MILICA MAGAZIN dodeljuje
PRIZNANJE i  Orden «RUŽA»
Đerđiki Papulin Messmann
za izuzetnu žensku smelost i pozitivan stav

Đerđika Papulin Messmann je hrabra žena koja je svoje lične i porodične lomove, kao i društvene krize uspela da preokrene u srećan i uspešan ishod. Vodili su je snažna ženska smelost i pozitivan stav. Takvih žena ima mnogo, onih koje uspevaju da prežive, postanu jače i moćnije, suočene sa kriznim situacijama. One iz nje izlaze kao pobednice, ne odričući se pri tom svojih ostalih uloga: majke, prijateljice, supruge, bake, domaćice, društveno odgovorne osobe. Važnost prepoznavanja ovih vrednosti u ženi, od strane društva, je golema i neophodna. Stoga je MILIČINO Priznanje posve simbolično i posvećeno svim ženama koje u ovim našim pričama iz meseca u mesec, prepoznaju svoja iskustva i podvige.

Đerđika je tipična jugoslovenska srećna žena iz vremena obećanog socijalizma, koju je kriza devedesetih lomila i na velikom, društvenom, i na malom, ličnom planu. Ipak, uspela je da i devedesete, i razvod, i tranzicione nestabilne procese preokrene u korist – svoju i svoje dece. Zadivljene smo njenim pozitivnim stavom i osmehom, i u dobru, i u zlu. Ona je divna majka Tanji i Banetu, superbaka Igoru, Mioni, Kosti i Bošku, stroga ali pravična nastavnica matematike u penziji, duhovita i uvek raspoložena za dobru šalu, domaćica i kuvarica vojvođanskih razmera, uspešna direktorka u kompaniji Oriflejm.

I
Digresija

Setim se često jedne priče kad sam bila mala i mislim da me ona sasvim određuje. Bila je to 1953. godina. Išla sam u zabavište koje je bilo na uglu moje ulice i vrlo blizu prodavnice. U prodavnicu je stiglo brašno, a ja sam znala da kad stigne brašno, svi trče u red da ga dobiju. I ja sam tako mala, rekla bratu: «Trči kući, javi da je stiglo brašno, a ja ću da stanem u red.»  Stala sam u red sa odraslima i čekala. Dok je moja baba, koja je tada bila godina kao ja sada, došla, ja sam taman tada stigla na red. Dajte i njoj brašno, rekla je baba sa ulaza u radnju, platiću ja. Tako da smo mi dobili dva puta po dva kilograma brašna, zahvaljujući, eto, meni maloj. Bila sam jako ponosna.

II
O balovima, kombinatu,
šeširima, logoru, radio Luxemburgu…

Đerđika je bejbibumerka, rođena neposredno nakon Drugog rata u Zrenjaninu. Kako se to u ovim krajevima naročito broji, pitali smo je da li je i kako određuje njeno poreklo: mađarsko i nemačko, u Vojvodini, meki bratstva i jedinstva socijalističke Jugoslavije.

Baka je dugo čekala da me, kao žensko dete, vodi na balove. Jer, u to vreme na balove devojke nisu mogle da idu same, nego samo garde-dame uz pratilju koja ih čuva. Tako da su, kada sam se rodila, svi pričali kako baba Eržika mora da je srećna, jer je do tada imala sinove i svi njeni su imali sinove. E, a ti balovi nisu bili ni mađarski, ni nemački, ni srpski, već su se razlikovli prema slojevima društva: trgovci, činovnici, zanatlije… pa su se deca trgovaca ženili trgovcima i tako dalje. Bar je u Zrenjaninu bilo tako, a ne na nacionalnoj osnovi.

Sećam se kada sam kasnije sa svojom decom odlazila u Zrenjanin, slušali bismo Radio Zrenjanin – Želje nedeljom. I tu su bili i srpski i mađarski i slovački i rumunski izvođači. Ali jednom, sećam se, sedimo za ručkom nedeljom kad najavljuju na radiju: Radnici Servo Mihalj kombinata žele prijatno popodne generalnom direktoru, tehničkom direktoru, komercijalnom direktoru i nekom direktoru sektora, uz pesmu Četiri konja debela. (smeh)

Naša ulica je baš bila mešana. Moja najbolja drugarica od malih nogu bila je Brankica i ja sam praktično od nje učila srpski, a ona od mene mađarski. Sećam se da mi je mama pričala da smo mi bile humor kad pričamo: malo mađarski, malo srpski.

