Osvrtom na ovogodišnju izložbu povodom beogradske Nedelje ponosa, kustoskinja Queer salona 2017, Ana Simona Zelenović, definiše queer umetnost u Srbiji danas, istovremeno problematizujući svaki pokušaj njenog ograničenja.
U okviru Nedelje ponosa (Pride Week) u Beogradu tokom cele nedelje organizovani su različiti događaji koji se bave pitanjima queer (kvir) identiteta, kulture i problema queer ljudi u društvu. Organizovane su tribine, diskusije, kafe razgovori, izložbe i žurke. U galeriji Kulturnog centra Grada, 11. septembra je otvoren Queer salon koji se sada već tradicionalno održava svake godine u okviru Nedelje ponosa.
Kao kustoskinja ovogodišnjeg Salona imala sam dva osnovna cilja koja sam želela da postignem: da salon postavi pitanje Šta je queer umetnost – da tematizuje i mapira queer umetničku produkciju, odnosno problem definisanja queer umetnosti kao takve, ali i pitanje Šta je (sve) queer umetnost u Srbiji i u susednim zemljama danas.
Pošto je koncept queer-a u teoriji jako široko određen i ne podleže strogoj definiciji, time je otvoren i proširen prostor za tumačenje umetnosti kao queer. Cilj izložbe je da ukaže na to da je upravo ta subjektivna kategorija doživljaja queer-a ono što onemogućava queer umetnosti apriornu definiciju. Izložba nastoji da postavi pitanje da li postoji bilo šta što bi dela, koja se kao takva okarakterišu, vezalo tematski ili formalno, te postoje li ikakve odlike queer umetnosti i šta je čini prepoznatljivom.
Odabrani radovi najviše govore o rodnim i seksualnim identitetima, a mogu se klasifikovati u tri osnovne široko definisane tematske celine:
• Izražavanje i vizuelni identitet roda i seksualnosti
• Rodni i seksualni identitet kao društveni konstrukti
• Kritika opresivnih društvenih normi i praksi
Ove celine se, pre svega, odnose na teme predstavljene u delima, dok je pokušaj da se pronađe specifična queer forma umetničkog izražavanja ostala u domenu zapažanja o medijumu, likovnim elementima i postupcima kojim se umetnici/e služe. Radovi Damira Prljače, Kristofera Andrića, Milene Stanisavljević, Nataše Teofilović i Tončija Kranjčevića Batalića govore o potrebi umetnika i umetnica da analitički i kritički preispituju svoj identitet i uopšteno položaj individue u binarno urodnjenom društvu. Njihovi radovi se takođe dotiču teme na koji način društvene okolnosti uslovljavaju identitete, ali se ne bave toliko analizom uslova i uzroka, koliko posledicama koje društvene okolnosti imaju na način percepcije ličnog identiteta. Ono što ove radove kategorizuje kao queer umetnost je tematsko određenje, ali takođe i pozicija prvog lica, iz kojeg najčešće umetnice/i nastupaju. Prepoznavanje ličnog iskustva, iskustva sopstvenog identiteta – seksualnog ili rodnog, kao bitnog za umetničku ideju je u osnovi queer umetnosti – ona se i kroz istoriju, a i danas, oslanja u velikoj meri na afirmaciju subjektivnog i korišćenje njegovog kreativnog potencijala u svrhu izražavanja umetničke zamisli.
Druga grupa radova – radovi Dunje Đolović, Aleksandre Branković, Saše Kvrgića, Branka Burmaza i Ive Vejnović, govore o ovim identitetima u kontekstu društvenih normi, odnosno činjenici da su (ili načinu na koji su) oni društveno konstruisani. Treba primetiti da se mnogi od izloženih radova koriste tehnikama kolaža – u ovom slučaju forma je uslovljena temom, odnosno problemom društvenog konstrukcionizma koji simbolično ili ironično može biti prikazan kroz formu kolaža. Jukstapozicijom različitih predstava vizuelne reprezentacije rodnih i seksualnih identiteta analizira se do koje su mere ovi identiteti uslovljeni i kako individua i društvo prevazilaze ove konstrukte, ako ih uopšte prevazilaze. Kolaž svedoči o pomenutoj potrebi za fragmentacijom i kritičkim preispitivanjem identiteta, o definisanju naspram samodefinisanju, odnosno – kategorizaciji naspram identifikaciji.
