Izožbu Ženske priče, autorke Mišele Blanuše, otvorenu 24. maja u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, čine dela sedam mladih beogradskih umetnica: Gorane Bačevac, Svetlane Bulatović, Sanje Ćopić, Andree Dramićanin, Nadežde Kirćanski, Jelene Pantelić i Tijane Radenković. Kako je navedeno u opisu izložbe njen cilj je prezentovanje i afirmacija mladih umetnica na domaćoj umetničkoj sceni.
Međutim, radovi na izložbi Ženske priče imaju, kao svoje teme, mnogo šire problemske celine ili fenomene od pukog individualističkog preispitivanja identiteta. Rad Gorane Bačevac, instalacija kreveta sa strukturom od metala koja podseća na kavez iznad kreveta, može da se tumači kao slika zatočenosti unutar sfere privatnog, intimnog, može da se čita kao govor o “robovanju sebi” ili priča o mentalnom i emotivnom zdravlju žena koje je prilično odsutna tema u umetnosti, a nimalo nevažna sa obzirom na to da su npr. depresija ili problemi u ishrani mnogo češće prisutni kod žena nego kod muškaraca. Delo Tijane Radenković takođe preispituje domen “privatne sfere”, zatočenost, iako njen “intimizam” više aludira na jedan barokni memento mori koji boji atmosferu ovog “ženskog prostora.” Sanja Ćopić se u svom radu oslanja na tradiciju ženske (i najčešće eksplicitno feminističke) performans i video umetnosti budući da su umetnice druge polovine 20. veka često koristile svoje telo kao umetnički medijum komunikacije svojih problema, želja i potreba. Nadežda Kirćanski svojim delikatnim radovima ukazuje na manje delikatne probleme heteronormativa. Ona u suptilnom maniru tananim crtežom i pastelnim bojama ironično govori o odgovoru žena na tipično muško “podrazumevanje”, odnosno nesvest o odnosima moći, sopstvenim privilegijama i načinom na koji ih koriste. Jelena Pantelić, kao i Kirćanski, koristi tekst na duhovit način u službi prikaza rodnih uloga, ona u formi instalacije koje predstavjaju fejsbuk mesindžer poruke oslikava žensku borbu sa samom sobom i sa patrijarhatom. Skulptura Svetlane Bulatović ipak priča o vedrijoj strani “ženske perspektive” – prijateljstvu, toplini, vezi, savezništvu i bliskosti između žena. Ovu vedriju perspektivu najbolje oslikava i najpopularniji rad na izložbi koji je obišao instagram – instalacija Andree Dramaćanin “O aranziranju cveca i pornhub pretragama”, koja pored zabavne interakcije s pubikom i duhovitog naslova, pruža mogućnost uživanja u lakoći i frivolnosti umetnosti a ovaj “ženski prostor” pun crvenih latica govori i o tradiciji ženske ikonografije.
Dakle, iako često jeste reč o ličnim narativima gde umetnice koriste svoja iskustva, sećanja, osećanja i stavove u stvaranju umetničkih formi, samo preispitivanje pojma, kategorije i društveno-političkog identiteta Žene u ovim radovima svedoči o njihovoj feminističkoj dimenziji. Problemi definisanja ženske i feminističke umetnosti stari su koliko i feministička istorija umetnosti, a usložnjavaju se istorijskim i savremenim množenjem feminizama i ženskih umetničkih praksi. Iako su definicije različite, ono što feminističku umetnost čini feminističkom je upravo njena politička dimenzija – mogućnost da se sa pozicije ličnog govori o opštem, da se govorom o identitetu u delima umetnice ne svode na govor o sebi već govor iz sebe. Ako tražimo pak odlike “ženske” umetnosti, kako je ona u istoriji umetnosti bila karakterisana stereotipnim pridevima poput suptilne, nežne, osetljive, osećajne, fragilne, delikatne itd, možemo reći da su beogradske umetnice i te kriterijume “ispunile”.
