Edgar Moren, čuveni francuski antropolog, napisao je svoju dvotomnu knjigu Duh vremena (1979) kojom je zadužio tadašnji zapadni svet i njegovo promišljanje društvenih fenomena, masovne kulture, socijalnih pozicija. Iz današnje perspektive, neretko se vraćamo studijama humanističkih nauka, premeravamo i upoređujemo vremena; čini se, katkad, da su izvesne opaske i dalje aktuelne, što često zabrinjava, a još češće užasava. Da li je kultura deljiva i na koji način, te ko je diktira – ponekad nije tako neobično zapitati se nad izborom posloženih dnevnih/sedmičnih/mesečnih novina i magazina. No, postoje li 40 godina kasnije pomenute “ženske teme” kao takve – blagostanje, ljubav, komfor, moda, pokućstvo, zavođenje, praktični saveti – i kako se prema tome odnosi čitalačka javnost (čitaoci masovne kulture, u širem smislu)? Možda je pravo pitanje gde je ta pesma “večno ženskog” koja će se navodno protezati kroz društvo i istoriju, uzevši u obzir da i dalje većinu naslovnica krase žene; jesu li one “razmekšale” društvo svojim prisustvom ili su ga isprovocirale svojim navodno sentimentalnim sadržajem. Naslov ovog poglavlja, takođe, predlaže određeno čitanje Morenovih predloga koji zvuče pozitivno, ali nisu sasvim pozitivistički.
Naslednica građanske kulture, koja se manje odnosi na muškarce a više na ženu koja guta romane, uslovljena civilizacijom u kojoj su ublaženi najbrutalniji vidovi ljudskog postojanja (borba za život, nadmetanje, fizičko nasilje), masovna kultura prirodno naginje veličanju ženskih vrednosti. Bilo je potrebno samo pola veka da lik »cover-girl«-e u SAD zameni lik pionira puritanca i energičnog biznismena.
Možemo li u ovome videti odraz jedne već dobro nam poznate razvojne odlike: »feminizacija« civilizacija koje su dostigle određeni stepen blagostanja ili bogatstva, taj »procvat« koji je sam već »dekadencija« jer »razmekšava«.
U masovnoj kulturi »muške« teme (agresija, pustolovina, ubistvo) su projektivne. »Ženske« teme (ljubav, porodično ognjište, udobnost) su identifikativne.
Ipak treba napomenuti da »muška« strana ne živi samo u snovima. Ona nalazi šire i nove izlaze u sektoru igara, a to je oblast sporta i razonode. U stvari, sport je teren muškosti koji masovna kultura ponovo otvara i proširuje. A među različitim sportovima posebnu pažnju treba pokloniti »džudu«, koji postaje sve popularniji, bez sumnje zato što predstavlja davnašnju tehniku za samopotvrđivanje.
Svakako treba voditi računa i o novom širenju lova (uključujući i razne oblike sportskog ribolova — na udicu ili podvodnog ribolova).* Iako lov nalazi neznatnu primenu među stanovnicima velikih naselja, iako je on nevažnija tema u masovnoj kulturi, ne treba ga posmatrati kao istrajavanje nečeg što već iščezava, već kao pokušaj obnove muških vrednosti.
*Svakako uključujući i lov na devojke: prilaženje devojkama agresivno-udvaračkom tehnikom.
Ali baš na planu igre sport, džudo, lov ostvaruju zaštitu ili obnovu muških vrlina. Reč je doduše o nekoj vrsti praktične radnje, ali ona ima ludički karakter. Prava kulturna praksa vezana je za »ženske« vrednosti, ljubav, udobnost, blagostanje.
Masovna kultura je žensko-muška; to znači da se u filmovima, štampi, u emisijama na radiju ili televiziji, nalaze kako sadržaji koji interesuju muškarca, tako i oni koji interesuju žene. Možda za sport imaju više interesovanja muškarci, ali nema čisto muških sektora u masovnoj kulturi. Pokušaj stvaranja jednog lista za muškarce (Adam) ostaje usamljen i ograničen. Nasuprot tome, džinovski autonomni ženski sektor — od listova za devojčice pa sve do nedeljnih listova sentimentalne sadržine — razvio se u masovnoj štampi.
