NIJE RAT, AL’ JE RAT

MILICA magazin dodeljuje

PRIZNANJE 

Savki Durić

za majčinsku snagu i visprenost duha

Za Savku Durić sam čula prvi put prilikom posete Trebinju. Ljudi raznih godina i različitog porekla govorili su o njoj s toplinom i osmehom, prepričavajući utiske o izuzetno visprenoj i energičnoj osobi beskrajno mladog duha. Iako poznata kao majka cenjenog vladike Grigorija, Savka je obično pominjana za sebe, „odvojeno“ jer ostavlja snažan utisak na svoje poznanike i poznanice, koji traje dugo, čak i nakon što se odvoje od nje. Tako je bilo i u mom slučaju kada sam je konačno upoznala u kasno leto 2018, jednog vrelog dana u Trebinju. Sedele smo u bašti Sabornog hrama u centru grada. Dočekala me je prisno, premda se videlo da je jako radoznala povodom našeg razgovora. Prolaznici su joj se s osmehom javljali i delovalo je da je svi poznaju i cene. Zato odlučih da započnemo razgovor s te tačke – grada koji joj je dom već dugo vremena, ali ne jedini koji je imala.

Rođeni ste u Trebinju?

Ne, ja sam Bosanka, glavom i bradom. Rođena sam u opštini Vareš, selo Planinica… nezaboravna! Živjela sam tamo 55 godina. I rođena i udata i ostarila. Udala sam se 1963, 11. februara. Nisam se udala iz ljubavi. Udala sam se, što bi moja pokojna baba rekla, da ne ostanem usedjelica.

Koliko ste godina imali tada?

Imala sam 23.

To je malo rano da ostanete usedelica.

To je bogami tad bilo već „stara cura“. Nije kao sad, od četrdesete i pedesete. (Kroz smeh tiho dodaje: „Nemoj koga da povrijedim…”) A kada sam se udala, poštovala sam svog muža kao da sam se iz ljubavi udala. Moj muž je bio bolestan, a nije kazao. Nisam znala. Živjeli smo u braku samo osam godina. Stekli smo dvoje djece. Hvala Bogu i njemu pa mi je ostavio ovo dvoje djece. Put nam je bio trnovit. Oni sačuvaše mene i ja njih. Zahvaljujući Bogu i mome ocu Petru koji mi je pomogao moju sirotinju da othranim. Svu je ljubav pružio tata nama sestrama. Tri smo sestre bile. Dvije su se upokojile, još sam ja ostala, ne znam šta čekam… (smeh)

Svašta smo radili. Moja su djeca čuvala tuđe ovce da bi, kad pođu u školu, mogla kupiti patike i pantole, da se ne bi osjećali kao sirotinja. Moj tata naredi njivu da uzorem, dȃ mi volove i ja orem, naplatim i čuvam svojoj djeci.

Čime se on bavio?

Bio je samouk čovjek. Proveo je u logoru četiri i po godine u Njemačkoj. Kada se vratio, bio je ravan inžinjeru: naučio je njemački, radio je pri pošti, civilizovan. Ostario, bio je dobar suprug i roditelj. Palo ga da sirotinju hrani. On je 1941. zarobljen, a ja sam 1939. godište. Ostala sam od 18 mjeseci. Kad je došao, rekla sam mu: „Ja tebe ne poznam uopšte!” (smeh)

Muž mi je umro 1971, 26. decembra. Ostala sam sa ono svoje djece, samohrana majka. Godinu dana nisam dobila nikakvu nadoknadu, ni doplatak, ni penziju. Tu mi je otac sve pomogao. Nakon toga, djeca su postala fini đaci, uljudni. Nisu mi nikad došli na sudska vrata. Pilo se, pjevalo se. Vladika je bio malo razmaženiji nego Stanislav. Pola ga je othranio.

Ko je stariji od njih dvojice?