Nas dve se i danas družimo.

Koliko ste Vi kao mali time bili obeleženi?

Jako se malo o tome pričalo pred decom. Tek kasnije sam dosta toga saznala. U ono vreme nije bilo baš materijala u izobilju, ali moja mama je, pokazaću ti jednom, imala divne haljine: od svile, tafta, od-pitaj-boga-čega. Pa šeširiće… Mi smo se time igrali, jer ona nije smela da nosi šešire, trčali bi za njom i vikali: buržujka, buržujka. A ona je radila u kancelariji kao činovnica.

 

Zrenjanin toplih pedesetih:
Mi smo se kao deca jako lepo igrali. U velikom dvorištu još dok sam bila u osnovnoj školi pokupim mlađu decu, posedam ih i budem im učiteljica. Već onda sam bila učiteljica. Imali smo jako lepo detinjstvo. Pa, Begej, kupanje…

Mladost – ludost: Slušali smo Radio Luxemburg. Imali smo igranke subotom i nedeljom, pa korzo. Na igrankama su svirali bendovi. Bila je i grupa Omege u Zrenjaninu, sećam se. Skidali su stvari sa Radio Luxemburga. Bitlse najviše. Bila sam zaljubljena u Elvisa. I Džejms Din mi je bio omiljeni glumac. I svi smo tada sanjali o tome kakvi ćemo biti kada napunimo 18.

Na skali uspeha i sna o sreći da li prednjači udaja ili karijera?

Vidi, u ono vreme, neposredno posle rata, niko nije bio bogat. Sećam se kad smo se brat i ja upisali u gimnaziju, da su se familija, pa i mnogi drugi čudili: «Šta vama fali da šaljete decu na školovanje?! Treba raditi, zaraditi…». E, tu je moj tata bio zaslužan. Negde oko 1948. godine moj tata je konstruisao neku mašinu, neki patent za uljaru gde je radio i dobio je udarničku značku za taj izum. Otac je gurao tu priču da se školujemo.

A što se tiče udaje, trebalo je da se udaš do 25-te, 26-te da ne bi ostala matora devojka. Ja sam se udala sa 24. Završila sam dve godine matematike, to je bio prvi stepen studija i onda sam htela da zarađujem svoj hleb. I kada sam imala dvadeset i jednu, otišla sam u Srbobran kao nastavnica matematike. I upisala vanredne studije dalje. Ipak, vežbe iz fizike i još neke ispite nisam mogla da postignem vanrednim studiranjem i dala sam otkaz i otišla u Novi Sad da završim fakultet. Na četvrtoj godini sam se udala za Peru, da mi slučajno ne bi pobegao. (ironičan smeh)

III
Kad se zaljubiš sve ti je lepo

A ko je Petar Papulin?

Mi smo se dosta dugo znali i družili u Srbobranu. I nije se on meni ni nabacivao od samog početka. Bio je baš diskretan. E, a kad sam otišla iz Srbobrana, onda bi me dva-tri puta nedeljno sačekivao pred fakultetom u Novom Sadu, sa cvećem, čokoladom ili pozivom u bioskop… I meni je u početku on bio više kao drug, ali posle sam se i zaljubila.

Je l’ bio lep?

Pa, meni jeste. Kad se zaljubiš sve ti je lepo. (glasan smeh) Ali iskreno da ti kažem, stvarno sam mnogo volela Peru.

IV
Dnevna rutina prosečne porodice
ili jugoslovenski san o sreći

U Srbobranu sam na mađarskom predavala matematiku. Samo sam posle podne radila i meni je to jako odgovaralo. Pre podne bi sve završila po kući, ručali bismo, Pera dođe sa posla, deca na spavanje, ja se spremam, tuširam i idem na posao od pola tri do šest. Moja deca nisu osetila da  mama radi. Imali smo veliku kuću, dvoje male dece, otkako sam počela da radim imali smo kućnu pomoćnicu. E, o tome sam razmišljala i to želim da istaknem: koji danas mladi bračni par prosvetnih radnika može sebi da priušti kućnu pomoćnicu? Ona je spremala kuću, pripremala ručak, čistila dvorište, svaki dan. Ja sam volela da radim u bašti, a ona je radila sve što ja ne bih stigla. Kuća nije bila zapuštena i ja nisam bila nervozna da nešto neću stići. I tako, ujutro spremim decu, doručkujemo, Pera je na poslu, mi idemo u šetnju, u nabavku, onda užina, igranje, ručak, ja se spremam za posao, a žena nam sprema, pere sudove, sređuje kuću i ode u dva sata. Pera dođe kući ruča, odmori, ostane sa decom dok sam ja u školi, dobiju voćni obrok, i onda u kolicima dođu po mene da me sačekaju. I to je bila jedna rutina. I on je sve oko dece radio. Sve do jednog momenta…

V
Mnogo ljubavi, druženja,
smeha i prstohvat političkog ključa

Vi ste tada imali i neki politički angažman, zar ne?

