YUGOSLAV

Jedina autorka u najužem izboru za značajno jugoslovensko književno priznanje, NIN-ovu nagradu, ove godine je Ana Vučković, sa svojim romanom Yugoslav (Partizanska knjiga, 2019). Ana Vučković (udato Denčić) rođena je 1984. godine u Beogradu, gde je završila studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti, a zatim i master-studije filmologije na istom fakultetu. Radi kao novinarka Radio Beograda 2, a do sada su joj objavljene četiri knjige: Epoha lipsa juče (2003), Lust ‘n’ Dust(2004), Plišani soliter (2007) i Surfing Serbia (2012). U ovom svežem romanu (u smislu: nedavno objavljenom, ali takođe i u smislu: osvežavajuće iskrenom) Ana Vučković svoje poetsko-nostalgične opservacije smešta naspram osećanja oštrih kao sečivo iz roditeljske kuhinje: odnos prema državi (kao nekadašnjem prostoru formiranja) prožima odnos prema porodici, prijateljima, ambalažama, cipelama, kolačima, automobilima, navikama. U svom obračunu sa sećanjima autorka pokušava da raščisti sa smrću svog oca i sa smrću mitskog prostora svog odrastanja. Ipak, to nije revolveraški obračun tačno u podne: u pitanju je nežan, potresan, hrabar i neophodan obračun tačno po sred tela. U nastavku, kao januarska lektira Milica magazina, nalazi se jedan odlomak iz Yugoslava. Važno je podsetiti se da obračun ponekad dolazi i posred mirisnog ormara. 

Kada umre neko koga voliš mnogo, nižu se različita stanja. Pošto nekog voliš, želeo bi da se vrati, a znaš da ne može, pa bi se uplašio kada bi se zaista vratio. Znao bi da nešto nije u redu. Pojavi se! Ne pojavi se nikad! Pojavi se! Ne pojavi se, jer ako bi se pojavio, ne znam šta bih radila. Slušala sam priče sujevernih i vernika, nije džaba što treba da prođe tih četrdeset dana, i to mi je sve zvučalo glupo. Moji prijatelji iz istočne Srbije bili su još maštovitiji, pričali su o duši koja baulja oko kuće i koja treba da se smiri, što me je kao malu plašilo, a i sada je tako. Plašila sam se i tugovala u isto vreme, čekaš da se vrati, a znaš da ne može. Ulazila sam u garažu, prolazila pored tatinih čizama, gumenih, za pranje kola i dvorišne radove, pored kola, i očekivala da unutra bude on, i katkad se i prenula, kao da sam ga videla. I plašila sam se, i bilo mi je žao što se plašim, ne plašim te se ni u kom obliku, volim te, vrati se. Šta bih radila da ga stvarno vidim? Stajala bih i neko vreme posmatrala. A on bi, kao i uvek, očekivao zagrljaj. I bio tužan što ga nema. A ja bih piljila.

Dok bismo se vozili kolima, dugo sam gledala u šume. Šume su bile tamne i stresla bih se od pomisli da bih možda mogla da se nađem u njima, noću, gde bi me jurili vuci i ptičurine mi pile oči. Jednom sam se posebno uplašila, vozili smo se kolima kući, tek sam se probudila i videla polja kako gore, mislila sam da je to nešto jezivo i da će vatra zahvatiti i seljane koji su stajali tik uz put. I uzalud su mi mama i tata objašnjavali da su namerno zapalili polje, jer se to radi, vrištala sam, ali morala sam da gledam. Oni se neće spasti i sada su nesrećni, kao i oni ljudi što ostaju za nama, u zaseocima i okukama gde se dešavaju zločini, i to nožem, i saobraćajne nesreće u kojima su kola sažvakana i u koje, kada se dese, moraš da gledaš. Plašilo me je to, kao i bakina priča o mužu i ženi koji su imali kuću i decu i krave i koze i zapale im se kuća i štala i izgore im krave i koze i seno i kuća i deca, a oni će na to: pa, nema veze, napravićemo novu kuću, kupićemo nove krave, nove koze, napravićemo novu decu. To me je uvek plašilo, znala sam da ne mogu da naprave novu decu koja će biti zaista ona stara, ne možeš da napraviš kopiju nekoga koga nema. Baka je olako prelazila preko toga, mislila je da to neću tako dramatično shvatati. Čak i kad smo se svađali, i kada nismo govorili, u gradu mi se tata uvek javljao kad me sretne, i u gradu smo bili drugari, i nekad kad bismo se posvađali, namerno sam tumarala tamo gde sam mislila da ću ga sresti, jer se u gradu ne ljuti na mene, sretne me kao dragog poznanika, još ako je u društvu, izgrli me, pokvari mi frizuru nehajnim maženjem po glavi.