U Francuskoj je štampa namenjena ženama dostigla tiraž od deset miliona primeraka nedeljno, a ovaj se penje i na petnaest miliona u nedelji u kojoj izađu i mesečni časopisi. Šest miliona otpada na ženske ilustrovane časopise (Mari-Kler, Eko de la Mod, El, Fam d’ Ožurdui, Mari-Frans), pet miliona na sentimentalnu štampu (Nu de, Konfidans, Festival), tri miliona na modne revije, za pletenje, krojenje itd…
Ova ženska štampa, koja se 1937. javlja sa rubrikom Strogo poverljivo, integriše u sebe, prerađujući ih u jeftinu sentimentalnu književnost, i modnu štampu. Razlikuje se od mršave feminističke štampe koja joj prethodi (Le žurnal de la fam Rejmonde Maöar). Feminizam ustupa mesto zahtevima »ženskog«. Možemo se poslužiti člankom Mini Gregoar (Minie Grégoire) (Espri, jul, 1959) za analizu tema ove štampe. Štampa se uglavnom bavi »srcem«, modom i lepotom, praktičnim savetima i, najzad, kulturom (film, književnost itd.). Dok srce praktično ima monopol u sentimentalnoj štampi, dok moda to čini u modnim revijama, veliki ilustrovani časopis (Mari-Kler, El, Fam d’Ožurdui, Eko de la Mod) dovode u ravnotežu ta dva elementa modernog shvatanja ženskog (25 do 40°/o materijala posvećeno je pitanjima srca, 22 do 30% modi i lepoti, 13 do 30°/o praktičnim savetima, 6 do 8°/o kuvarskim receptima, 12 do 20°/o — kulturi). Dve velike teme štampe namenjene ženama, s jedne strane, kuća, blagostanje, s druge — zavođenje, ljubav, stvarno su dve velike identifikatorske teme masovne kulture, ali tek u štampi za žene su čvrsto vezane sa praktičnim životom: saveti, recepti, krojevi, korisne adrese, rubrika »u četiri oka« upravljaju i rukovode ponašanjem u svakodnevnom životu.
Kroz praktične rubrike ženske štampe (a isto tako i muško-ženske štampe) pod ženskom kontrolom se odvijaju ne samo kućni poslovi nego i ceo novi svet blagostanja — komfora.
Naporedo s tim, veština zavođenja dobija sve veći značaj u novom shvatanju umeća ponašanja u svakodnevnom životu. Mi smo do te mere navikli da vidimo našminkane žene, brižljive u pogledu svoje linije, eksperte za toaletu i modu da zaboravljamo šta u stvari znači to pokazivanje. Prostitutka naglašava samo zavodnički poziv obične žene, a ova se doteruje kao da hoće da izazove jedno stalno »poželi me«. Ova žena, obična u velikim gradovima Zapada, izgleda kao bludnica u očima žena Moskve ili Gorkog. Jer ove poslednje nisu (bar još nisu) uključene u kolo svakodnevnog erotizma koji je masovna kultura unela u naše naravi.
Žena-uzor koji izbacuje masovna kultura liči na neku lutku za ljubav. Reklame i saveti su veoma precizno upravljeni na sekundarne seksualne odlike (kosu, grudi, usta, oči), na erogene znake (rublje, odelo, nakit), na ideal tanke, vitke lepote, na kukove, bedra, noge. Usne večito crvene, lice našminkano kao za neki ritual, označavaju stalni poziv u to sveto ljubavno ludilo, koje se očigledno otupljuje svakodnevnim mnoötvom stimulusa.
