KAKO DA RADIM NENASMEJANA

MILICA magazin dodeljuje

Priznanje i Orden “Ruža”

Vesni

za vedar duh i častan rad

Pre nekoliko meseci popila sam kratku kafu sa jednom poznanicom, pesnikinjom i knjižarkom; pomenula sam joj Priznanje Milica magazina i slojevite razgovore sa raznolikim ženama do kojih smo došle u prethodnoj godini. Znajući da je dosta putovala u svojim planinarskim avanturama, neobavezno sam je pitala da li poznaje ijednu vlasnicu kafane; kako li je ženama koje drže kafane u nekim malim mestima? Nisam očekivala odgovor odmah, ali ona mi je rekla “morate kod Vesne” – u narednih minut sam saznala da je sa prijateljima sa pesničke kolonije u Malom Iđošu jedne večeri dopešačila do Lovćenca i u kafani “Moskva” upoznala Vesnu koju neće nikad zaboraviti. Rekla mi je da ju je samo tada videla, ali da je i to dovoljno.

Dala mi je precizna uputstva kako da je nađemo, pa smo Nemanja i ja seli u kola ne znajući da li će Vesna pristati da razgovara sa nama, niti ko je ona zaista – izvan tog ugostiteljskog objekta u koji smo se uputili. Nakon što smo naručili domaću kafu, pitala sam ženu koja nas je uslužila da li je ona ta koju tražimo. Oduševila se kada je čula način i razlog našeg dolaska, pa dodala da će nam pričati o čemu god da želimo. Objasnila nam je da radi u kafani već više od četiri decenije, ali da joj nažalost od pre nekoliko meseci u poslu više ne pravi društvo mlađa sestra, koja je preminula nakon teške bolesti. Vesna je zapalila cigaretu, sela za naš sto i počela da govori. Bilo je jasno da Vesna zaslužuje priznanje, za osmeh u svakom trenutku. 

Otkud Vaša porodica u Lovćencu?

Do pre 15, 20 godina ovo je bilo čisto crnogorsko selo, ali sad ima raznoraznih ljudi. Meni to ništa ne smeta. Moji su roditelji došli davno. Teško se živelo onda, normalno, bilo nas je petoro dece, brat i četiri sestre. Rano smo jako počeli da radimo, a ja sam krenula tu u konfekciji, sa nepunih sedamnaest. Jednog dana kažem tati – “Ja ne mogu ovo da radim” – a on me pita “Šta bi sad ti? Jedva si dobila posao.”

Šta Vam je smetalo tamo?

Ne znam. Moj tata je držao omladinski dom i ja sam kao dete stalno išla sa njim, tražila tacnu da nosim piće, od malih nogu. Možda sam za to i rođena bila (smeh). I eto, otišla sam u Suboticu u jedan restoran, pitala sam ko je gazda, on kaže ja sam, izvolite, ja kažem tražim posao,on pita koliko imaš ti godina, molim te, ja kažem imam sedamnaest, on kaže ovde treba radno iskustvo, a ja mu kažem – nemojte se brinuti, ja jednostavno hoću da radim i on odgovori ako je tako, dođi sutra ujutru. I evo, 42 godine. To je bio restoran za studente i taj isti gazda meni jednog dana kaže: ako želiš da radiš i da se baviš ovim poslom, odvešću te u kafanu, baš u kafanu, gde ćeš da radiš i da zaradiš novac, gde ima posla. Nema, tamo su bili samo studenti, radilo se za platu. I onda sam otišla u tu kafanu, “Koktel”  na Verušiću, nas tri je taj dan tražilo posao u toj kafani i gazdarica, koja je imala poćerku, kaže nam kako je čeka da dođe iz škole i da će ostati da radi ona koja se maloj najviše svidi. I Bog mi je svedok, dete je došlo, možda je bila drugi-treći razred osnovne, i pitalo šta traže tete, gazdarica joj kaže da tražimo posao i pita koju misli da treba da zaposli, a dete kaže nju, i pokaže na mene. I odmah su mi našli stan, radila sam tamo pet godina, posle sam rešila sa bratom da otvorim kafanu na Hajdukovu.