Kad se šetam gradom, a leto je, mnogo je ruku izbačenih kroz prozore automobila, ljudi čekaju na semaforima, mnogo je jakih ruku i glatkih glava bez kose, i crnih naočara za sunce u retrovizoru, pomislim možda to može da bude tata, možda je on. Pozvaću ga telefonom, pozvaću broj koji smo otkazali. Zvoniće, zvoniće kao crkvena zvona, ona kojih se ponekad noću, u pesmi, plašim, i javiće se, jer je nemoguće u doba današnje tehnologije tek tako ne dobiti onog kog si pozvao. Jednostavnije je i verovatnije da se javi. Dan je i ne plašim se, to da se on pojavi je jedna mogućnost materije. Pomislim da je previše jednostavno da nekog tek tako nema. Kako može da ne postoji kad su mu tu kola, u kolima je, eno ga u kolima, njegova sen. Pojava u sakou. A nosio je sakoe i najbolje cipele. Gde su tatine cipele? One? I praviš se da ne znaš gde su, da su otišle s njim. Zaborav. Dati sebi oduška, smisliti kako je istina ono što ti smisliš da je istina. Kao u onoj Kortasarovoj priči o smrti sina koji je živeo u drugoj zemlji, daleko od majke, lagali su je da je živ, i ona je umrla srećna, ne znajući da je on stradao u saobraćajnoj nesreći godinama ranije. Ja takođe mogu da se pretvaram da je tata duže na putu, a putovao je mnogo, ili da je baš onda kad sam ja stigla kući otišao do grada da nešto završi, pa ga opet nema. Ne brisati broj telefona pokojnika nikada, u tome je štos. Negacija.

Hajde da se pravimo da je i sad na putu, možda u Grčkoj. Ako se dovoljno dugo budemo pravili, biće to u redu. Neću se užasnuti ako ga ponovo vidim, neću pomisliti da sam poludela. Stavljala sam tatin „trusardi”, crna bočica koja izgleda kao od kože, a na vrhu ima zlatan poklopac. Govorili su mi da je to muški parfem, ali nevažno, volela sam ponekad da ga prsnem na sebe, sviđao mi se miris. Ono što nije bilo poželjno u tom mom prskanju parfema jeste to što sam tako obeležavala teritoriju i pomagala onima za koje sam mislila da me traže u ormaru. Kao u bajkama, kad kažu: baci komadiće hleba, pa ih prati i vratićeš se. Šta sam radila u ormaru? Sakrivala se da me nađu. Dešavalo se da objavim da ću se negde sakriti i da onda mahnito, misleći da svi ukućani misle o tome, pobegnem i uđem u ormar. Trebalo je biti spretan, ući i nekako pritvoriti s unutrašnje strane vrata, da se ne primeti da je neko unutra među kaputima i mantilima koji mirišu na razne parfeme, izmešano ih je toliko da mi se vrti u glavi. Mamin mantil miriše na šminku, na miris bordo karmina, to je bila jedna od prvih sinestezija mog detinjstva – povezivanje bordo kože i mirisa karmina u jedno, ta fina gospodstvenost pliša u palatama, u kojima su šah i starinske vitrine, i portreti, visoki plafoni i bilijar.

Koža mantila i pliš. Nikada pre nisam bila u takvoj palati. Niko me ne traži baš dugo, više nije ni štos da se skrivam kad me niko ne traži, provirim kroz ključaonicu, vidim da prolazi baka, mama i tata su na poslu, ali hoću da me nađe, da otvori, evo, zove me, a da li će se setiti da otvori, evo je, približava se ormaru. Otvara ga i ja vrištim, uhvaćena sam, smejem se, baka se pretvara da se uplašila. Ko je to tu? Smejem se. Već shvatam da neće biti isto ako uđem u ormar, baka sad zna gde da me traži. Ali kasnije, kad se vrate s posla, mogu da podvalim mami i tati, oni ne znaju čega sve ima u ormaru. Prestala sam da se skrivam sad kad sam velika. Ni o ormaru nisam razmišljala veoma dugo, imam jednu fotografiju na kojoj je zabeležen moj delirijum pošto sam uhvaćena. Ima u filmovima onaj momenat kada neko umre, stara baka koja je živela u staračkom domu, pa u ormaru pronalaze njene bisere i pisma i sakoe s broševima, bundu što miriše na lavandu. Kada neko umre, prođe vreme u kome nisi kako treba, a onda dođe dan kada više ne plačeš. Nisam smela da otvaram ormar s tatinim stvarima, bilo mi je nestvarno da ih gledam kako se suše na žici, neke koje je mama oprala kako bismo ih koristili. One su na žici visile tako uobičajeno, to kao da je bio najveći dokaz da je on još tu. Ali jednog dana slučajno sam otvorila ormar s onim njegovim stvarima koje je nosio, a mi ih nismo oprali, ostavili smo ih da budu tu, u ormaru, ono što je nosio ranije. I osetila sam esenciju. Ne, nije to bio miris parfema, a tata je stavljao mnogo parfema, nije bio ni njegov miris, već emulzija obaju, esencija, miris zagrljaja, zagrljaja kad se vrati odnekud ili me sretne u gradu. Nigde na svetu nije bilo više ničega što je bio on toliko kao ta esencija. Nije bilo njegovog traga, osim tu, u ormaru. Postojalo je mnogo stvari, ali nigde više na planeti onoga što je bio on. Bili smo tu moja sestra, brat i ja, ali mi smo već nešto drugo, mi smo tatina razvodnjena esencija, razvodnjena mamom, jer kako loza ide dalje, predak se neminovno razvodnjava, bez njega ne bi bilo ničega, ali on se gubi negde u daljini. Tata je bio svuda, u našim pokretima, u osmehu, u ishitrenoj reakciji, ali sada nije bio nigde više nego u tom ormaru, u mirisu kaputa i sakoa koje je nosio. Tu je bilo i znoja, i beogradskog smoga, i jutara, i mostova, i poslovnih sastanaka, parfema, ali najviše esencija zagrljaja.