Stanislav je stariji tri godine i deset mjeseci, ali je uvijek slušao Vladiku. Najvažnije je biti poslušan. Onda udovice nisu imale nikakva prava. Danas kažu: „Pa šta, ona je mlada, pa ovo, ono.” Za mene je bio rat kad mi je muž umro. Nije rat, al’ je rat. Valja se boriti sa djecom. To je teška borba… Ne čuje se da puca, ali puca srce. Nakon toga svega, umre mi otac, Stanislav ode u vojsku, a mali i ja ostali ruke pod kamenom. Moraš „stat“ i sa šumarom, i sa bravarom, i sa stolarom. Ako imaš, kažu: „Kurva.” Ako nemaš, kažu: „Ne zna da se snađe.” Težak put, da ti ništa ne pričam… Ne daj, bože, da svak zna kako je to. Djeca su bila čestita. Nikad majci nisu zabranili ni u kolo, ni na groblje, ni na svadbu, ni na obilazak manastira. Samo kažu: „Idi majko.” I dan-danas.

Jeste li razmišljali da se ponovo udate?

Pa ja ti sad kažem da se nisam ni prvi put udala iz ljubavi!

Izgleda ozbiljno, ali joj se u očima vidi da joj je zabavno, dok svi prisutni počinju da se smeju naglas.

Meni su moja djeca fino rekla: „Majko, udaj se, samo nemoj biti svakakva.” Što kažu, što pređe preko devet zuba, ode preko devet brda. Nek bude gdje god, tako je bilo.

„Ja se volim iščešljat, volim nositi maramu. Pitala sam djecu jel’ se stide moje marame, kažu ne. Nikad u životu se nisam nakarminala, niti sam se ošišala. Nešto mi to bilo, tako… Mi smo tri sestre, one su se šišale i sve, ja nisam nikad.”

Oni su vas nagovarali, vi niste hteli?

Ne bi bilo dosta zvanica!

Ponovo govori kroz šalu, a ja počinjem da osećam da je njen inteligentni humor način na koji se nosi sa stvarima, način da kaže ono što bi možda eksplicitnim rečima možda zvučalo neadekvatno ili čak problematično.

Nastavlja priču: Rekla sam ti da sam živjela 55 godina u Planinici. Danas smo kuću obnovili, volim otići. Rekla sam svom Vladiki: „Ako ne mognem, uzmi me i odnesi me na groblje mojim roditeljima i mom Zdravi.” Muž mi se zvao Zdravo, Zdravko… tako nešto! (smeh) On je obolio kad je bio u vojsci. Išlo se na vježbe i spavali su na onim kamionima pod ceradom. I jedno jutro, kaže, snijeg je osvanuo na njima. Tada su mu otišli bubrezi. Poslije su ga stavili na dijalizu, ali on nije pristao. I ja ga odvela u bolnicu, u Koševo, otišla kući, kad u tri sata dođe autobus – on ide odozgo kući. Sjeo i počeo plakati, ja ga pitam što plače, a on kaže: „Drago mi što sam došao kući.” Poslije ga vratim u bolnicu i kući, i sedamnaesti dan je podlegao. Boluje on u sobi i kaže mi: „Hajd’ sjedi ovdje da pjevamo.” I on poče da pjeva: „Oj mladosti, što rano uvenu, ja ostavljam svoju mladu ženu.” A moja jetrva i moja jedna snaha kažu: „Oj, bože ti pomozi, oni pjevaju, a Zdravo umire.”

I nakon što je prokleti rat nastao 1992. pošla sam glavom bez obzira… Kad se zaratilo, crno, nesretno djete mi raniše. (Govori o starijem sinu, Stanislavu.) Djeca mi otišla u izbjeglištvo (Stanislavljeva porodica), Vladika mi otišao u manastir… E, samo da me dragi Bog uzme, nije moglo biti teže! On je 1992. u junu otišao u manastir. Djeca mi otišla u Vršac u izbjeglištvo: Stevan i Anastasija (unuk i unuka), a Stanislav je ranjen i prebačen na Banjicu. Mene moj Grigorije zove, kaže: „Majko, mi ovamo svi, a ti sama.” I ja se pokupim, štap u ruke, obujem opanke, pa preko šume i dođem na Nišićku visoravan, odakle mi je snaha, da bi me njena braća prebacila na Pale. I ja zovem sa Pala da moj Mladen (Vladikino svetovno ime) dođe pred mene, a meni se jedan komšija javi, kaže: „On nije više Mladen, on je Grigorije.” Otišao u manastir. A ja za Beograd! U autobusu četrdeset i pet sjedišta, a ja jadim ko pjačica: „Što mi, sine, ode tamo, koliko si Stevana volio, zašto porodicu ne osnova? Što, sine dragi?” Narod gleda, a ja jadim. I tamo su se fino dogovorili, došla moja snaha i moja komšinica pred mene u Beograd. Dogovorili se da me Mladenu puste u svaka doba. Koliko jadim ja, toliko jade i oni.