Daaa, pa uvek su me trpali u strukture po ključu, te Mađarica, te žena, pa visoka školska sprema, sve što je trebalo Partiji. Odrasla sam uz baku, išla u crkvu sa njom, ali ne mogu da kažem da sam bila vernica. Ali i u gimnaziji sam išla u crkvu. Međutim, kad sam došla u Srbobran nisam više smela da idem u crkvu. U Partiju sam ušla mnogo kasnije, tek kad je Pera trebalo da bude sekretar SIZ-a, pa da njemu ne bi pravila neke smetnje, onda sam ušla u Partiju. Do tada sam uvek imala neki izgovor, kao deca mala, pa obaveze, ali nisi smeo otvoreno da kažeš da nećeš u Partiju.

Koliko vidim ta vaša kuća u Srbobranu je izgledala kao kućica iz bajke sa cvećem ispred?

U početku smo u toj kući imali beton na podu, pa smo polagali kartone i onda krpare. Tako smo počeli. I onda smo polako….. Da, imali smo dve hiljade lala.

Jako sam volela da radim u bašti, i sa cvećem, ali i natrag u dvorištu: za decu da bude domaće šargarepice, krompira, graška,… sve ono što je uspevalo u bašti.

Kakva ste majka? Kao Vaša majka? Ili «nipošto kao moja majka»?

Majka je ta koja drži porodicu na okupu. Čitavu porodicu. Sećam se moje kuće u Zrenjaninu, tu su svi svraćali kad bi išli na pijacu, u centar, na pet minuta, na kafu, na ćao, idemo dalje. I mama je bila ta koja je dočekivala. Moji Tanja i Bane se rado sećaju Božića i Uskrsa kod nje. Kada smo kasnije dobili telefone, onda bismo zvali pre vikenda da kažemo da ćemo doći i ona bi uvek  pitala: “Šta da vam kuvam?”. Ma, šta hoćeš bako! Dobro, «piletina paprikaš», kazala bi ona. (smeh) Tako da tu ima dosta toga da se kopira od mame, ali ima stvari koje radim i sasvim drugačije, i to je sasvim prirodno. Jer, mislim da svako vreme nosi nešto svoje, nešto drugačije.

     

Sa ćerkom Tanjom: “Ona me zove margarin Dijamant – meša se u sve (smeh).  Ali zaista, i pored toga što ne živimo u istom gradu, mi imamo jako lep odnos i vrlo smo bliske”.

Zašto Tanja i Bane ne pričaju mađarski? Da li je to bila pedagoška metoda ili nekakvo politički poželjno uklapanje u sredinu?

Ne, nikad. Pa ja sam gimnaziju završila na mađarskom. Kad sam se u Srbobranu zapošljavala  kao nastavnica matematike da predajem deci na mađarskom, pričala sam sa direktorom škole naravno na srpskom, dogovarali smo se oko plate, rasporeda, uslova. I on me na kraju pitao: A je l’ Vi znate mađarski? Tako da ja nikada nisam imala taj problem. Ali u slučaju moje dece, mi smo čitali knjigu «Vaše dete i Vi» i tamo su nas učili da ne treba deci pričati na više jezika, jer bi tako, smatralo se, kasnije progovarali.

Čuli smo da ste bili stroga nastavnica?

U školi jesam bila stroga. Ja sam đacima mnogo pružala, ali i mnogo tražila. Mislim da nisam pogrešila. Evo, na fejsu imam mnogo prijatelja mojih bivših đaka. Svi mi kažu da sam bila dobra nastavnica, ali stroga. Jer nikad nisam pravila protekcije. Možeš ti biti i sin ili ćerka i predsednika opštine, ali ako znaš – znaš, ne znaš – ne znaš. Tu nema pomoći.

Imam utisak da su se tada stalno jele nekakve svečane torte, da se pevalo i družilo po ceo dan, stalno nešto slavilo, što na privatnom, što na javnom nivou.

