Da li je zahtev da se bude savršena mama specifičan za današnje vreme? Da li je danas teže nego ranije? Pozivamo Vas da razmenimo majčinska iskustva i savete. Prva po redu nam se obraća moja prijateljica Viktorija iz Kalifornije, koja je svoje majčinstvo vojevala osamdesetih u Americi.
Svaka od nas ima svoju specijalnu prijateljicu, kojoj više voli da se poveri nego mami ili najboljoj prijateljici. Specijalna prijateljica obično ne pripada našoj generaciji, sa njom se ne družimo nužno redovno, ali u presudnim trenucima itekako nam je važno da nas podrži ili razuveri u našim osećanjim, odlukama, snovima, šta god.
Moja specijalna prijateljica je Viktorija, koju sam upoznala u periodu moje majčinske usamljenosti u mestu gde su stanovnici manje predusetljivi nego što su imućni. Ona je, međutim, i jedno i drugo. Poreklom iz Nove Engleske, zavrišila je prestižni Wellesley koledž (sećate se filma Osmeh Mona Lize sa Džulijom Roberts?). Dok smo se dosađivale u švajcarskoj varoši kraj jezera, gledale smo Vesa Andersona, proslavljale Dan Zahvalnosti i godišnjice venčanja, i planirale dalje životne korake. Ona je otišla u Kaliforniju, ja u Beograd.
Nedavno sam joj pisala o tome kako me uvek obuzme neka snažna empatija kada vidim mladu majku, samu, kako gura bebu u kolicima. Mislim da je globalni sindrom našeg doba – anksioznost za perfekcijom, naročito surov prema modernim mamama. Kako biti savršena mama u današnje vreme? Nakon prvih razmenjenih redova, mahom opštih mesta i teorijskih referenci koji su produbljivali naše generacijsko nerazumevanje, dobih konačno pravi odogovor – prijateljski, iskren, majčinski. Sve mi je rekla i sve sam je razumela. Jedino što mi je preostalo da je pitam je da njenu ličnu priču podelim sa vama. Pristala je iz prve.
Vas pitam da nam se pridružite. Kažite nam sve!
Zdravo Milice!
Ovo pismo je o majčinstvu, a pre svega, o meni. Pročitaj ga samo ako želiš da ubiješ malo vremena! U svakom slučaju, HVALA ti što si mi dala priliku da razmišljam i pričam o svojim iskustvima! Možda iz ovoga i proistekne nešto korisno!
Zaista mislim da je nemoguće da se bilo ko trudio u svom majčinstvu koliko ja, ili da je meni bilo nešto lakše nego danas, a poznajem mnogo mladih majki. Išla sam dosta ispred svog vremena u tome sa čim sam se sve nosila! Danas je majkama dozvoljeno da brinu o sebi, o čemu se nije vodilo računa 1988! Sada, kada idem na vežbanje, vidim mnogo današnjih majki sa decom. Nisam sigurna da sam tada donosila dobre odluke, ali morala sam da pokušam.
Imali smo veliki pritisak konkurencije i ogromni uticaj naše kulture. A ja sam htela da nađem način da moja deca imaju prilike za bezgranično istraživanje i neometano donošenje odluka, da se ne osećaju zarobljeno nezdravim zahtevima da “ispune sva očekivanja” i ne žive samo za upis na dobar fakultet.
Naša deca su išla u dobre osnovne i srednje škole, ali sam im omogućila da rade i milion drugih stvari. Radila sam po ceo dan, svaki dan, kako bih mogla da ih vodim svuda, na razne kurseve, i izložim raznim iskustvima; učila sam ih kako da kupuju, da obavljaju kućne poslove, da mogu da žive bez majke ili kućne pomoćnice, da kritički razmišljaju o medijima i marketinškim manipulacijama, i da se prosto zabaljaju, da ponekad rade lude stvari. Kao, na primer, kada sam ih vodila na plažu usred noći, puštali smo Stonse na radiju i trčali pod svetlom mesečine, čak i ako su imali školu sutradan. Ipak, većinu ovih stvari sam radila sama, bez partnera.
Bio je to intelektualni i fizički izazov zasnovan na ljubavi – što je samo po sebi nagrada. Ono što mi je teško padalo je zapostavljanje sopstvenih potreba.
Druge majke su mi zamerale jer su mislile da ulažem toliko vremena u svoju decu (uzimala sam i njihovu decu posle škole) da bih izdejstvovala nešto u korist svoje dece. Ili zato što sam neurotično živela kroz svoju decu. A one su bile te koje su znale da njihovi muževi ne bi voleli da ih gledaju preumorne. Ja o tome nisam razmišljala. Za mene su deca bila, jednostavno, prijemčiva, činilo mi se da ne smem da propustim nijedan momenat koji mogu da podelim sa njima. Recimo, nikad nismo jeli ispred TV-a.
Verovatno ne bi trebalo da me iznenađuje, ali da, čudi me činjenica da je toliko roditelja oko mene bilo sebično i detinjasto – nisu shvatili da ta iscrpljujuća trka oko spremanja dece za “uspeh” treba ipak da bude i učenje da pomognu drugome, da nauče da vole, o prihvatanju etičnosti i potrebe za istraživanjem. Činilo se da je sve pretvoreno u puko takmičenje. Da li je to zaista obrazovanje?