Otuda, uostalom, stalna trka za novim — nova šminka, nove frizure, nove haljine — što odgovara dvostrukoj potrebi: stvarno novoj potrebi za zavodničkim podsticanjem i potrebi za ličnim potvrđivanjem (biti drukčija od drugih).
To objašnjava da moda ulazi u masovno kolo. Moda silazi sa svojih visokih vrhova i odmah podvrgava sebi sva obeležja kojima se iskazuje zavodništvo, kao i pojedina obeležja kojima se iskazuje društveni standard, moda novih oblika automobila, električnih aparata u domaćinstvu itd.). Sa vrhova elite moda silazi među ženske mase.
Prvi pokretač mode je očigledno jednostavna potreba za promenom, koja se rađa iz zasićenosti već viđenog i iz privlačnosti novog. Drugi pokretač mode je želja za originalnošću, a određeni znaci treba da potvrde pripadnost eliti. Ali ova želja za originalnošću, čim se moda raširi, okreće se protivu sebe; jedinstveno, umnožavajući se, postaje standardno. Tako se moda aristokratski obnavlja a demokratski rasprostire. Masovna kultura igra glavnu ulogu u savremenoj modi: ona je instrument neposredne demokratizacije aristokratizma: dopušta da običan svet na najbrši način pođe za elitom; svim sredstvima se stavlja u službu identifikativne prijemčivosti: fotografijama modela visoke mode, praktičnim savetima kako da se prošlogodišnje haljine prilagode novom stilu, uputstvima kako da se konfekcija prilagodi stilu visoke mode itd. . . Sa svoje strane, visoka moda se odupire tome: velom tajne obavija pripremanje kolekcija, zabranjuje fotografisanje pre određenog datuma, progoni imitatore koji nemaju odobrenje za to. . . Ali u isto vreme dok se odupire, ona se prilagođava tekućoj struji ako u tome nalazi korist: reklame masovne štampe proširuju polje njenog dejstva; velike kuće izvlače korist iz toga što stavljaju svoje etikete na serijske ili polu-serijske erotizirane proizvode (parfemi, čarape itd.). Tako masovna kultura ostvaruje dijalektiku aristokratizacije i demokratizacije na svim nivoima, da bi najzad među širokom publikom standardizovala uživanja aristokratske nadindividualnosti. Dakle, i u ravniûenske mode masovna kultura nam otkriva pravu funkciju: obezbeđuje prilaz nedostižnim »olimpijskim arhetipovima«, omogućava da se postignu ta izražena individualnost i privlačnost. Dopušta mimetičku identifikaciju. U isto vreme, održava potrošačko ludilo (za odelom, nakitom, predmetima koji obeleûavaju društveni položaj), čiji značaj kao ekonomskog stimulansa postaje sve veći u društvu Zapada.
Kuća, blagostanje, moda, erotika su sektori gde ženska kultura ostaje u praktičnoj ravni. Tome nasuprot, imaginarno se razvija u domenu srca: priče, romani, foto-romani itd. Treba primetiti da se u tom carstvu srca jasno ocrtavaju tri zone: najpre pokroviteljska zona (rubrika »u Četiri oka«, sentimentalni problemi, bračni oglasi), gde čuvene savetodavke, kao Marsela Segal, Fransoaza Žiru, Elena Lazarev i psiholozi sa tri zvezdice, kao Andre Moroa, doktori za probleme Dulijete, kao Zan Diše, igraju ulogu pravih mentora za probleme ženskog.
Postoji takođe zona romansirane stvarnosti i romanesknog realizma, koja obuhvata romane, pripovetke, ljubavne biografije čuvenih ličnosti, informacije o žiotu olimpijaca, obojene fantastičnim elementom (iranski ciklus o šahovim ljubavima, anglosaksonski ciklus o stanovnicima Bakingemske palate, brabansonski ciklus o Belgijskom dvoru).
