U jednoj letnjoj šetnji Sarajevom, stazama žena koje su ovom gradu dale snažan pečat, razgovaraju urednica MILICA magazina Andrea Jovanović i Masha Durkalić, autorka, koja, sa svoje dve prijateljice, Amilom Hrustić Batovanja i Hatidžom Gušić, priprema knjigu u kojoj namerava da oživi senke ovih žena i pretvori ih u naša kristalna sećanja.
S leva na desno – Ferida Duraković, pesnikinja (ilustrovala: Naida Čelik), Nafija Sarajlić, spisateljica (ilustrovala: Ana Lukenda), Lepa Radić, partizanka (ilustrovala: Mirna Malešević), Žarana Papić, profesorka (ilustrovala: Irma Garibović), Azra Begić, istoričarka umetnosti (ilustrovala: Sabina Cvjetković).
Sa Mashom se nalazim ispred Alte, velikog sarajevskog šoping centra, gde me čeka standardno obučena u crno od glave do pete, sa širokim osmehom. Vreme nas je poslužilo danas, nasuprot prethodnih nekoliko nedelja kišnog i tumornog leta. „Amila živi u Pragu, a Hatidža je zauzeta, tako da si osuđena na mene“, saopštava mi. Prisećam se kako mi je sredinom marta, isto tako u crnom, usred belog Rejkjavika, gde smo zajedno studirale, užarenih očiju prepričavala ideju koju je smislila sa svoje dve prijateljice, Amilom Hrustić Batovanja i Hatidžom Gušić. Žele da istraže žensku istoriju Bosne i Hercegovine, neispričanu i/ili zaboravljenu, žele (ponovo ili po prvi put) imenovati i obeležiti one žene koje su svojim životima obeležile ne samo tu zemlju, već i čitav region. Njihove fejsbuk objave o #ŽeneBiH odjeknule su neočekivano, i kako je raslo interesovanje, tako je rasla i njihova ideja: internet postovi pretvorili su se u čitavu knjigu, priče o ženama su angažovanjem ilustratorki dobile nova lica, a broj im je porastao na pedeset. Pedeset priča o pedeset žena sa pedeset ilustracija napravljenih od strane pedeset žena.
Skrećemo desno u ulicu Vrbanja, idući ka, nekada samo, “Vrbanjskom”, a danas i mostu “Suade i Olge“. Masha veruje da je to pravo mesto da započnemo priču, iako obe osećamo veliku odbojnost ka svođenju čitave naše istorije na rat devedesetih. Ali ovo je drugačije. Suada Dilberović i Olga Sučić su prve žrtve opsade Sarajeva. „Mislim da je to jako simbolično, to što su prve žrtve opsade upravo bile žene, dve žene, različitog nacionalnog i religijskog porekla, obe živeći iz različitih razloga u ovom gradu, što su baš njih dve prve stradale, i to baš na anti-ratnom protestu, udružene u borbi za mir“, govori mi Masha. „Simbolična“ je ironija istorije da, nakon svega, upravo ženska strana tog rata nikada nije dovoljno ispričana. Gledam u ploču postavljenu na mostu i pitam se čita li je iko osim nekrofilnih turista, dok mi Masha objašnjava da je most imenovan po Suadi 1996, a Olgino ime je, iz očitih i očito jezivih razloga, dodato tek tri godine kasnije zahvaljujući naporima njenog supruga. „Sahranjene su na istom groblju, istog dana, i dok je Suada ispraćena od strane stotinu ljudi, Olgu je sahranila samo porodica.“ Istina je da malo ko čita ploče, i istina je da se neke nepravde ne mogu nikako ispraviti, ali Suada i Olga će se naći u Mashinoj, Amilinoj i Hatidžinoj knjizi, a njihova zajednička vera u mir će i tim putem nastaviti da živi.
„Danas u Sarajevu samo 17 ulica nosi imena žena, a jedna od njih je ulica Mice Todorović, slikarke, koja je takođe u knjizi“, kaže mi Masha i odlučujemo da se vratimo nazad preko Miljacke idući ka Gorici, naselju u centru grada. Na ulazu u Alipašinu ulicu zatiče nas pljusak i utrčavamo ispod zgrade na ćošku. „O Mici nije bilo toliko teško pronaći podatke, jer su uspomene na nju koliko-toliko očuvane. Ipak, do poslednjeg trenutka nismo bile sigurne oko godine rođenja. Iako je tačna godina njenog rođenja 1897, ona je tvrdila da je rođena 1900: željela je da bude dijete novog vijeka“, priča mi kroz smeh dok završava cigaretu, a kiša se smiruje. Krećemo uz stepenice ka Gorici. „Zanimljivo je da Mica ipak nije prva školovana likovna umetnica u Bosni. To je bila Adela Behr, rođena 1888. u Tuzli. Njih dvije su dolazile iz potpuno drugačijeg klasnog i kulturnog konteksta, i to im je obilježilo živote u potpunosti.“ Dok jedva dolazimo do daha nakon pentranja uz duge stepenice, Masha mi pojašnjava: „Mica je imala podršku svoje bogate, građanske porodice, što joj je pomoglo da prebrodi mnoge prepreke jedne mlade žene koja tih godina želi da postane likovna umetnica. Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu je, naime, završila kao jedina žena u klasi od njih deset.“