Treća celina predstavlja radove grupe HAVEIT, Ninija Činotija i Branka Burmaza. Ova celina se odnosi, pre svega, na kritiku specifičnih društvenih praksi ili fenomena. Do određene mere društveno angažovani, ovi radovi predstavljaju kritički osvrt na konkretne političke situacije (HAVEIT), na društvene prakse (Burmaz) i promene (Činoti) koje uslovljavaju promene u percepciji identiteta.
Kroz proces selekcije došla sam do nekoliko zaključaka o queer umetnosti uopšte, kao i o queer umetnosti na prostoru Balkana. Ispostavilo se da je početna pretpostavka da queer umetnost ne podleže apriornoj definiciji u velikoj meri opravdana primerima prakse u regionu (ali i šire). Queer umetnost nije određena specifičnim setom tema, formalnih odlika ili tačno utvrđenim teorijskim polazištem ili identitetom umetnica/ka. Svakom novom izložbom ovog karaktera queer umetnost se iznova definiše, odnosno preispituje i redefiniše. Takođe, ona uvek nužno zavisi od teorijskog koncepta queer-a koji je takođe fluidan po svom karakteru i ne podleže značenjskim ograničenjima.
Queer umetnost na ovim prostorima, kako se na osnovu izloženih radova zaključuje, obuhvata širok spektar umetničkog izražavanja, medijuma, tema i formi. Ono što je zajedničko svim izloženim radovima je problematizacija kao idejni postupak – bilo da je reč o problematizaciji identiteta, razmatranju društvenih problema ili analizi izražajnih praksi identiteta. Mnogi radovi se pri kritikovanju koriste postupcima ironije, sarkazma, cinizma ili jednostavno duhovitosti, što su kroz istoriju queer umetnosti vrlo često korišćeni postupci. Zanimljivo je da ovi radovi koji govore o problemima rade to na vedar i dovitljiv način, uz izbegavanje teških narativa, bolnih emocija i mračnih raspoloženja. Ovakav postupak queer umetnosti govori dosta i o načinu na koji se queer osobe bore sa društvenim problemima i van umetničkog konteksta. Zajedničko za formu mnogih izloženih radova je potreba za destabilizacijom – objekta, strukture, likovnih i drugih izražajnih elemenata, te fragmentacija, kontrast, jukstapozicija kao likovni postupci. Upotreba ovih postupaka uopšte ne čudi, s obzirom na to da je priroda samog queer identiteta takva – destabilizuje, fragmentuje, jukstaponira i konstrastira utvrđene norme, strukture i očekivana ponašanja i identitete.
Queer umetnost u Srbiji i susednim zemljama i dalje zadržava teme vezane za izlazak iz ormara, društveno neprihvatanje, probleme sa identitetom, tipične za rane faze queer umetnosti u svetu, ali takođe uvodi i određene teme savremene queer umetnosti na Zapadu – prevazilaženje tipičnih prikaza queer ikonografije fokusiranjem na partikularne aspekte queer identiteta kao i problematizaciju identiteta unutar same zajednice.
Presek koji izložba pravi govori o velikom diverzitetu koji postoji na queer umetničkoj sceni, o poteškoćama na koje se nailazi pri pokušaju definicije i karakterizacije queer umetnosti. Ipak, pokušala sam da stvorim uvid u postojanje kreativne zajednice unutar koje je moguće redefinisati ustaljene umetničke forme ali i ustaljene rodne i seksualne identitete.