Onda sam upoznala supruga i otišli smo za Čačak, napravili kuću, muž i ja. Imala sam dve vanmaterične trudnoće, tako da nemam dece, a on je isto bio jedinac i imao je četiri sestre. Ja sam posle izvesnog vremena došla kući sa posla i rekla mu: slušaj, ti i ja više nećemo živeti zajedno. On je toliko bio dobar, i on i čitava njegova porodica, kao moji roditelji, toliko su bili dobri. I kaže mi Vesna ne budali, a ja mu kažem – ne, ti si toliko dobar čovek da si zaslužio da imaš decu. I ima decu, ćerku Tijanu i sina Vukašina. I kad su se deca rađala, njegova sestričina dođe kod mene i kaže – ujna, ujkova žena je dobila sina. A ja ujna! (Smeh) Uvek mi je to bilo drago.

I neću nikad zaboraviti, jedne sam zime, na godišnjem odmoru, bila sa njegovim roditeljima na Goliji, u mestu Erčege – a nekad se zvalo Medovine – i oni su se prema meni ponašali kao da sam njihovo dete. A tamo divno, planina. Sećam se da mi je jednom doneo čokoladu, svekar. I jedno veče, a ja sam pušila Marlboro, ja mu kažem tata, je l’ mogu da uzmem Vašu cigaretu, ostala sam bez svojih. On mi kaže, uzmi koliko hoćeš, ali nije to za tebe. Sneg do kolena, ja ustajem ujutru, a on otišao do prodavnice, treba mu dva i po sata samo da ode do tamo, i kupio mi je boks Marlbora. Evo sad mi dođe da plačem kad se setim koliko su me voleli! To leto isto, budim se ja i pogledam kroz prozor, kad ono oni kopaju kukuruz. Mene sramota, ja sam tako vaspitana, umila se, obukla nešto staro, idem za njima i kopam, nije mi strano, je l’. Kad su stigli donekle, i okrenuli se, viču – ne snajka, ne sine, šta će nam komšiluk reći?! A ja kažem – ma šta će reći ako me ne vide (smeh).

A ostali ste u Čačku i nakon što ste razišli sa suprugom?

Jesam, da, ostala sam tamo i radila sam, a vratila sam se u Lovćenac 1996. godine, kada mi se tata razboleo. Imao je karcinom kostiju, brinula sam o njemu, moja pokojna sestra je bila sa njima, brat i sestre imaju svoje porodice, meni je bilo jedino logično da se ja vratim, da budem od koristi. Zvala me je mlađa moja sestra, Saveta, ali svi su je zvali Cajka, zove me i kaže dođi, ne mogu sve sama. I ja joj kažem hoću, samo ću se jednog dana pojaviti. I stvarno sam došla da ih obiđem, kad je moj brat od strica poginuo, hvatam autobus, uđem ovde u tri sata, otišla u kuhinju, da ih ne diram, prilegla. Moja mama ustala i kaže tati: Stevo, Vesna došla. On kaže kako došla, otišla je pre tri dana. Ali ja sam došla, i on me pita pa koliko ostaješi ja kažem zauvek.Tako, samo sa torbicom na ramenu. I evo od tad sam tu, evo me. Brat se oženio, kažem, deca su počela da se rađaju, posvetila sam život njima i eto tako.

Bilo je mnogo lepog u životu, ali i tužnog. A ovaj posao zahteva da si stalno nasmejan, raspoložen.

U toj kafani u Čačku gde sam radila, posle druge vanmaterične trudnoće, ja se posle mesec dana vratim na posao i mene gazda uhvati sa strane, jer gosti nisu znali zašto sam ja bila na bolovanju, i kaže mi – ljudi se emotivno slome nakon takvih situacija, a ti radiš i tako si raspoložena. A ja njemu odgovorim: pa, kako da radim nenasmejana? I eto. Ne bih mogla da radim, onda sedi kod kuće. Evo, posebno sad, tri meseca od kako nema sestre. Nismo radili mesec dana, ja sam uradila za nju sve što sam mogla, i više nego što sam mogla. Zahvalna sam za svu pomoć ljudima iz bolnice, mnogo su učinili. Brat je menja sada. Ja odem do groba moje sestre vrlo često, toliko me boli što nije tu. Bila je mlađa od mene tri godine. Otkad se moj otac razboleo ja evo godinama ne mogu da spavam više od dva sata. To svi moji prijatelji znaju: ja čim legnem, ustanem.

A od kada postoji ova kafana, u kojoj smo sada?

Ova ovde postoji devet godina, stara “Moskva” je bila tamo na glavnom putu, tamo smo bili trinaest godina, a prva koju smo otvorili se zvala “Stari ćošak” jer gazda nije hteo da menja naziv. Ali od kad smo mi odabrali naziv, od tad je “Moskva”.