Možda najpre one i govore iz sebe, sa talogom bio-kulturnog nasleđa bivanja devojčicom/devojkom/ženom u Srbiji poslednih 20-30 godina, ali i istorijskim nasleđem, kako ženske, tako i feminističke umetnosti. Umetnice govore iz pozicije nekoga ko je rođen u patrijarhalnom društvenom poretku socijalizma, odrastao u tranziciji obeleženoj retradicionalizacijom društva i ekonomskim kolapsom i sazreo u prepletu feminističkih i postfeminističkih struja u wanna be neoliberalnom poretku, ali u poprilično malim i zatvorenim zajednicama mahom istomišljnika iz akademskih i umetničkih krugova. Stoga, njihova umetnost i odražava ovu tenziju feminizma i postfeminizma – želju da se priča iz perspektive Žene, o Ženi, a da se ujedno distancira od feminizma kao političkog pokreta i ideologije uopšte. Ipak, kolektivne izložbe devojaka/žena koje govore o feminističkim temama i “ženkim pitanjima” nastavljaju tradiciju ženskih izlaganja koja za cilj imaju povećanje vidljivosti ove umetnosti, širenje svesti publike o problemima koje žene još uvek imaju u društvu, kao i mogućnosti umrežavanja i saradnje umetnica kao strategije otpora patrijarhalnom društvenom poretku.
Izložbu publika može videti u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Pariskoj ulici do 1. jula.
Ženske priče sa umetnicama
Kako vidiš odnos ličnog i političkog u svojim radovima? Na koji način je tvoja intima povezana sa opštim problemima žena?
Gorana: Mislim da umetnost ne može biti potpuno odvojena od trenutka i društva u kojem nastaje, stoga verujem da ona mora sadržati političko. Ipak, dok stvaram ne polazim pre svega od ideje da u svoje delo upisujem politički ili društveni kod, već polazim od ličnog iskustva preko kojeg, koristeći simboliku koja se može tumačiti na različite načine, komuniciram sa posmatračem, sa nejgovim iskustvom, koje je isto tako lično, ali i opšte.
Tijana: Rekla bih da pomenuti odnos između ličnog i poličkog, koji u jednom momentu od ličnog prerasta u javni, u neku ruku nema velikih granica. Odnosno da je ta granica toliko nevidljiva da se ovi odnosi stalno prepliću. Svako ko se predstavlja u javnosti, istog momenta izražava se i politikom mesta na kom se predstavlja. Na isti način se postavljaju i radovi koje prezentujem u javnosti. Imala sam prilike da se u jednom od predhodnih radova bavim upravo pitanjem ličnih stvari/imovine i kakav je odnos javnosti prema tome. U tim momentima, publika se razotkriva u većini slučajeva, možda čak i nerado, čime pokazuje svoje lične stavove i požude. A sam odnos intimnog, ili ono što ja vidim kao lično ili privatno, danas veoma lako izmiče, te postaje još jedan fenomen koji je zgodno podrobnije istraživati.
Sanja: S jedne strane se slažem sa time da umetnost ne može da bude apolitična, i da sve što uključimo u rad “govori” nešto, i nije vrednosno neutralno. U suštini, kada pravim rad, jasno mi je da od njega ne mogu da odvojim činjenicu ni da sam žena, ni da sam rođena u Srbiji, ni svoje političke stavove ni svoj izgled ili osobine. Svoje radove vidim kao pokušaj komunikacije, i sigurna sam da je moja intima medijum kojim se povezujem sa širim kontekstom i ženskim problemima.
Andrea: Ja svoje stavove dugo preispitujem i ne iznosim olako. Isto tako je i sa mojom umetnošću: pravim velike pauze između radova ili izložbi i uglavnom delujem kao neko ko nije potpuno posvećen onome što radi, a zapravo konstatno promišljam – sve dok ne postanem potpuno sigurna da želim da napravim određeno delo i stanem iza njega.
Rekla bih da u mojim radovima i percipiranju fenomena kojim odlučim da se bavim nominalna podela na lično i političko istovremeno postoji i ne postoji, jer je ta podela čisto ideološka. U pitanju je paradoks savremenosti – feminizam u danasnjoj ideološkoj hegemoniji koja je kao takva zasnovana na izraženom individualizmu istovremeno zahteva angažovanje i grupisanje, jednu vrstu proto sindikalizma. Sve što je lično, dakle istovremeno je i političko, samim tim i kritičko; ali, takođe da bi bilo, pre svega iščitano kao lično i kritičko, političko ne sme biti lično, ili isključivo lično. Isti je slučaj i sa intimom. U pitanju je logički paradoks proistekao iz dekonstrukcije tradicionalnih pojmova i nemogućnosti (ili namere) da se oni rekontekstualizuju.