Doduše, ja sam u vaspitanje svoje dece unela moje izvanredno obrazovanje, čitavo životno iskustvo, iskrenu radost i svu nežnost koju sam imala. To je sve malo teže raditi kad si odrasla osoba, ali bitno je pokušati!
I da vam zaokružim kako je izgledala slika majčinstva u Americi devedesetih – meni je moja majka rekla da sam idiot, da nije ženstveno toliko vremena provoditi u majčinstvu, da treba unajmiti nekoga za te poslove; da kad deca porastu neće biti više nikoga za mene! Da se oni svakako neće ničega sećati – u to su verovali pedesetih. Ali ja se sećam!
Ovaj majčinski zadatak jeste uticao na mene. Nema me ni na fotografijama, uvek sam bila iza kamere! Ali onda, svake godine bi me neko od nastavnika odveo u stranu i pitao, nešto poput: “Kako uspevaš ovo? Tvoja deca dolaze toliko srećna u školu, željna učenja” ili “Da su drugi roditelji kao ti, ne bismo ni morali da imamo roditeljske sastanke”. Tada bih mislila da mi ide dobro.
Kod kuće smo se ponašali dosta ludo i glasno (imali smo i podlogu za rvanje). Ali sam decu naučila da razumeju da postoje različiti načini ponašanja na različitim mestima, da postoje prilike u kojima se ćuti i upija – muzika ili umetnost – ili kada vodimo računa o drugima, ali i trenuci kada možemo da se otkačimo. I vreme kada apsolutno nisam znala šta rade.
Bilo je olakšanje i nagrada kada bi ljudi koji vole decu, ili se profesionalno bave obrazovanjem, primetili da se zaista trudim da svojoj deci pružim 3D život, da ih osposobim da žive u nekom Hrabrom Novom Svetu koji ne mogu ni da zamislim kakav će biti, da im pružim etiku, znanje i navike na koje mogu da se oslone.
Eliot (sin) kaže da želi da svoju decu odgaja na isti način, a Džardinin muž kaže da ona (ćerka) svaki dan, kada uradi nešto za porodicu, kaže “Nona je ovo radila”. To je zadovoljstvo čuti. Ali naravno, društvo u kojem oni žive danas nije za njih krojeno. Ostaviti ih na ulici da se sami snalaze bila bi bolja priprema za ovo vreme!
Bila sam toliko slomljena i fizički iscrpljena od godina preusmeravanja svakog tračka energije koji sam imala, od zanemarivanja sna i ličnih potreba, da kada su svi napustili porodičnu kuću, mislila sam da ću se samo trajno srušiti!
(umesto toga, otišla sam u Švajcarsku i šetala sa tobom pored jezera!). Kako je B. (muž) sazrevao, naučio je da ceni koliko je veliko žrtvovanje sve to bilo sa moje strane. Verujem da u drugim porodicama možda sve to i nije tako umarajuće. Možda.
Ako si zaista dobra u majčinstvu, deca odu iz kuće. To je možda i jedini posao u kome uspeh podrazumeva takav gubitak!
I Džardin je otišla, i stvaran svet nije baš onakav kako je zamišljala. Ali, na moje iznenađenje, uopšte ne brinem za dvadesetosmogodišnjeg Eliota. Njemu sam više dopuštala da se sam stara o sebi, jer je toliko na tome insistirao, vrlo je tvrdoglav!
Džardin i ja smo imale mnogo lepih trenutaka dok je bila mala. Jednom, kada je imala samo četiri godine, u zabavištu – koje je bilo samo gomila kockastih prostorija oko osvetljenog dvorišta koje je gledalo na kalifornijsko nebo, sa vinovom lozom oko lođe gde su se ptice gnjezdile i pevale – u dvorište je počela da pada gomila pepela. Roditelji su došli i tiho pokupili decu. Bili su to čuveni neredi u Los Anđelesu, dešavali su se svega nekoliko kilometara dalje. Niko nije znao kada i kako će se sve to završiti. Džardin je ušla u auto i tražila da joj objasnim šta se dešava.
Jednom je pitala i za grafite ispisane duž zidova na autoputu. Rekla sam im da su to napisala neka starija deca. Pitala me je ko bi još hteo da provodi vreme crtajući pored tako prometnog puta? Objasnila sam joj da postoje deca koju niko nije pripremio za to da imaju nekakvu vrednost u društvu, pa i nisu imala šta bolje da rade. Bila je šokirana. Dok smo se tog dana vraćale kući prolazeći kroz oblak dima, podsetila sam je na tu decu kojoj je policija rekla da su antisocijalni, da prave problem drugima. To je i bio posao policije, ali je deci bilo dosta, pa su zapalili grad. Objasnila sam joj da nije kriva policija, ali da nisu kriva ni ta deca koja prosto nisu imala budućnost. Ona me je iskreno upitala: “Da li to znači da ako nama spale kuću, reći ćemo im da ih razumemo”?
Jednog drugog dana u istom zabavištu, kada sam došla da je pokupim, vaspitačica mi je rekla: “Dođite, pogledajte!”. Tog dana su slikali drveće – jedva prepoznatljivo doduše, ali veoma šareno. Džardin je naslikala i grane, i stablo, i zemlju, i korene.
Bez obzira na to koliko truda uložimo ili ne uložimo, oni odrastu i nedostaju nam. Srećna sam što sada učim da volim jednostavnije, laganije – to je ponekad vrlo teško jedincima kao što sam ja.
Onda, draga moja, možda vam nešto od ovog bude korisno. Volela bih da jeste.
Besos,
V