Mi smo bili opušteni, opušteno se živelo. Nismo bili opterećeni kao danas. Ti naši porodični odlasci na tradicionalne Uskrse u bašti kod moje prijateljice Snežane, sa takmičenjima u tucanju jajima, pa puno dvorište lala, pa mnogo dece, smeha…

A neki ženski kružok?

Jao pa da, organizovale smo aerobik. Štrikale smo šarene grejače za noge, pa smo jele zdravo, strugali rotkve, pitaj-boga-šta-smo-sve, i vežbale smo aerobik. Kao Džejn Fonda. Imam i fotografiju sa njenom knjigom u istoj pozi kao ona. Ali smo se najviše spontano družile, svraćale jedne kod drugih. Đina recimo prolazi tuda, svrati na pet minuta, malo se ispričamo, pa ili razmenimo neki recept, ili neki problem, pa tera dalje.

VI
Smelost

A onda se odjednom raspršio taj san o srećnoj porodici?

Da, to je bila ‘89-ta. U porodici u kojoj sam rasla, nikad nisam čula o razvodu i neverstvu. Ne tvrdim da toga nije bilo, ali se preda mnom o tome nije pričalo. Ja sam već bila u gimnaziji i čitali smo Anu  Karenjinu, gledali fimove, i ja sam bila ubeđena da takve prevare postoje samo u romanima i u filmovima. Meni nikad u životu nije palo na pamet da moj muž može da nađe drugu ženu. E sad, za razvod braka treba dvoje. Ne smatram da sam bila idealna. Možda sam ja bila….nekako… kao da sam se ja tu više nametnula, a to muškarci jako teško podnose.

Mislite da ste prirodno bili jači? 

Da, prirodno sam bila jača. Znam da sam bila jača. Sad to znam. Jer nekada je on imao neke ideje šta bismo trebali da radimo, kuću na sprat da dignemo, pa da dogradimo kuću. Ja sam bila protiv, deca za godinu dana kreću na školovanje, bolje da im kupimo stan u Novom Sadu. Meni je to bilo praktičnije i logičnije. I bilo je tih situacija gde bih ja te njegove predloge argumentovano odbacila, čak i ismejala… I onda, je on našao tamo neku koja mu aplaudira na sve što on kaže. Mislim da je to bio jedan od razloga.

Da ste to tada znali, da li biste bili spremni da klimate glavom da biste sačuvali brak?

Mislim da ne bih.

A da li to neke žene ipak rade?

Sasvim sigurno. Čak ima žena koje će pristati da ostanu sa čovekom čak i ako znaju da ovaj ima drugu, treću… ženu, samo zbog neke svoje udobnosti i sigurnosti i neće pristati na razvod.

I kada ste za tu prevaru saznali, Vama je to bilo…

Uvreda, poniženje. Odmah sam mu rekla: “Ako prekineš i obećaš da toga više neće biti, spremna sam, zbog dece, da pređem preko toga”. On je rekao: “To je jače od mene. Ja hoću da imam svoj život.”  I onda nije bilo šta dalje da pričamo. Predala sam dokumente za razvod braka 13. oktobra ‘89. (pamtim datum!) I još jedno pamtim: da sam na dan našeg venčanja, 29. avgusta, saznala za tu drugu ženu. I to mi je bilo jako strašno. Moja mama je bila težak srčani bolesnik i nisam smela da dozvolim da je moj razvod uznemiri, da joj ja budem ona poslednja kap u čaši. Ona nije smela da zna ništa o tome. Ipak, u decembru iste godine mama mi je umrla. To je dakle bio drugi veliki šok. Deca su već bila u Novom Sadu u srednjoj školi i ja sam bila spremna da pređem u Novi Sad, budem podstanar i šta ću…

E, onda sam srela bivšu učenicu koja je radila na prodaji stanova i kaže mi da ima neka dva stana vrlo povoljna na Novom naselju u Novom Sadu. I ja kažem Peri, on je odskakao od zemlje da je to ekonomska propast, ali je na kraju pristao i isplatio me sa dva i po jutra zemlje. To je bilo dovoljno za učešće za kredit i mi dobijemo taj stan. Ne znam da li bih danas bila smela da idem u takav rizik. Meni je plata u Srbobranu bila tri i po hiljade dinara, a rata za stan dve hiljade i šeststo. A dva deteta, srednjoškolca. Međutim, tada sam bila mlada, sve sam mogla, mislila sam: držaću privatne časove i zaradiću. Tada još nismo znali da će se zemlja raspasti i da ćemo prolaziti kroz svo ono zlo. Mislila sam otplaćivaću kredit kao što smo do sada. Mnogo sam radila, stalno sam prihvatala pozive za ogledne časove, pa odlazila na seminare za informatiku, pa posle predavala i informatiku. A što se razvoda tiče, niko u mojoj školi nije znao da sam se razvela, nego kao idem zbog dece u Novi Sad. Šta se to koga tiče!