Intima je nesto što je deklarativno zagarantovano, ali je istovremeno i ekskluzivno u smislu da je neprihvatljivo ukoliko nije uobličeno u pretpostavljene, zadate i –što da ne – nametnute norme ponašanja.
Jelena: Moj rad Sigurna reč (Fejsbuk mesindžer reljef u aluminijumu) je zapravo tekst izvučen iz konverzacije sa muškarcem koji praktikuje BDSM godinama. U pitanju je njegov odgovor na moje pitanje Šta se dalje dešavalo? nakon izjave da mu je guilty pleasure da zanemari safe word odnosno sigurnu reč tokom odnosa. Za tekst bi se moglo reći da je duhovit i to mi je vrlo interesantno tumačenje, ali je takođe krajnje uznemirujuć i političan. Dok se sa druge strane, skulptura Čvrsto spavaj bavi nemogućnošću da se pobegne iz nostalgičnog prekopavanja po prošlosti koje često rezultira anksioznošću i nesanicom, a sprečava te da se zaista baviš trenutkom u kom se nalaziš. Sigurna sam da to nije samo moj problem.
Da li sebe vidiš kao feministkinju i svoje radove kao feminističke?
Gorana: Ne mogu da definišem sve svoje radove kao feminističke, ali, s obzirom na to da se u nekim radovima bavim međuljudskim odnosima, koji, između ostalih, obuhvataju i probleme nejednakosti i odnose moći, mislim da se mogu tumčiti i na taj način.
Tijana: Nikada nisam imala želju da se deklarišem unutar nekog fenomena, tako da ne, ne vidim sebe kao feministkinju, pa tako ni svoje radove, što opet ne govori da neko drugi ne može da učita takav karakter u njih. Naravno da polazim od svoje lične pozicije, a ona jeste ženska, ali to ne znači da će nužno biti i feministička. Pitanje ženskosti je još od davnih vremena bilo upitno, posebno kada se polazilo od pretpostavke da je telo žene “monstruozno”, “nestabilno”, “izopačeno”, “izvrnutno” muško telo itd. Svi ovi momenti jesu ključni za rasprave o poziciji žene kao osobe i žene kao tela, čije je telo bez sumnje godinama bilo u centru regulacije moći, bilo kulturne ili političke. A opet svi ovi navedeni atributi su meni u više navrata poslužili pri raznim istraživanjima, dok sam radila na određenim radovima. Možda će neko reći da je za feminističku umetnost karatkteristična pobuna i javna angažovanost, ali primetno je da danas, umetnici ovom problemu prilaze čak i sa jednom dozom groteske.
Sanja: Sebe vidim kao feministkinju, a svoje radove nikada nisam klasifikovala sama sa sobom po tome da li su feministički ili ne. Neki se bave položajem žena direktnije a neki kroz bavljenje samom sobom, i ne znam da li bih sada mogla da pronađem neki svoj rad za koji bih rekla da nije feministički, i šta bi to značilo. Feminističkim smatram one radove koji u sebi nose i podrazumevaju misao o rodnoj ravnopravnosti, bez obzira da li je umetnica/k toga svesna/tan ili ne.
Andrea: Feminizam je, kao i levica (a pitanje je da li ova dva pojma mogu biti razdvojena, pogotovo imajući u vidu njihovu prozimajuću genezu) danas vrlo trom i neučinkovit. Imam utisak da se zadovoljava izvesnim paradnim, nikako suštinskim i sadržinskim manifestovanjem. Otuda i moja suzdržanost u javnom istupanju po pitanju ovih fenomena, kao i izvesna diskretnost i nenametljivost ovih tema u mom radu.
Jelena: Moja višegodišnja borba je da budem apsolutno samostalna, da se slobodno izražavam kroz umetnost i bavim poslom kojim volim, a ukoliko su to glavni kriterijumi – onda je moj odgovor da.
