Ove godine je prvi put u svojoj višedecenijskoj istoriji zbog pandemije otkazan Kanski filmski festival, živi spomenik sedmoj umetnosti za koji se činilo da ne može biti poljuljan. Zapravo, deluje kao da smo zdravo za gotovo uzimali brojne institucije i dešavanja koja su nam ponuđena (u ovom, čini se poslednjih nedelja, napornom materijalnom svetu) kao što smo nekako prevideli i moguću demokratičnost interneta – koja nam je lako i brzo obezbedila besplatne sadržaje kada je to postalo poželjno i neophodno. Predstavljamo vam neke od njih, a podsećamo vas i na naslove koji možda ne mogu da se strimuju, ali do kojih je lako doći.
Pre svega, iz iste zemlje u kojoj je otkazan najbogatiji filmski festival današnjice, jedan kratak film možda i prve rediteljke ikada, čiji naslov verovatno govori sam za sebe.
Pitanje je, naravno, na koji način je moguće suočiti se sa ovim promenama za koje ne znamo koliko dugo će trajati: da li transformisati puteve komunikacije, da li menjati žanrove, platforme, brzopoteznim prilagođavanjima se učiniti konkurentnim. Jedno je sigurno: u proteklih dvadestak dana servisi, muzeji, arhive i bioskopi otvorili su svoja virtuelna vrata radoznalim gledaocima, a među zanimljivijim (i ako je u redu tako se izraziti – kustosiranijim) inicijativama ovog tipa je My Darling Quarantine, potekla iz mlade filmske zajednice, a koja je okupila profesionalce iz svih delova Evrope i svake nedelje omogućuje gledanje sedam kratkometražnih ostvarenja. Kako se selekcija sedmično menja, pozivamo da je redovno pratite, a u trenutku pisanja ovog teksta preporučujemo film Submarine libanske autorke Mounia Akl, kao i film iz prethodnih nedelja (i dalje dostupan) višestruko nagrađivane grčke rediteljke Konstantine Kotzamani, Yellow Fieber – alegorijski i poetično, možda odgovara trenutku u kom se nalazimo.
Što se tiče već postojećih festivala, amsterdamska IDFA je otvorila svoju onlajn kolekciju za gledanje izvanrednih dokumentarnih ostvarenja, među kojima možete naći naslove koje drugačije nikako ne biste imali priliku da strimujete (a ni pronađete): Agnes & Nancy (2011), divan ogled o prijateljstvu i demenciji, zatim Dolls – A Woman From Damascus (2008) o bliskoistočnoj verziji Barbi lutke, pod imenom Fulla; tu je i marokanski Camera/Woman (2012), priča o Khadiji, razvedenoj ženi koja je zaposlena kao snimateljka na venčanjima, ili pak albanski Divorce Albanian Style (2007) o strogim režimima koji su 60ih uništavali i brakove.
Platforma MUBI je za samo jedan dolar ponudila tromesečno članstvo novim korisnicima, a za gledanje je dostupno mnogo toga žanrovski raznolikog: od filma High Life (2018) čuvene Claire Denis do, recimo, iranskog The Day I Became a Woman (2000). Koncept MUBI-ja je da urednici svakodnevno biraju po jedan novi naslov za gledanje, koji je zatim na raspolaganju narednih mesec dana.
Restart iz Zagreba se pridružio i svoju onlajn doku-riznicu otvorio gledaocima, sa 20 besplatnih naslova: na web adresi volimdokumentarce.net biće dostupan i makedonski film rediteljke Tamare Kotevske, Zemlja meda (2019), nežan dokumentarac o pčelarki Hatidži. Film je ove godine bio nominovan u čak dve kategorije za Oskara.
Lokalna inicijativa za gledanje filmova vidljiva je na nekolicini internet adresa, međutim, prava je vrednost mogućnost da se pogledaju domaći filmovi mladi autora i autorki, koji su mahom (u regularnim uslovima) dostupni isključivo u okviru svog festivalskog života. Među brojnim dobrim naslovima, predlažemo filmove Milice Tomović Tranzicija (2016) i Jelene Gavrilović – Sve je više stvari koje dolaze (2015), dva iskrena i promišljena sveta. U susedstvu, na platformi Croatian.film, takođe je moguće naći kratke filmove iz svih kinematografskih ćoškova (savremenih je mnogo kvalitetnih, ali što se tiče istorije: posebnu pažnju obratite na film Žemsko Dunje Ivanišević iz 1968. godine). Od regionalnih kratkih igranih iza kojih stoje rediteljke predlažemo i Import Ene Sendijarević.
RTS Planeta je onlajn prostor Javnog medijskog servisa koji funkcioniše neovisno od vanrednog stanja, a zaista je poprilično lako izgubiti se u moru ponuđenih arhivskih sadržaja, te je možda dobro početi od tematski raznolikih televisijskih podsetnika: Izvesna pitanja: žene i politika (emisija iz dokumentarnog serijala iz 1990. godine, i dalje aktuelna), kao i TV Feljton: Ženska i muška zanimanja, iz druge polovine 70-ih godina, divan uvid u rodnu raspodelu poslova i odnos koji prema njoj imaju saobraćajke, snimateljke, vozačice tramvaja (u istom duhu – iz serijala Azbuka zanimanja, emisija Pod upravom jedne žene iz 1974. godine, o dirigentkinji Darinki Matić Marović). Tu je naravno i nešto poznatiji serijal Znamenite žene srpske prošlosti – ali što se tiče televizije, više nas zanima fenomenologija nego istorija. .