Najzad, postoji zona film-romana i foto-romana sentimentalne štampe. U ovim feljtonima u slikama nalazimo stare teme romana za narod XIX veka, sa siroticama, zamkovima, tajnama oko rođenja, užasnim nesporazumima, podmuklim nevernicama, čistim srcima. Neobičan razvoj sentimentalne štampe tokom petnaest godina (pet miliona primeraka nedeljno) izgleda kao da je u suprotnosti s našom glavnom hipotezom. Ali treba imati u vidu da je ta štampa prodrla u najšire slojeve i među najmlađe čitateljke, prilađavajući se starim »projektivnim« uzorima ljubavnog imaginarnog; uostalom, sentimentalna štampa je u opadanju u odnosu na velike ilustrovane časopise (šest miliona primeraka), u kojima vladaju identifikatorski uzori. Pored toga, ona se sve više okreće modernim oblicima indentifikacije, težeći za tim da vlasteline, aristokrate i pastirice raznih feljtona zameni novim olimpijcima (sportskim šampionima, avijatičarima, pevačicama, starletama itd.), ili inženjerima, lekarima, direktorima preduzeća. Najzad, ako ona i neguje neostvarljive snove, ona kroz njih veliča ljubav kao najvišu vrednost postojanja.
Štampa namenjena ženama predstavlja, dakle, mikrokosmos osnovnih praktičnih vrednosti masovne kulture: afirmaciju pojedinca kao privatnog lica, blagostanja, ljubavi, sreće. Ove osnovne vrednosti su stvarno vrednosti sa ženskom dominantom. Ovaj mikrokosmos je, osim toga, najaktivnije jezgro masovne kulture, svojim snažnim podsticajem na podražavanje, potrošnju, na određene oblike ponašanja.
Vodeće teme vezane za oblast ženskog se takođe razvijaju u okviru masovne kulture: štampa koja nije namenjena ženama nije namenjena ni muškarcima; ona je žensko-muöka i obuhvata sve teme ženske štampe (modu, pitanja srca, praktične savete, romansirane biografije itd.). Ali nadmoć ženskog se ispoljava u fenomenu cover-girl-e. Žensko lice gospodari koricama časopisa, bilo da jesu ili nisu za žene. Retki su cover-boy-i, kako u štampi za žene, tako i u Pari-maču, Žur de Fransu i drugim časopisima muško-ženske štampe.
Jedno jedino objašnjenje je moguće. Ako lice žene, a ne muškarca, gospodari u ženskom časopisu, to je zato što je tu glavno identifikativni uzor privlačne žene, a ne neko koga treba zavesti. Ako u časopisima masovne štampe žena takođe baca u zasenak muškarca, to je zbog toga što je ona još uvek identifikatorski subjekat čitateljki, dok je predmet želje čitalaca. Ova podudarnost žene subjekta i žene predmeta obezbeđuje hegemoniju ženskog lica. To nije samo vladavina žene subjekta-predmeta već ženskih vrednosti u okviru kulture. Ne postoji identijikativni muški uzor koji bi se konkurentski nametnuo.
Nije dovoljno samo potvrditi veličanje ženskih vrednosti. Isto tako treba ispitati arhetip savremene žene. Reč je o emancipovanoj ženi, ali o ženi u kojoj emancipacija nije ugušila dve funkcije žene-građanke: zavodničku i domaćinsku. Emancipacija žene se ne postiže samo društvenim priznanjem (pristupanjem muškim karijerama, političkim pravima itd) već i hipererotizacijom i transformacijom domaćičkog robovanja u kontrolu nad domaćinstvom putem električnih aparata.
U uzoru savremene žene sinkretizovana su tri imperativa: zavesti, voleti, udobno živeti. Postoji zaista antinomija između domaćeg ognjišta i ljubavi; razvod ili tajna ljubavna avantura mogu da razreše ili da pomire tu protivrečnost.
