ŽENSKA STRANA SVEGA

Zajedništvo, kultura i povezanost jugoistočne evropske umetničke scene predugo su zanemarivani. Sa tom mišlju na umu, drugi put zaredom Contemporary Balkan Art (CoBA), kolektiv sa sedištem u Londonu, čija sam kreativna direktorka, nedavno je organizovao Southeast Europe Future Festival (SEFF). Moja zamisao je bila da se ove godine bavimo životima žena, o tome kako žive, da pričamo o njihovoj umetnosti, fotografiji i filmu, o feminizmu, kao i ličnim pričama o Jugoslaviji. Kategorija roda može da ima ambivalentno značenje kad je u pitanju nečije stvaralaštvo ali takođe može da bude i ključ kroz koji se čita ženska umetnost. Nameće se pitanje da li je pogrešno nešto zvati ženskim: ženska književnost, žensko slikarstvo, ženska dokumentarna fotografija?

Izložba “Koju Priču Pričas? Pripovedanje kroz fotografiju” u Beogradu je postavljena kao deo ovogodišnjeg festivala fotografije Vizualizator. Radovi petnaest istaknutih fotografkinja govore o tome da fotografije mogu inspirisati društvene promene i preokrenuti toksične narative. Zbog svojih iskustava u pogledu neravnopravnosti i podređenosti, žene mogu bolje da razumeju one koji su ‘poniženi i uvredjeni’, kao što su izbeglice, LGBT, Romi, i sve one grupacije koji su na društvenoj margini.

Razvitak dokumentarne fotografije u regionu je bitan jer daje uvid u različite pore društva. Pripovedanje kroz foto-priče je prizma kroz koju smo se trudili da predstavimo život žene na Balkanu.

Uz pomoć dokumentarne fotografije, pokušala sam da se pozabavim pričama generacija koje žive na post-jugoslovenskom prostoru. U pitanju su različiti pristupi fotografiji u rasponu od modne, pozorišne ili pejzažne fotografije do posleratnog foto-novinarstva. Fotografije se dotiču tema kao sto su rod, feminizam i seksualnost, odnosi muskaraca i žena u patrijarhatu, žena kao majka i njen pogled na materinstvo; žena kao vila koja gola hoda po šumi nakon kiše; transgender ili kvir žena koja se bori za svoje mesto u drustvu; žena koja je, nakon dugog boravka u Americi primorana da se vrati u svoju zemlju; žena kao modni simbol; baka komunistkinja, itd. Radi se o mnoštvu identiteta, a ne samo o ideji žene koja u reklami za deterdžent igra glavnu ulogu, a korporativni marketing preuzima vrednosti patrijarhata.

Dokumentarna fotografija se često bavi neprivilegovanim slojevima. Takav projekat je ‘Family Matters’, fotografkinje Sanje Knežević, koji se bavi pitanjima ženske migracije, a koji je snimala u selima u južnoj Srbiji gde je prirodni priraštaj izuzetno nizak. Žene su, bežeći od nemaštine i partijarhalnih vrednosti, otišle u veće gradove ili u inostranstvo trazeći posao, a usamljeni muškarci, ostali na posedima svojih roditelja, u potrazi su za ženom. Brojne su devojke koje žive u malom gradu na obali Skadarskog jezera u Albaniji, na samoj granici sa Crnom Gorom, i koje žele da potraže sreću u Srbiji, gde vide da ima više mogućnosti i blagostanja. Međunarodna štampa preplavljena je člancima o dugogodišnjoj mržnji između Srba i Albanaca, ali to ne sprečava veliki broj unapred ugovorenih brakova koji često imaju srećan kraj. Sanja objašnjava da nije jeftino naći ženu u Albaniji jer se mora dobro platiti albanska posrednica i često se mora prodati deo zemlje ili stoka, ali na brak se gleda kao na investiciju jer budućnost ovih muškaraca i čitavih sela ne izgleda obećavajuće.

S druge strane, radovi Marije Janković, govore o iskustvu iz prve ruke o pacijentkinjama na jednom balkanskom odeljenju za ginekologiju. Prilikom gostovanja na londonskoj izložbi, Marija je ispričala poučnu priču o različitim reakcijama na njen GAK projekat. Muškarci redom nisu mogli da se nose sa tako teškim iskustvima, dok su je žene same zvale da joj svedoče o iskustivama sličnim onima iz Marijinog projekta. Ceo rad je zasnovan na iskustvima ‘stvarnih’ žena koje se svakodnevno nose sa problemima nepoznatim muškarcima. Ove žene slabo razumeju svoja tela, dok ih muškarci iz njihove okoline i sama bolnica tretiraju izuzetno loše.

Interesatna je psihološka introspekcija Glorije Lizde iz Zagreba u kojoj fotografkinja reinterpretira sećanja na godine kada je njen otac bolovao od šizofrenije i na taj način stvara vizuelno osećanje koje deli sa gledaocem kroz iscenirane situacije iz prošlosti sa njenim sestrama bliznakinjama. Mentalno zdravlje i bolest su teme o kojima se još otvoreno ne govori, a ostavljaju velike posledice na porodicu, naročito na žene koje u većini slučajeva vode brigu o obolelima.

Sasvim drugačiji pristup i fokus imala je Imrana Kapetanović, sarajevska fotografkinja čija je baka bila partizanka i članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije. Imrana je dokumentovala svoj život u fotografskom projektu “Skojevka Minka”, gde istražuje ličnost svoje bake koja odbija da se odrekne svoje naklonosti prema Titu.

Imranine fotografije imaju tu zajedničku nit čitave izložbe: izuzetnu intimnost u pogledu porodičnih priča ili rodnog identiteta, jer je porodica, obično, centralni element pripovedanja u postjugoslovenskom kontekstu. Deo izloženih fotografija se bavi Jugoslavijom, ali ne u kontekstu grandioznih istorijskih narativa, već iz ličnog stanovišta.

Dolazeći is šest zemalja jugoistočne Evrope (Slovenija, Hrvatska, Bosna, Srbija, Bugarska, Rumunija) mnoge od ovih fotografkinja su postale kultna imena u svojim zemljama ali i na međunarodnoj sceni: Mia Novakova, Jelena Janković, Glorija Lizde, Imrana Kapetanović, Boryana Katsarova, Marija Janković, Roxana Pop, Sanja Knežević, Dijana Muminović, Senja Vild, Anđela Petrovski, Jelena Zigić, Katja Goljat, Lazara Marinković i Marcella Zanki.