Da li zato što je to sramota?

Ne znam. Nije me to interesovalo. Nisam osećala da me je sramota, nego nisam htela svima da polažem račune. Meni je tada bilo važno da pređem sa poslom u Novi Sad. Što mi je i pošlo za rukom. Zaposlila sam se u Osnovnoj školi “Vuk Karadžić” i plata mi je još i skočila sa tri i po na 6800 dinara. I još me Srbobran zadržao za časove informatike. Dakle, pre podne održim četiri časa matematike u Novom Sadu, odem na autobus za Srbobran, tamo me bicikl čeka da odem do škole da održim informatiku, i vratim se u Novi Sad uveče. I onda nisam ni osetila kredit.

To je sada mnogo drugačije od one Vaše srbobranske komotne i opuštene dnevne rutine. Kako ste podnosili tu novu svakodnevicu?

Uopšte nisam o tome razmišljala. Samo mi je bilo važno da deci mogu da pružim ono što im treba. Cene su već počele da divljaju. Hm, srednjoškolci. Pa, izlasci. I toga sam se jako bojala, da ne počnu da piju, drogiraju, nađu neko loše društvo. Ali deca su mi bila jako dobra. Mi smo zajedno sedeli i razgovarali.  Znaš, kako smo ostali sami nas troje, uvek smo se lepo dogovarali, nikad svađali, nikad vikali, bili smo pravi drugari. Deco, imamo toliko i toliko novca na raspolaganju. Dogovarali se šta nam treba i šta možemo.

Osećaj vanredne situacije?

Da, bilo je vanredno. Tako sam počela još tada da ih tretiram kao odrasle ljude. Pera je redovno dolazio da ih poseti. Kad smo imali rođendane, redovno smo ga pozivali. Pa smo onda kasnije, kad su i unuci stigli, i za Božić i Novu godinu ga pozivali, i njegovu Slavu smo ovde slavili. Jer, ako sam kao učiteljica govorila razvedenim roditeljima mojih učenika da moraju da održavaju redovan kontakt zbog dece, ne mogu ja sad drugačije raditi. Dugo je to mene sve bolelo i smetalo mi. Evo čega se sećam: dok sam još bila u Srbobranu u kući, kad se svi raziđu, ne da sam plakala, urlala sam, vrištala sam od bola u duši.

Ali da li Vam je to što ste ostali sami, bez muža i bez majke, omogućilo da uzmete stvari u svoje ruke?

Sigurno. Jer onda se i promenila situacija u društvu. Posle godinu dana nisam više imala informatiku u Srbobranu i tu dodatnu zaradu. Desilo mi se da održim privatne časove i odem da kupim litru mleka za to. Došla je inflacija i onda se sve opet promenilo. Pera je samo rekao da nema para i nije mario kako ću se snaći za decu. On meni nikad nije plaćao alimentaciju niti sam ga ja tužila za to. Kad je mogao, doneo bi nešto para i to je to. Ali i to je posle prestalo. Čula sam da se provađao sa tom njegovom novom ženom, izlazio, išao na večere. E sad, da li je to već ta njegova bolest krenula, verovatno.

Šta se desilo sa Perom?

On je 1993. godine imao dva infarkta, a onda jednu mikroemboliju mozga. I tada mu je krenula i demencija. Zato smo ga posle i smestili u dom jer više nije mogao sam da živi u kući. Tu je imao celokupnu negu. Onda je on mislio, kad su ga prošle te druge žene, da ćemo se mi pomiriti jer je znao da sam ga volela. Zvao me je dva-tri puta nedeljno da se pomirimo, kao zbog dece. Ej, halo, naša deca su već bila zbrinuta, završili škole, bili odrasli i svesni svega šta se desilo.

A u Vama je emocija već bila prošla?

Da, apsolutno prestala. On je bio samo otac moje dece i ništa više. To je bilo godinu-dve jako teško dok se nisam sa tim izborila, a onda je posle nestalo.

VII
Inflacija, tranzicija, osnaživanje

Oriflejm se potom pojavio kao nužda ili kao šansa?