Stižemo do Micine „ulice“, zapravo strmog stepeništa oivičenog kućama, koje povezuje Goricu i Prusačku ulicu. „Uprkos uglednom porijeklu, Mica nije imala jednostavan život. Tokom Drugog svjetskog rata boravila je u logoru, a potom je poslana na prinudni rad u Austriju. Ipak, nakon svega toga, bila je uspješna i ugledna, te je postala prva žena članica Akademije nauka BiH.“ Silazimo niz Micine stepenice i rešavamo da odemo do Akademije likovnih umetnosti gde se nalazi i njen postament. Bista je sklonjena unutra da ne bi bila ukradena. „Mica je rušila granice. Krajem četrdesetih izložila je prvi ženski akt, što je bio revolucionaran poduhvat u tom trenutku.“ Zanima me šta je, s druge strane, bilo sa Adelom i koja je njena priča. „Kako je dolazila iz siromašne, radničke porodice, život joj je bio jako težak. Uprkos svemu, uspjela je u Beču završiti privatnu umjetničku školu za žene, gdje je zbog velikog truda i marljivosti dobila i stipendiju. Po povratku u Bosnu, međutim, nastavila je da živi i radi u teškim uslovima do kraja života. Njen rad je prepoznat tek posthumno, ali čak ni to priznanje nije dovoljno s obzirom da je bila prva umjetnica, a čitavog života se borila za taj status. Na primjeru njih dvije se upravo vidi koliko je klasno porijeklo, čak i u doba socijalizma, za žene bilo presudno.“
Stižemo Radićevom ulicom do Miljacke preko puta Akademije likovnih umetnosti i Micinog postamenta. Prelazimo relativno novi most, Festina lente (Požuri polako), a Masha mi objašnjava da je jedna od njegovih projektantkinja upravo Amila Hrustić Batovanja, koautorka knjige. Pitam je kako su se njih tri odlučile na ovaj poduhvat, koji su im glavni motivi i kako se nose sa svim poteškoćama. Čini mi se da su sve tri saglasne da im je najvažnije, i ujedno najteže, da dođu do verodostojnih podataka i autentično ispričaju biografije žena. Amila je takođe uradila jednu od ilustracija. Uprkos svom entuzijazmu, smatra da „sve ovo vrijedi.“ Kaže da je ovo njen doprinos „vidljivosti žena koje su ostavile i ostavljaju pečat na BiH istoriju“, a „odgojena je na feminističkom principu da jedne druge trebamo i moramo podržavati.“ Hatidža veruje da je ova knjiga „prijeko potrebna“ i da „svaka djevojčica i svaki dječak trebaju da znaju za ove žene i one im trebaju biti uzori.“
Dok fotografišem prazan postament Mice Todorović ispred Akademije, Masha govori da je tokom istraživanja uvidela koliko je mogućnost obrazovanja bila presudna po živote bosanskohercegovačkih žena. Tako dolazimo do priče o Staki Skenderovoj, prvoj prosvetnoj radnici u BiH. Rešavamo da svratimo na kafu, a Masha je posebno uzbuđena. „Staka je izvanredna ličnost. Bila je spoj nespojivog u to vrijeme: nosila je crnu odeću, pušila duhan s muškarcima, išla po kafanama… S druge strane, bila je jako religiozna i zbog toga je postala prva žena koja je otišla na hodočašće u Jerusalim. Govorila je nekoliko jezika, a bila je samouka, i nemam pojma gdje je i kako je naučila sve to!“ Staka je 1858. osnovala prvu žensku školu u Sarajevu, gde su devojčice u BiH po prvi put dobile mogućnost da se zvanično obrazuju, međutim, škola će biti zatvorena par godina pre austrougarske okupacije. Staka je zauzimala do tada ekskluzivan muški prostor u javnosti, govorila po sudovima, družila se sa svakojakim narodom, od najbogatijih trgovaca do siromašne „raje“. „Jako me nervira što je Staka gotovo izbrisana iz istorijskog narativa… Mis Irby, britanska humanitarka i sufražetkinja s kojom će se Staka sprijateljiti i s kojom će kasnije otvoriti internat za obrazovanje srpskih djevojčica i tako nastaviti Stakin rad, ima ulicu u centru grada i ljudi znaju za nju, ali nekad se čini kao da Staka nije ni postojala!“
Završavamo kafu i šetnju produžavamo u pravcu Mis Irbine ulice kao poslednje istorijske stanice tog dana. Primećujem da grad počinjem da gledam na drugi način. Iako je svoj opis usled ratova promenio mnogo puta, čini mi se kao da vidim Staku kako obmotana maramom i s lulom u ustima hoda pored nas, ljuto raspravljajući sa srpskim bogatim trgovcima braneći siromašne. Iz nekog čudnog razloga, dok usplahireno priča o tome kako je Staki izgorela kuća i kako je Mis Irby tad preuzela brigu o njoj, Masha me, sa sve svojom crninom, podseća na nju. Korak po korak i reč po reč, u samo jednom podnevu, ovih šest žena iz daleke prošlosti nekako su oživele preda mnom i dobijam prijatan i blago bizaran osećaj da su nas slušale tog dana, da su čekale sve ove godine da neko ispriča njihove sudbine i da ih se, konačno, neke nove žene sete i odaju poštovanje za sve što su učinile za nas. Zato je Amilina, Hatidžina i Mashina knjiga važna; zato je to knjiga svih nas žena sa ovih prostora. Zato je bitno da se odštampa i dođe do što većeg broja ljudi, nekih drugih devojčica koje svakog dana idu u školu, sanjajući da budu slikarke, lekarke, šminkerke… Idu putevima koje su snažne žene nekada utrle za nas i naučile nas da se za sve moramo izboriti, čak i danas, kada je ta borba zahvaljujući upravo njima možda lakša, ali ne zahteva ništa manje hrabrosti.
Podržimo projekat štampanja knjige #ŽeneBiH
