Nedavno je na Instagram profilu @voguerunway osvanula slika Gucci resort kolekcije s potpisom koji nam govori da ona ubraja čak 114 look-ova. Iako su komentatori uglavnom bili oduševljeni ovom činjenicom, jedan je, ipak, postavio pitanje – s obzirom na to da Gucci nikada nema sniženja, te su male šanse da se sve proda – ŠTA se dogodi sa svom tom odećom?
I zaista, šta? I ne samo sa luksuznom odećom, koju većina nema novca da priušti, već i onom iz street lanaca koja ne nađe svog vlasnika.
Ovaj komentar inicijalna je kapisla koja nas je navela da preispitamo poslovanje tržišta i napišemo mali intel report, istražimo temu održivog razvoja u svetu mode i odgovorimo na pitanje – gde i kako završi sva ta odeća kada „izađe iz mode“?
Održivi razvoj, ili sustainability, već duži vremenski period jedan je od najčešće pominjanih termina kada govorimo o poslovanju kompanija. Ali deluje da se o tome više priča nego što se primenjuje u praksi ili predstavlja filozofiju rada i proizvodnje.
Do pre nekoliko godina održivost se retko pominjala u modnoj industriji, ali od 2017. ova tema se potencira u medijima. Neki dizajneri počinju da preispituju i menjaju svoje proizvodne cikluse ili odlučuju da iz linija izbace komade izrađene od pravog krzna. Čak je i BoF u svojim predviđanjima za 2018. godinu izdvojio temu održivog razvoja kao jedan od najznačajnijih faktora inovacije koji će obeležiti ovu godinu. Analiza predviđa da će se vodeće kompanije sve više fokusirati na recikliranje, a kako cirkularna ekonomija (pristup koji integriše ekonomiju i sistem upravljanja otpadom) postaje dominantan koncept, sustainability će se od pojedinačnih inicijativa dizajnera transformisati u integralni deo lanca proizvodnje i vrednosti.
Ipak, i pored prevelike priče, pitamo se kakva je zapravo situacija kada je reč o modnoj industriji, njenoj etičnosti i pre svega uticaju na okolinu, sa ekološke, ili društvo, sa ekonomske strane. Dakle, koja je ekološka cena mode? Da li je ova industrija u tom smilsu postala osvešćena ili – o čemu se, u stvari, radi?
U analizama iz 2015. godine modna industrija targetirana je kao jedan od najvećih zagađivača na svetu, tačnije – druga nakon naftne industrije. Možda ovo i ne bi trebalo da iznenadi, imajući u vidu da govorimo o industriji koja je iste te godine vredela tri milijarde dolara.
Početkom jula u medijima je odjeknula vest da je modna kuća Burberry spalila garderobu iz prethodne kolekcije u vrednosti od 28 miliona funti. Razlog za to? Da bi se zaštitio brend, odnosno – sprečila prodaja komada po sniženim cenama ili kopiranje, što bi negativno uticalo na ekskluzivni status koji ova kuća ima. Burberry nije jedini luksuzni brend koji problem viška robe rešava na isti način. Tu su, između ostalih, Montblanc i Cartier. Iako nigde nismo našle precizan odgovor, pitamo se da li i brend Gucci, koji smo spomenule na početku teksta, dela po sličnim principima?
S obzirom na rad koji je uložen u stvaranje ovih komada, njihovu cenu i prirodne resurse upotrebljene kako bi se oni proizveli, ovakvo ponašanje luksuznih brendova može se nazvati jedino bahatim. Izgleda da je modnoj industriji, umesto da smanji proizvodnju ili reciklira, logičnije da viškove uništava.
Jasno nam je ako niste iznenađeni – nije novost kada kažemo da pojmovi #moda i #etika uglavnom nisu išli ruku pod ruku. Odavno se govori o uslovima proizvodnje u kojima se odeća pravi. Luksuzne modne kuće i high street brendovi prebacuju svoju proizvodnju u područja gde je radna snaga jeftina (Kina, Vijetnam, Bangladeš). A čak i od Azije postoji jeftinije, te je poslednjih godina sve češća praksa prebacivanje fabrika u Afriku. Jer, eto, može i još jeftinije. Možda je Srbija sledeća, najjeftinija?
I pored takvih saznanja, kao i činjenice da su u ovoj priči pre svega tagetirani high street brendovi, poput Zare, H&M, Primarka i sl. pitamo se koliko zapravo razmišljamo o tome u momentu kada su nam potrebne nove pantalone, torba ili trendi čizme? Koliko nam je važno da li je određeni brend robovlasnik savremenog doba ili zagađuje okruženje u neviđenoj meri?