Da, kao nužda. U početku su me angažovali da radim prevode. Dolazili su iz Mađarske da drže prezentaciju i meni nije bio problem da simultano prevodim. Tako sam se i uključila. Počela sam da zarađujem 500-600 maraka kada mi je plata bila dva ili pet maraka, zavisi od toga da li sam je podizala ujutro ili po podne. Onda mi je rečeno da mogu da dobijam tu platu, ali moram da otvorim firmu u Mađarskoj. To sam i uradila. Bio je januar 1993. godine.

Radili ste tada i u školi i u Oriflejmu? Bilo je riskantno napustiti državni posao, zar ne?

Da, simultano sam radila, ali sam i sama pravila raspored u školi, kao nastavnica matematike. Imala sam poslednja dva časa ponedeljkom i prva dva petkom. Tako sam spajala vikend i imala skoro četiri dana za Oriflejm. Školu nisam napustila jako dugo. Tek sam 2004. dala otkaz u školi, a od 2005. godine sam u penziji.

Ipak, da li je u Vama bilo dileme da li ste profesorka ili prodavačica?

Meni je sve to u Oriflejmu bilo lepo: lepi proizvodi, lepo miriši, lepo je upakovano. A što se tiče te dileme za dileme, ovo će ti biti pravi odgovor. Sedim u zbornici, imam prazan čas i tu je i jedna koleginica. Ona počinje odjednom da plače. «Bože, šta ti je?». «Ne mogu više da izdržim, ne znam šta da radim», kaže. Njoj je muž umro i ona je ostala sama sa dva sina. I kaže ona meni: «Skuvam ja juče pilav i ručamo, i ostane i za večeru, ali oko 9 uveče kaže mlađi sin: mama, je l’ ima nešto u frižideru, ja sam gladan.” I kazala sam joj: “Vidi, ne moraš raditi ovaj moj Oriflejm (pošto sam joj to već ranije nudila i ona je odbila), ali ti jako lepo šiješ, uzmi, samo da se malo pročuje i zaradićeš da možeš deci da daš večeru”. Ona me samo pogledala: “Jesi ti normalna?! Pa je l’ ti misliš da sam ja završila za profesora da bi sad šila?!” To je bio odgovor. E, ja nisam bila taj tip. Neću da lažem, neću da kradem, neću da varam, ja ću raditi pošten posao da možemo da preživimo. I deca su mi pomagala i mi smo, ne samo preživeli, nego je to bio i vrlo veliki uspeh.

Deluje mi da u Oriflejmu rade mahom žene ili grešim?

Ali, u Oriflejmu često rade i bračni parovi. Oriflejm je, pre svega, porodični posao. Ali odnos jeste u veliku korist žena. Muškarci se uglavnom uključe kad žene već uspeju. Kad žene ostvare neki direktorski nivo, e onda se pridruže i muževi.

“Znaš kad neki ljudi odu u penziju, propadnu, zapuste se. Mene ovaj posao drži. Meni je ovo super!”

VIII
A godine? Sve su one moje!

Pored svog posla, putovanja, druženja sa prijateljicama, Vi ste i baka, i koliko vidim, angažovana unucima skoro puno radno vreme, i raspuste, i kuvanje za poneti. Kako sve to postižete?

Organizacija, samo organizacija. Meni to ne smeta, mnogo obaveza. Znaš kad neki ljudi odu u penziju, propadnu, zapuste se. Mene ovaj posao drži. Meni je ovo super! Jednom dnevno odem u kancelariju, budem tamo sat-dva, idem dalje, ćao…. radim svoj posao, pratim mrežu svojih saradnica, kad treba poguram malo. A kad moram na putovanje, organizujem se. Unapred isplaniram i kažem deci kada neću biti tu.

Koji je Vaš dominirajući identitet?

Mama i baka. Ovi me iz Oriflejma zovu superbaka. Deca su smisao života. Živ si dok te pominju.

Sad mi unuci sve više traže da im pričam priče kad sam bila mala. Vuk i sedam jarića više nisu interesantni. Moj unuk Kosta je jednom izjavio: “To je bilo tako jako davno, kad su živeli dinosaurusi i kad je Omika bila mala”. Mi bake uopšte imamo tu opuštenost i poziciju da sve može. Može batak rukom? Može.

Brojite li sebi godine?

Ja sam sebi rekla, idem do pedeset i pet, a onda brojim unazad. (smeh) Ali niti krijem, niti patim od godina, sve su one moje! Ali tačno je da ne osećam da mi je sedamdeset.