Ali najčudnija sinteza je sinteza erotike i srca: Natan Lejts (Nathan Leites) i Marta Volfenstejn (Martha Wolfenstein) su prvi u Džildi, koju je posle Rite Hejvort* ostvarivalo nekoliko velikih filmskih zvezda, prepoznali jedan osobeni tip žene, koji su nazvali good-bad girl (dobra-loša devojka). Ta good-bad girl ima lik bludnice ili vamp-žene, ali film nam otkriva da ima bezazlenu dušu i srce koje traži samo pravu ljubav. »Devica« i »vamp« su doista iščezli ustupajući mesto različitim varijantama good-bad girl-e, koja u sebi nosi nešto od snažne erotizacije vampa i čistote device. Ta kinematografska slika je sublimirana slika savremene žene: našminkana i doterana kao neka lutka za ljubav, ali u potrazi za pravom ljubavlju, nežnošću i srećom.
*N. Leites and M. Wolfenstein, Movies (vidi bibl. str. 238).
Možda je ovde reč o revoluciji u domenu ženskog. Hrišćanska kultura je do krajnjih granica suprotstavljala teme žene-majke ili sestre temama seksualnosti. Devica je bila ideal ljubavnog osećanja dok je prostitutka inkarnacija seksualnosti. Naravno, potajne, skrivene veze nisu nikad prestale da se održavaju između ove dve antinomske teme. Postepeno slabljenje jakih seksualnih tabua omogućilo je njihovo pomirenje bar prividno, u okrilju masovne kulture, u jednom uzoru žene čija je Ema Bovari bila nesrećna esenijanka, a koji sintetizuje vrline device i prostitutke.
To je izmirenje Margarete i Jelene Trojanske u okvirima malograđanskog života: Margareta doterana kao Jelena Trojanska, zahvaljujući Maks Faktoru i gospođi Ekspres, uređuje svoj dom, priprema obroke, ne prestajući da sanjari o velikom Faustu.
U isto vreme muškarac se feminizira: sentimentalniji je, nežniji, slabiji. Autoritativnog oca zamenjuje »materinski« otac, supruga-gazdu zamenjuje životni saputnik, odlučnog ljubavnika zamenjuje »maza«. Obrnuto, nekim čisto ženskim osobinama emancipacija donosi muškost: sociološka autodeterminacija koju je žena stekla postaje sada psihološka autodeterminacija. Iza ženskih spoljnih obeležja izbijaju samostalno i samosvesno ponašanje.
Američki film je i ovde dao sublimirani uzor masculine-feminine girl-e, a opet su Natan Lejts i Marta Volfenstejn istakli njegove osobine. Oni nisu preuveličali simbolički značaj scene iz filma Imati ili nemati kada Loren Bekol pita Hemfrija Bogarta: »Imate li vatre?« Tim malim činom pušačke emancipacije žena inauguriše svoj sopstveni love-making. Ona je ta koja otvoreno poziva muškarca na ljubav. Film je umnogostručio ove scene: žena prva predlaže poljubac ili kaže »volim vas«.
Jedan od uzora samostalne i samosvesne žene u ljubavnom ponašanju nalazi svoj jasan izraz u junakinji filma Hirošima, ljubavi moja. Ova izmena uloga, kad žena preuzima na sebe odlučivanje, a kad muškarac, nekim čudnim obrtom, izgleda kao u defanzivi, izazvala je dosta brojne psihoanalitičke primedbe. Možda je ovo opadanje muškosti stvarno duboko.
Tako ne samo da se ženske vrednosti otelotvoruju i počinju da deluju u društvu, a muške odlaze među snove ili nalaze primenu u sportu i igrama, već se ocrtava i nameće uzor žene, sličan onim velikim boginjama srednje Azije, devicama i prostitutkama, koje sledi muško prateće božanstvo, njihov Ijubavnik-satelit. I slika muškarca ostaje idealizovana, on je muževan i nežan istovremeno, zaštićen i zaštitnik, ali to nije više dominatorska slika. Seks naše civilizacije se natapa folikulinom. Na kraju avanture Fausta Zapada počinje da se razleže pesma večnog ženskog.