Jedna od ključnih osobina koje se pripisuju milenijalcima jeste da su ekološki i etički osvešćeniji od prethodnih generacija. Oni visoko vrednuju kompanije koje posluju po principima održivog razvoja. Ali ispada da, iako su spremni da plate više za brend koji radi po određenom društveno-ekološkom etosu, kupuju bez griže savesti i odeću velikih lanaca. Na kraju, izgleda da je cena proizvoda presudna. Posebno kod nas, gde je kupovna moć veoma mala, izbor limitiran, a svest o etici poslovanja gotovo i da ne postoji. O reciklaži da ne govorimo – češće reciklira onaj ko mora, a ne onaj ko može.
Šta uopšte znači poslovati po „održivim“ principima? Transparentnost u nabavci sirovih materijala, efikasniju upotrebu vode, hemikalija i energije, obezbeđivanje radnih prava i uslova za radnike, razvijanje novih, održivih materijala koji ne zagađuju okolinu kada se odbace, recikliranje (trenutno se reciklira samo 1 odsto odeće u celom svetu) i, na kraju, promociju i podizanje nadnica radnicima.
O ovim temama se u modnom svetu sve više priča, a određena preduzeća, na primer konglomerat Kerring, kao i street lanac H&M, pojavljuju se u magazinima i na portalima kao primeri kompanija koje posluju upravo tako, transparentno, i menjaju svoje poslovne principe ili ih prilagođavaju određenim standardima. Međutim, iako je H&M pre nekoliko godina čak „usvojio“ program novog, održivog poslovanja, na internetu veoma lako, za samo par klikova, možete pronaći članke u kojima se izveštava o seksualnom ili psihičkom zlostavljanju njihovih zaposlenih na radnim mestima širom sveta, premalim dnevnicama ili one o sve većoj upotrebi sintetičkih materijala (što možete da zaključite i sami ako uđete u neku od njihovih radnji).
Međutim, postoje brojne inicijative koje se zalažu i zaista rade na uvođenju održivih principa u modnoj industriji. Copenhagen Fashion Summit, poznat i kao Modni Davos, godišnja je konferencija fokusirana isključivo na temu održivog poslovanja modne industrije. Samit okuplja vodeće modne kompanije, pokreće dijalog i predlaže dalje korake. Pitamo se, doduše, koliko ih dalje, u primeni, prati i analizira. Pored toga, tu su i onlajn/print magazini, poput Fashion Revolution, koji se putem Instagrama obraćaju mlađoj publici, rade na demistifikaciji industrije, organizuju ulične proteste i navode potrošače na razmišljanje o odeći koju kupuju.
Iako su rezultati, kada je ova tema u pitanju, i dalje poražavajući, ovakve inicijative važne su jer podižu svest, postavljaju nove standarde i menjaju klimu u industriji. Međutim, iako se nešto dešava i pokreće u ovakvom obliku, stvarna promena dogodiće se isključivo ako svi, lično, postanemo odgovorni. Svako od nas bar donekle ima svest o štetnosti plastike, o zagađenju vode, toksičnim materijama, ali u kojoj meri smo spremni da izmenimo svoje navike i – kako?
Održivo konzumiranje mode ne odnosi se samo na kupovinu sustainable i etički osvešćenih brendova. Kao što smo već spomenule, oni su često dosta skuplji ili nisu uopšte dostupni na našem tržištu. Ipak, važno je kako garderobu kupujemo, ali i kako istu nosimo, tj. koliko dugo. Da li nam je stvarno potrebno 3 para novih cipela na sniženju ili 3 kaputa? I šta radimo sa njima kada nam dosade – recikliramo, prosledimo nekome kome je potrebnija ili samo bacimo u kantu?
Umesto da razmišljamo o tome kako da budemo trendi, te zarad toga kupujemo jeftine komade diskutabilnih materijala, vreme je da izdvojimo malo više novca i nabavimo kvalitet – prirodne materijale i dobru izradu – koji na neki način garantuju i duži vremenski period nošenja odeće. Za ovdašnje uslove to bi bio komad nekog od domaćih dizajnera, onog ko ulaže u materijale i proizvodnju, a radi male serije odeće. Ovakvim načinom razmišljanja gradićemo lični stil, ali i podržati lokalnu dizajn scenu. Zatim, ako budžet to ipak ne dozvoljava, kupovina u vintage radnjama, preko Instagram profila za razmenu odeće ili na buvljacima i pijacama zapravo je vid reciklaže, ali i način da dođemo do nekih nesvakidašnjih komada odeće.
Na kraju, mogućnost da naše konzumiranje bude u potpunosti održivo malo je verovatna, ali važno je o tome misliti i barem malo doprineti. Autorke ovog teksta se i same bore sa shoeshopping zavisnošću, ali svest o problemu prvi je korak ka promeni ponašanja. Valjda smo upravo zato, umesto četiri para cipela na letnjem sniženju, kupile po jedan par. Rođendanski.
Mantra „da li mi je zaista potreban i ovaj par, nosiću ga samo nekoliko meseci“ izgleda da je imala efekta.
Srećna i vama pametna kupovina!