Hoćete da nam kažete i zašto baš “Moskva”?

Hoću, hoću (smeh). Moj otac je zaglavio pet godina Golog otoka zato što je voleo Ruse, i ja volim Ruse, i svi mi volimo Ruse. 1947, 48, tad su ga odveli, iz vojske. 44-oro ljudi iz ovog malog sela je otišlo na Goli otok. Bez obzira na to što sam i ja Crnogorka, a i ljudi odavde, neko je baš odavde rekao Stevo voli Ruse, doviđenja prijatno. Takvi su ljudi, to su radili jedni drugima, za neko bolje mesto ili šta, ne znam. I da vam kažem, neće nikad otići 1948. iz Lovćenca. Eto tako. Posle se tata vratio, oženio se mojom majkom, nije mogao da nađe posao. Onda nije mogla ni majka, mi smo se rađali, snalazili su se kako su znali, pa smo krenuli da radimo. Ali nikad nismo bili gladni.

A pitali ste me za kafanu, ma i zašto bi se zvala nekako drugačije, kad može “Moskva”. Uvek sam htela da odem, nisam nikada otišla, i to će čini mi se biti neispunjena želja da odem: da poljubim zemlju i da se vratim. Zarad ljubavi mog oca, a i zato što i ja stvarno volim.

A šta Vas privlači, kultura ili jezik…?

Sve. I ja sam u osnovnoj školi imala pet iz ruskog, a dva iz srpskog (smeh). I upoznala sam divne ljude, baš iz Moskve, žive u Subotici, i pomenula sam im da bih jako volela da odem. Taj mi čovek, Roman, kaže – Vesna, kad budeš spremna, samo reci, ideš sa nama o našem trošku. Ali ja ne mogu tako da odem, ne mogu.

Da li volite ruske filmove?

Da, gledam sve (smeh). Ne mogu da ti kažem koji mi je omiljeni, ne mogu da se setim nekog konkretnog imena. Po ratnom ruskom filmu mi je otac dao nadimak Kalja, i tako je oduvek, tako me zovu. Išli su roditelji ovde u bioskop, davao se neki ruski film o vojniku kojeg je keruša čekala da se vrati iz rata, i cvilela je i cvilela. A ja sam se tek bila rodila, pa je moj otac majci rekao po izlasku iz bioskopa – šta ti misliš Ljubice, da l’ naša Kalja spava ili plače? I tako je to ostalo meni. Sad nema bioskopa, ponekad neke manifestacije, ničeg nema. Dugo su išle i neke ruske serije, i ja sam se naljutila kad su ukinuli. No, doduše, malo imam i ja vremena, radim drugu smenu uvek, zalomi se da radim i do dva, tri.

Pa dobro, takav je posao.

Jeste, ali ja volim ovaj moj posao. Ima dana kada se ja naljutim, ali generalno su svi dobri, imaju poštovanja, ipak sam ja jedno žensko tu. Za moju sestru isto, bili su jako vezani za nju; Cajka je dolazila ovde u pet i dvadeset ujutru i ljudi bi znali da je čekaju ispred, pa joj kažu gde si ti do sad. Dvadeset dve i tri godine, koliko radim, imam stalne goste. Finansijska situacija u selu je grozna, ljudi ne izlaze, nemaju. Imali smo poljopriprevno dobro “Njegoš”, nekada je bilo zaposleno petsto i nešto radnika, to je prodato, i sada tamo radi trideset i nešto ljudi iz čitavog sela. Imamo manju industriju mesa, i tako, tamo mi deca neka rade. Ali nema se, siromašno je selo. Oni dođu tu kod mene, popiju kafu, pomažemo se i tako. Uspevam da održim.

A kako je biti žena, u kafani?

Privilegija. Bar ovde, kod mene. Vrlo su svi fini i korektni, ima i situacija kad mogu ja da kažem svašta, a oni samo odmahnu rukom. Ako bi oni rekli neku ružnu reč, onda kažu – Vesna, ti ovo nisi čula. Ja sve njih doživljavam kao neku veliku porodicu, a i oni mene. Jer eto, kažem, dvadeset tri godine stalni gosti. Fino mi je sa njima. Svi su dobri, i da nije tako, ja ne bih ovako dugo opstala.

A kada ste bili mladi, da li Vam je nekad bilo neprijatno jer ste žena u kafani?