Kojim bi pridevima opisala svoju umetnost? Da li je i “ženska”?
Gorana: Iskrena, začudna, nežna, zavodljiva, detaljna. Ne obazirem se na rodne stereotipe, kako u životu tako i u umetnosti.
Tijana: Mnogi od mojih radova prolaze kroz različite procese, dok se ne izlože u javnom prostoru. Zbog toga bih naglasila da moje ideje iziskuju razna istraživanja. Time moji radovi postaju detaljni, delikatni, u mnogim slučajevima se oslanjaju na određene fenomene, a neki se uobličuju i dozom temporalnosti. Ali uprkos tome, bilo koji od navedenih opisa ne može striktno da se označi kao ženski ili muški. To je apsolutno apsurdno. Ova podela se po meni čini nepotrebnom, ali naravno, tu je da postoji, kako bi u svim sferama života ljudi mogli da se nadjačavaju sa njihovim suprotnosima. Bilo da su u pitanju umetničke, društvene ili političke prakse.
Sanja: Introspektivna, iskrena, samosvesna, svakodnevna. To šta društvo vidi kao feminino nije preterano važno za mene kada razmišljam o bilo čemu, ne samo o umetnosti, ali onda se suočim sa nekom strašnom posledicom takvih stavova u okruženju (npr. vršnjačko nasilje nad “nežnim” dečacima u školama ili femicid) i strašno se razbesnim i rastužim i shvatim da je važno biti svestan tih društvenih oznaka iako živim u balončiću sa super ljudima koji stvari ne vide tako.
Andrea: Promišljeni, suptilni, učinkoviti. Generalno ne vidim svoje radove kao’’ženske’’, jer mi je ta podela načelno besmislena. Isti je slučaj i sa takozvanim ženskim pismom. Opet je u pitanju ekskluzija. Sa druge strane, sigurna sam da publika pravi jasnu podelu između muških i ženskih autora pri čitanju radova, ali to je problem okoštalog patrijarhata koji se na Balkanu, kao i još mnogo šta, ispoljava na banalniji i suroviji način nego u ostatku sveta.
Jelena: Apsolutno fenomenalna.
Misliš li da u umetničkom svetu u Srbiji i dalje postoji rodna diskriminacija, da li si je iskusila i kako misliš da se najčešće manifestuje?
Gorana: Ja lično, još uvek, nisam imala takvo iskustvo, ali misim da u oblasti umetnosti, kao i u drugim profesijama i dalje postoji rodna diskriminacija.
Tijana: Ja lično, nisam imala prilike da se susretnem sa ovim problemom, ali verujem da itekako postoji i da se veliki broj osoba suočava sa time.
Sanja: Prilično sam sigurna da postoji u umetničkom svetu jednako kao i u neumetničkom svetu, i da se samo malo drugačije ispoljava suštinski isti stav.
Andrea: Nisam je do sada iskusila. Mislim da ako je neko vredan i požrtvovan nema razloga/prilika da oseti tako nešto. Još jednom je možda korisno razmisliti o tome da li je to recidiv jugoslovenskog socijalizma. Ipak je ta država imala premijerku nekoliko decenija pre nego što će poslednji švajcarski kanton dati ženama pravo glasa.
Jelena: Iskusila sam je, a najčešće se manifestovala kroz potcenjivanje mojih sposobnosti i pokušaj eksploatacije, što me potpuno izbezumljuje. Verujem da je to često slučaj.
Ženske priče sa autorkom izložbe Mišelom Blanuša
Šta je za vas feministička kustoska praksa? Zašto se ova izložba u svom tekstu distancira od feminizma?