U kom smislu „ode“? Koliko sam razumela, idete u crkvu i religiozni ste. Zašto ste toliko teško podneli taj njegov izbor?

Zato što nas nije bilo dosta. Da je bilo više djece, pa da neko ode, hajde. Ali njih je samo dvojica. Nemam ja tu šta da kažem, mi smo bili crkveni uvijek. Ja se ne znam svađati. Hoću plakat’. I onda kažu najlakše je plakat’. E pa, neću se ni svađati i neću ni plakati! (smeh)

I kako ste završili u Trebinju?

U Trebinje sam došla u decembru 2005, a prije toga sam u Brčkom bila. Prvo, sedam godina tamo. Pedeset i pet godina sam u Planinici i kosila, i kupila, i orala, ali više sam tereta vidjela u Posavini radeći za dnevnicu, sedam godina. Kopaj od vida do vida, kukuruz, lubenicu, jade. I onda sam ovdje od 2005. Išla sam svojoj djeci 2006. u Ameriku. Bila sam šest mjeseci u Finiksu. I sad su opet nastali teški dani. Odoše mi djeca po bijelom svijetu. Koliko mi je žao sebe, toliko je i njih. Neka su živi i zdravi, pa gdje su god. A ja kako preživim.

Rekli ste da ste završili četiri razreda osnovne škole? Jeste li želeli da nastavite da idete u školu?

Jesam. Moja učiteljica Vukica Pandurević mi je tražila da idem u osmoljetnu školu. Tada je bilo sramota da jedna djevojka, seljanka, ide u školu, i nisu mi dali. A bila sam odličan đak. Dobro, onda nije bilo skupova, ni onih obratnih slova. Tad si znao plus i minus, države i prirodu, žabe i bajke. Sve u svemu, bila sam odličan đak.

I zaustavljeno vam je školovanje?

Šta da kažem… (Sleže ramenima.)

Da ste mogli da nastavite, čime biste se bavili?

Sve je zavisilo od predmeta. Najviše sam voljela istoriju. Nije mi bio mrzak ni srpski. Moja jedna sestra, njoj nikad nije trebala šema ni za heklanje, ni za tortu, ni za hljeb, ni pitu, ali nije htjela učiti. Ona četvrti razred, a ja prvi i učiteljica mene prozove da odgovaram za nju. Ja u zemlju da propadnem. Ali tad je bila sramota da ženska djeca idu u školu. I to je bilo tako do šezdesetih.

Rekli ste da ste voleli i u kolo, a voleli ste i u manastir. Čime ste se bavili u slobodno vreme?

Pjesmom, kolom, igrom. Po cijeli dan žanjem, orem, kopam i uveče na sijelo ideš. Samo da ideš da igraš i pjevaš, prigovaraš momku, curi… i tako to. Jesam ovih trinaest godina tužna, od kako mi se unuka upokojila. Ali prije nikad nisam bila tužna. Iziđe godina, a ja „Idemo dalje.” Ništa ne lažem! Ja mogu samo slagati ako mi ko slaže, pa ja prepričam. Drugačije neću slagat’.

Sad ste u penziji. Kako provodite dan?

Teško. Malo samoća. Nekad premećem i što mi treba i što mi ne treba. Nešto tražim, nešto ostavljam, pa ne znam gdje mi je kad se vratim i tako. Penziju imam 160 KM. Ne živim baš od toga, ali opet pitam da li je bila penzija. (smeh)

Poznajete li ljude po Trebinju?

