake

Druga sezona ove serije, pod nazivom China Girl, ove godine premijerno je prikazana na Kanskom festivalu, što je svojevrsni presedan, budući da je u pitanju nejprestižniji evropski filmski festival. Jane Campion, novozelandska rediteljka koja je za svoj film The Piano osvojila Zlatnu palmu na istom mestu, napravila je, kako tvrde mediji, izvanrednu misteriju koja prevazilazi granice žanra. Međutim, ovo nije sasvim istinito, jer se ponekad čini da Campion nasilno ubacuje elemente koji su začudni (prva sezona, koja je premijeru imala na Sundance festivalu pre tri zime, takođe koketira sa žanrom trilera koji je na liniji muško-ženske tenzije). Poseban fokus je na izvedbama nekoliko zanimljivih glumica, pre svega već pomenute Elisabeth Moss, sada već jedne od vodećih pojava (sasvim zasluženo) američke kinematografije i televizijske produkcije, ovde se još ističu i Nicole Kidman i mlade Alice Eglert. Pojava jedne ovakve serije u Kanu, naime, velika je stvar za tržište i budućnost televizije, ali ne govori nužno o njenom kvalitetu.

The Crown 

Nije neobično kada se pojavi istorijska serija koja potiče iz Britanije, ali za ovu je posebno neobično što se bavi Kraljicom Elizabethom II, koja je i dalje živa i čiji članovi porodice se pojavljuju u veoma intimnim situacijama, te i dalje u kontekstu relativno svežih političkih odluka. Tvorac serije, Peter Morgan, izjavio je kako kraljevska porodica nije imala ništa sa ovom serijom, i da je i njima – kao i njegovoj kreaciji, potrebna sloboda. Druga sezona, koja se pojavila na jesen 2017. godine, možda je još intimnija od prve, a Elizabetha i njen suprug Phillip postaju ljudi, živi i ranjivi, a ne samo članovi najvažnije ostrvske porodice. U pitanju je zaista krunisanje britanske istorijske drame, a John Lithgow, koji je posebno upečatljiv kao najveći britanski premijer u istoriji – Winston Churchill, dobio je Emija za svoju izvedbu.

Queen Elizabeth II in her coach on the way to Westminster Abbey for her coronation, 2nd June 1953. (Photo by Fox Photos/Hulton Archive/Getty Images)

Better Things 

Ovo je daleko najneobičnija, a verovatno i najduhovitija serija na listi, što je jasno budući da su njeni tvorci Louis C.K. i Pamela Adlon, koja i glumi razvedenu glumicu, samohranu majku tri ćerke, i ništa manje važno, ćerku sopstvene majke. Snimljena gotovo dokumentaristčki, ova serija pruža uvid u niz anegdota koje se dotiču seksualnosti, konformizma, obrazovanja, tolerancije i koji se na neočekivane načine graniče sa neprijatnim. Druga sezona izašla je u septembru 2017. godine, a ukoliko vam se ova serija dopadne (pre svega, humor kojim obiluje), predlažemo i SMILF – još jednu manju seriju koja se bavi samohranom majkom i načinima na koje se snalazi u svojim ranim dvadesetim godinama.