Umetnice su dugi niz godina bile na različite načine zapostavljene u istoriji umetnosti, muzejskim postavkama ali i na tržištu umetnosti. Međutim, početkom šezdesetih godina 20. veka, stečena društvena prava i feministički pokreti u punom zamahu, počeli su da menjaju njihovu poziciju u obrazovnom, naučnom i izlagačkom sistemu. Ipak, uprkos sve većim pomacima na polju ženske emancipacije i rodne ravnopravnosti, koji su posebno vidljivi kroz razvoj feminističkih i rodnih naučnih studija, i aktivizam drugog, trećeg i četvrtog talasa feminizma, još uvek postoje ograničenja vezana za status i položaj žena u dominantnom patrijahalnom društveno-političkom državnom uređenju. Međutim, položaj žena danas, bez obzira na njihovu emancipaciju i dalje je nejednak na različitim poljima, od ekonomskog do obrazovnog i kulturnog. U skladu sa tim, feministička kustoska praksa ima za cilj da reafirmiše poziciju žena i umetnica unutar dosadašnje istorije umetnosti ali i izlagačke delatnosti, kao i da novim pristupima, aktivističkim ili kroz različite izložbene koncepcije koje se bave ovom temom, učine žensku umetničku praksu što vidljivijom jer još uvek postoje ograničenja vezana za status i položaj žena i umetnica bez obzira na njihovu emancipaciju.
Ova izložba nema nameru da se distancira od feminizma već da kroz radove sedam odabranih umetnica najmlađe generacije, prezentuje publici različite umetničke izraze i lične stavove, odgovarajući na pitanje kako današnje umetnice razmišljaju o problemima žena, o poziciji žene iz perspektive žene-umetnice u odnosu na začetnice feminističke umetnosti. Izložba je koncipirana bez pretenzija da bude čvrsto uokvirena pojmom feminizma, već da prikaže jednu od mogućih verzija „specifično“ ženske umetnosti, koja se oslanja na iskustva feminističke umetnosti ali manje radikalno, te se može tumačiti kao “umerena” društveno angažovana linija unutar korpusa feminističkih praksi.
Kakvi su izazovi kustosiranja ženskih/feminističkih izložbi (esencijalizacija ženske umetnosti, getoizacija i potvrđivanje stereotipa) i kako odgovoriti na njih?
Izazovi su veliki jer još uvek živimo u patrijahalnom društveno-političkom uređenju ali to ne treba da dezavuiše potrebu da se što više radi na polju naučnih istraživanja i revalorizacije postojećih “čitanja” pozicije i značaja žena umetnica bez obzira da li su one feministički orijentisane ili okrenute samo intimnim i ličnim promišljanjima unutar svojih umetničkih opusa. Svaki pokušaj novih teorijskih, kritičkih i kustoskih pristupa afirmaciji ženske umetničke prakse jeste u funkciji razbijanja ranijih a i sadašnjih stereotipa ili getoizacije, bilo kroz aktivistički pristup, koji je kod nas sve prisutniji, ili kroz različite teorijske i kustoske koncepte, koji su manje radikalni ali ipak sagledavaju i afirmišu ovu vrstu umetničkih praksi unutar postojećeg kulturnog, političkog i društvenog konteksta, samim tim dajući ženskoj umetničkoj produkciji značajnu vidljivost.
Da li mislite se položaj kustoskinja i umetnica u umetničkim krugovima u Srbiji menja na bolje (ka većoj vidljivosti, češćoj zastupljenosti tema vezanih za problem žena u društvu, većem broju žena na čelu umetničkih institucija) i gde još primećujete neravnopravnost?
Situacija se polako menja na bolje. Sve više je izložbi, naučnih studija i stručnih publikacija koje se na različite načine bave problemima vezanim za položaj žena i umetnica. Takođe, sve prisutnije su i organizacije, časopisi i internet portali koji promovišu borbu za veća socijalna, politička, rodna i seksulana prava i slobode žena i njihovu bolju poziciju u društvu. Međutim, ulaskom u 21. vek žene su se našle pred brojnim izazovima jer su im na razne načine nametnuti ideali od strane patrijarhalnog društvenog uređenja, kako moraju biti lepe, negovane, seksi, samostalne, imati karijeru, ostvariti se kao majke, supruge i domaćice, što je rezultiralo da određen broj žena sadašnjice krivi emancipaciju za visoko postavljene standarde koje nekad dovode i do narušavanja njihovog zdravlja i samopouzdanja, ne uviđajući da su oni zapravo posledica inercije patrijarhalnih obrazaca. Zbog svega toga mislim da je neophodno nastaviti još intenzivnije motivisati, informisati i afimisati žene, kroz sve nivoe društveno-kulturološkog delovanja, kako bi njihova pozicija bila još bolja kroz sve aspekte života.