Ušla sam u ormar posle dvadeset i kusur godina. Bilo je teško smestiti svoje telo unutra, ali uspela sam. Uspela sam da savijem noge, koje toliko liče na njegove, mršave i duge. Nigde na svetu sada nije bio više nego tu. Kaputi, sakoi, svedočenje o nečijem ukusu i izboru, ali i neke stare stvari, blejzeri i džemperi s lažnim džepovima, nalik na slepe ulice u primorskim mestima, sve je bilo tu, rolke s kopčanjem ukrivo, egzibicije jedne mladosti i mode koja nije morala da bude funkcionalna, nego čudna i da ide uz nju vejv frizuru. A tata je imao lokne u tom periodu, kao i ja sada, doduše na krajevima. Ta kosa me podseća i na to da je moj deda uništio svoju kosu radom u fabrici i stalnim pranjem lošim sapunima. Tako je i tata svoju stalno prao posle treninga, pa s takvom kosom pravo na sneg i led, u decembarsko veče, nalik na ono kada je i konačno otišao. Pričao mi je da se tad nije mnogo marilo za zdravlje, da je mladost često besna, da smo mi sada mnogo pametniji što razmišljamo o debelim čizmama i šalovima, što je moderno nositi kanađanke, koje čuvaju bubrege i grla, da su oni tada bili ludi u svojoj nonšalantnosti, pa su i u decembarsku noć ulazili kao Toni Manero, u košuljicama uz telo, kosom koja se ledila na hladnom vazduhu i svetlucala jer je bila polumokra, kao i cipeliškama, kako su ih zvali, šimikama, kačkavaljkama. Ali nije sve bilo u šminkeraju i nastojanju da se dopadneš nekoj devojci. Neke stvari se ne menjaju, kvalitetan kaput je uvek kvalitetan kaput, uvlačim se sada u jedan njegov pronađen u ormaru, krut i krt, i osećam i zagrljaj i bockanje brade. A bio je mladić i verovatno nije doneo bogzna šta u Beograd, pa je tek onda počeo da kupuje garderobu. Prenosio je stvari iz jednog u drugi ormar po raznim beogradskim lokacijama; studenti iz unutrašnjosti su čergari, govorio mi je da su njima najvažniji jaka topla supa i kaput. Trebaju ti jedne dobre cipele, jake, da preguraš zimu, i jedan kaput. Smejali smo se, a možda i nije bilo smešno to što je jedan naš predak bio toliko krupan da nisu mogli da ga sahrane u standardnom kovčegu.

Tako i ja uzimam tatin kaput i probam ga, ali spada… Ipak ostajem u njemu i vezujem ga oko struka. Sa čovekom nestaje i jedan ukus, način na koji drži viljušku, način na koji se kikoće, skače u more sa stene, liže sladoled, čita knjigu, pakuje stvari, šali se, miriše, koji deo tela prvo sapuna kada uđe u kadu. S ljudima nestaju i neka fina svojstva, osobenosti, koraci, osmesi, ali oni ostavljaju i neke tragove. Kao bakina poslednja tegla džema. Poslednja koja je ostala od njenog poslednjeg džema u životu. Divan je, od šljiva, ali unutra je stavila i malo čokolade, zato je ovako kremast i nežan. Kad njega pojedemo, neće nestati samo on, nestaće toliko toga. Nekada je jedino što je moglo da me izmami iz ormara u kojem sam se skrivala miris palačinki s takvim džemom. Onog dana kada sam konačno i slučajno otvorila ormar s tatinim stvarima, poželela sam da uđem unutra i sklupčam se među tim stvarima koje su mirisale na njegov život. Ušla sam i čučnula, a ja sam krupna, nalik na naše kršne pretke Hercegovce, gorštake za koje su morali da prave nestandardne sanduke. Nekada, kada sam se sakrivala u ormaru, u sebi sam mislila: nađi me, nađi me, nađi me, a tog dana tamo ja sam iznenada našla njega.