Sasvim nevezano od krizne situacije, na YouTube-u (u nezavidnom tehničkom kvalitetu, ali ipak dovoljnom) možete pogledati nekoliko izvanrednih kratkometražnih filmova autorki sa engleskog govornog područja, a koje su se u decenijama nakon ovih ostvarenja upostavile kao važna imena svetske kinematografije – Sofia Coppola (Lick the Star, 1998), Lynne Ramsey (Small Deaths, 1996) i Andrea Arnold (Wasp, 2003) pitaju se o odrastanju, porodici i tananom prostoru između pojedinaca (bolje rečeno – pojedinki) i okruženja.
Drugi zanimljivi filmovi koje možete gledati i ‘običnim’ danima, a na koje vas podsećamo ovom prilikom, su i televizijski ili nešto skromnije producirani dokumentarci koji tematizuju raznovrsna pitanja vezana za žene unutar društva: Dirty Girls (1996) – vhs opservacija o odrastanju; The Family That Walks On All Fours (2006) – o domovima i kulturama koji se čine dalekim koliko i bliskim.
Od kratkih eksperimentalnih filmova, poreklom sa raznih delova planete, preporučujemo nezamislivo šareni JooYoung Choi’s Journey to the Cosmic Womb Part 1 & 2 savremene južnokorejske vizuelne umetnice JooYoung Choi, ali i klasik sa Mehhetna, Bridges-go-Round (1953) koji potpisuje Shirley Clarke, jedna od najznačajnijih autorki u istoriji eksperimentalnog filma (slično hipnotičko dejstvo može imati i Lights (1966) Marie Manken).
Ukoliko ste raspoloženi za konkretniji narativ, u vidu pitanja i odgovora, predlažemo da odgledate intervju sa francuskom spisateljicom Marguerite Duras, u kojoj se nalazi nekolicina uzbudljivih svetova; upoznajte se zatim sa Joan Didion, američkom književnicom i esejistkinjom, ili Hannom Arendt, nemačko-američkom filozofkinjom i političkom teoretičarkom. Ukoliko vam se pak sluša divno predavanje puno empatije, znanja i istraživačkog kinematografskog duha, pogledajte govor francuske rediteljke Agnes Varde od pre nekoliko godina – My Three Lives: An Artist’s Talk by Agnès Varda.
Ako vas žanrovski zanima nešto sasvim drugačije, ali i uslovno rečeno – modernije, video esej koji bi mogao da vam pomeri način razmišljanja, ili upravo – gledanja, je recimo In Free Fall: A Thought Experiment Hito Steyerl, a predlažemo i njen duhoviti rad How Not to Be Seen: A Fucking Didactic Educational .MOV File, 2013). Ova nemačka teoretičarka i umetnica neverovanto širokog uma i zabavnih asocijacija verovatno je među deset najznačajnjih ljudi koji se bave novim medijima u svetu.
Za kraj, vratimo se na početak – u istoriju filma, gde možemo demitologizovati paradigmatsku zvezdu, Idu Lupino, glumicu koja je postala izuzetno popularna u doba noar filma, a koja nije bila zadovoljna mogućnostima da se iskaže samo pred kamerama. Njen dugometražni film Outrage (1950) moguće je odgledati onlajn, a ovo ostvarenje tematizuje traumu nakon pretrpljenog silovanja, veoma smelo i savremeno – posmatrajući čak i iz ovog trenutka (ovde možete pročitati kritički osvrt na tu temu).
Dva filma (od mnogih sličnih) iz istog perioda koji bi trebalo da vas odvrate od vesti na informativnim kanalima i uopšte od teških tema, te koji se vickasto i vedro bave ženskim pitanjima u daleko bezbrižnijem okruženju: How to Marry a Millionaire (1953) i Funny Face (1957) – jarke boje, muzika i bezazleni humor. Malo Zlatnog Holivuda kao šlag na tortu, koju ste možda i napravili tokom ovih dana kod kuće.
A za slučaj da vam nikako nije do torti, mjuzikla i njima srodnih sadržaja – potragu za filmovima nastavite na ovoj listi.
FUSNOTA: Ukoliko vam se više gleda pozorište (u ovoj situaciji, to može biti samo snimljena izvedba) imamo i tu nekoliko predloga iz istorije, tj. iz arhive: predstava Ona će doći (1985) iz pozorišta Borke Pavićević – koje je otvoreno kao svež i avangardni prostor 80-ih; u ovoj predstavi glavnu ulogu tumači Sonja Savić. Tu je i predstava o revolucionarki Jeleni Ćetković (po drami Aleksandra Popovića) izvedena u Narodnom pozorištu davne 1967. godine.