Poznajem deset ljudi! (Izgovara kroz šalu.) Mene poneko zove, ali ja ne volim u kuću. Ako ćemo da sjednemo, ne volim ni kafanu. Tamo ja sjednem ispred crkvene knjižare, popijemo vode, čaja, a u kuću ne idem. A znam dosta ljudi. Nigdje se ne guram da kažem da sam Vladikina majka, jer sve su majke majke. Nikad nisam rekla, niti se istakla. Po redu, pa ćemo polako. Imam dosta prijatelja koji me zovu, pitaju treba li mi šta, koji mi kupe ako mi treba voća i povrća.

Pročitala sam knjiga i knjiga… Nekad kažem djeci: „Što mi dadoste ovu koja je tužna?” Nekad mi se knjiga čita da je ne puštam, a neke ne mogu nikako. Sve da vidim šta će biti, pa šta će biti, a neku ne mogu. Volim Njegoša, „Gorski vijenac”, i Sveto pismo volim da čitam. Mene moja djeca ruže što plačem. Kažem im: „Ja sam nešto pročitala, daj mi, Bože, bujicu suza.” Ja mogu plakati za petoro ljudi, ali mogu i pjevati za dva!

Koliko učestvujete u crkvenom životu u Trebinju?

Deset božijih zapovjesti sam znala od malena. Kažu: „Ne diraj u svešteničko lice.” A pravo da ti kažem, nekad bih ja i dirala! Ne daj, bože, da sam Vladika, šta bih ja radila! Nikad se bolje nije živjelo na zemaljskoj kugli, naročito sveštenici. Niko, nikad. Ima pet godina kako smo bili u manastiru i bile tri popadije, žalile se kako su one prije živjele, a kako sad popadije žive. A ja im se suprotstavim i kažem: „Kako god ste živjele, živjele ste bolje od moje majke.” Kod nas, sveštenik dolazi na groblje i pričešćuje nas, a majke kupe jaja, dobar sir i pšenično brašno da daju popu, a nama daju zob. A danas tek da ne govorimo. Sve volim, ali ne mogu šeprtlje. Jedno radi, drugo iza leđa. Ne znam u šta se ljudi zaklinju. Ako ne radiš pravo, poništi. Ja sam tako sirotica bila, borila se da djeci svojoj dam zanata. Kod nas bilo industrijsko mjesto, nije niko bio bez posla. Nisam znala da će mi biti sveštenici i vladike. Sad mi je i unuk završio teologiju. Voljela sam da je bio bravar, nego sveštenik. Dosta mi je svega.

Ja sam svom sinu nedavno rekla, da se ne bi kad prevario da nosi dugu bradu. Da se fino ponaša, da se fino podšiša i da ne pristane nikad da bude patrijarh jer bi se moje kosti u grobu okrenule. Idi, sine, u penziju i odmaraj se.

Savka govori o svom životu emotivno, često kroz šalu, puna ljubavi prema svojoj porodici. Datume, imena i događaje pamti kao mašina, pogled joj je bistar, mudar i zaigran. Završavamo razgovor u šaljivom tonu i poziva nas u svoj stan. Na stolu poređani sportski žurnali, govori nam usplahireno o transferu nekog fudbalera, misli da to nije pametan potez. Na zidovima i po nameštaju su fotografije njene porodice. Posebno mesto zauzima preminula unuka Anastasija, pokazuje nam je s mešavinom tuge i ponosa, očiju punih suza. Tu su i Vladika i Stanislav, i ostali unuci. Poziva nas da je posetimo kad god želimo, i pomalo zabrinuto me šapatom pita da li je sve prošlo kako treba, „Da nije slučajno nešto lupila.“ Razuveravam je i opraštamo se dugim zagrljajima. Možda Trebinje nije Savkin jedini dom, ali mi se od tada čini kao da ono sȃmo ne bi bilo dom bez nje, na stepenicama ispred knjižare i sa Njegoševim stihovima u glavi, uvek spremne za dosetku i vragolasti osmeh.