Ne, nikad. Kako da kažem, kad sam bila mlada, pošteno da kažem, znala sam da dominiram (smeh). To mi je mnogo pomoglo, a možda sam i bila lepša, šta ja znam, mogla sam i da radim za veću platu, i tako. Nikada nisam imala nijednu neprijatnu situaciju. Ovde je u selu bilo tako dve-tri osobe koje su bile malo življe, ali nisu me nikad uvredili da bih nešto mogla da kažem. Zaista, u mom lokalu, imali su uvek velikog respekta, i za mene i moju sestru. Ona je, ja volim da kažem, imala svoje goste, a ja svoje. Mene gledaju kao da sam skoro uobražena, vrlo ozbiljna. Stroga, što nije tako. Nego eto, ipak je to kafana, gde moram da napravim neku distancu.

U međuvremenu ulazi Vesnin komšija, ona ustaje već treći, četvrti put tokom našeg razgovora, i odlazi da mu spremi kafu. Kad se okrenem, shvatam da su oko nas zaista sve muškarci. Uskoro seda i ponovo pali cigaretu.

Ne znam gde smo stale, ali sad dok sedimo ovako, imam potrebu da Vas pitam: da li smatrate da je ovo muški posao?

Ne, ne, nikako (smeh). Mislim da bi muškarci trebalo sve drugo da rade osim da budu u kafani. Ženi je to više svojstveno, više joj leži. Imamo mi vrsnih kuvara i konobara, ne kažem, ali ako žensko radi u kafani tu ima poštovanja. Evo, zna moj komšija, znala sam da radim po celu noć, ovde je sedela omladina, ali svi su oni uvažavali moje godine. Vaspitani su, neće nijedno dete proći da me neće pitati kako sam, da mi ne nazove dobro jutro dobar dan, nikad. Može i komšija da kaže za mene i sestru zašto smo opstali toliko dugo u selu, u kafani.

I komšija Dragan kaže – “ne samo što su mi to komšinice, kao sestre, nego plemenitost rada, odnos prema gostima. Ovde dođu razni ljudi, to treba izdržati. Čuo sam šta ste pričali, ali za mene je u ugostiteljstvu da bude žensko.”

A Vesna, koji je najveći izazov u tome što vodite svoj posao?

Sad mi je izazov to što narod nema novaca, a ja opstajem. Zato što sam uporna. Ja mogu da sedim ovde danima, satima, ne uđe niko. Kažu ljudi – Vesna, ja bih to zatvorio. Sutra, pa preksutra, pa će neko doći baš u to vreme kad nisam tu i onda od toga više nema ništa, ljudi se sele na druga mesta. 30 dinara puta 30 dana za kafu, on čovek ima za to, a to je jedna vekna hleba za mene (smeh).

Vi se, ako dobro razumem, za ljude i vezujete.

Jeste. Kad dođe na vrata, ja tačno znam šta će da traži od pića. Toliko se više svi znamo. Dobri su. Oni mene održavaju. Ja trpim goste, gosti trpe mene. Kafana je institucija, i ne znam gde bih drugo radije bila.

Vesna odlazi da usluži goste, mi hodamo po sunčanom i gotovo pustom Lovćencu i vraćamo se za Beograd. Dve nedelje kasnije, odlazimo ponovo kod Vesne; stižemo u njen dom, kuću koja postoji još 1906. godine, i upoznajemo deo njene porodice. Donosimo joj i knjigu nastalu na rezidenciji koja nas je posredno spojila, a u kojoj se nalazi mini-drama gde je Vesna jedan od likova (knjiga nosi naziv “Ova strana kuće” i izdao ju je Omladinski centar CK13, Novi Sad. Među portretima njene majke, sestre, bratanaca, želi da budemo sigurni da tu pomalo pripadamo. Razgovaramo satima – izvinjavam se što nisam mogla da nađem onaj ruski film u kojem se pojavljuje keruša Kalja, ali nemam nameru da prestanem da tražim.

Nemanja pravi fotografije, zagledamo detalje po zidovima kuće, a zatim i po svim ćoškovima “Moskve” kada Vesnu ispratimo na posao. Upoznajemo njenog brata, a trojica muškaraca koji glasno razgovaraju nas se sećaju od prošlog puta i ljubazno nas pozdravljaju. Sada mi deluje kao da se kafana proteže mnogo dalje nego što na prvi pogled izgleda; zato se po izlasku ne pozdravljamo, već obećavamo da ćemo doći sa prijateljima. Vesna primećuje da tek počinju sunčani dani.