Čitavog tog leta učila sam da živim / nazad u svojih /sedam soba, posećivala čamce-labudove, / pijacu, javljala se na telefon, / služila koktele, kako to ženama i priliči, vodila ljubav između podsuknji / i avgustovskog tena.
En Sekston (Anne Sexton) bila je američka pesnikinja (1928-1974), koju je netrepeljivost u porodičnim odnosima, i pored toga što je bila materijalno obezbeđena, odvela isprva u školu, a kasnije i do muža, za kojeg se udala sa 19 godina. Rano je dobila jednu ćerku, a zatim i drugu, dok će materinstvo postati dubok i stalan motiv u njenom pesništvu. Prvi nervni slom Sekston je doživela upravo nakon rođenja prve ćerke, nakon čega će uslediti hospitalizacije i teška depresija, koja ju je pratila sve do trenutka kada će okončati svoj život, mirno i simbolički, u sopstvnom automobilu. Sekston je pesme počela da piše na radionicama u Bostonu gde se 1957. pridružila pesničkoj grupi, a njena poezija će naknadno biti okarakterisana kao konfesionalna – kao i pesme mnogih njenih savremnica. Prva objavljena zbika bila je To Bedlam and Part Way Back (1960), a zatim su usledile All my Pretty Ones (1962), Live or Die (1966) – za koju je dobila Pulicerovu nagradu naredne godine – Love Poems (1969), Transformations (1972), The Death Notebooks (1974). Posthumno, objavljene su i knjige The Awful Rowing toward God (1975), 45 Mercy Street (1976), Words for Dr. Y: Uncollected Poems with Three Stories (1978). Glas koji čita i govori, glas En Sekston, javno je dostupan i moguće je na YouTube-u u krug vrteti njene tanane misli, sa pauzama za cigaretu ili polusomeh. Promišljen i savremen jezik, opsesivnost i taktilnost, bolnički hodnici, detinja koža, sve to se nalazi u njenim šakama i u proredima.
Konstrast izdavaštvo, u saradnji sa Kulturnim centrom Novog Sada, objavilo je tokom leta dugo očekivan izbor iz poezije En Sekston, nazvan Novembar tela i kalendara – po njenim rečima. Ova obimna knjiga sadrži neke od kultnih autorkinih pesama, u prevodu Vladimira Stojnića, ali i njene surove, izuzetno feminističke poglede na bajke braće Grim (iz knjige Tranformations), te nešto tiše i manje citirane poetične odlomke iz njenog opusa. Silvijina smrt, koja se nalazi u ovom izboru, predstavlja nežno obraćanje još jednoj velikoj američkoj spisateljici, Silviji Plat, koja je sebi teatralno oduzela život u svojoj kući, nekoliko desetina metara udaljena od svoje dece, deset godina pre nego što će En Sekston učiniti to isto. Deleći misli o kraju, zahtevajući mir, žeđ za konačnim mrakom za Sekston je nezajažljiva i precizna, a reči jedini način borbe. Time odiše i čitava knjiga Novembar tela i kalendara: nestabilnošću sopstvene pozicije, bolnim nerazumevanjem, razdvojenošću i udvojenošću – a otud i izbor pesme koja sledi za uvod u njeno stvaralaštvo.
UDVOJENA SLIKA (The Double Image)
1.
Punim trideset ovog novembra.
Ti si još mala, nemaš ni četiri.
Stojimo i gledamo kako lišće propada,
leprša na zimskoj kiši,
pa pljusne dole oprano. Uglavnom se
sećam te tri jeseni kada nisi živela ovde.
Kažu da te nikad nisam povratila.
Reći ću ti ono što nikada nećeš potpuno shvatiti:
sve medicinske hipoteze
koje objašnjavaju moj um, nikada neće biti istinite kao
ovo ošinuto lišće što se prepušta.
Ja, koja sam dva puta rešila
da se ubijem, izgovarala sam ti nadimak
tokom tih cmizdravih meseci kad si stigla;
dok ti je groznica hroptala
u grlu a ja se kretala kao pantomima
nad tvojom glavom. Zlobni anđeli mi se obratiše. Krivica
je moja, čuh da kažu. Tužakali su me
kao zelene veštice u mojoj glavi, puštali da kob
kaplje kao iz pokvarene slavine;
kao da mi je potopio stomak i ispunio ti kolevku,
neki stari dug koji moram preuzeti.
Smrt beše jednostavnija no što sam mislila.
Onoga dana kada si ozdravila i oporavila se
pustila sam da veštice odnesu moju grešnu dušu.
Pretvarala sam se da sam mrtva
dok su ljudi u belom ispumpavali otrov,
sprovodili me sputanu i opranu kroz besmislicu
kutija što govore i električnog kreveta.
Smejala sam se kad sam ugledala kućnu peglu u tom hotelu.
Danas žuto lišće
propada. Pitaš me kuda odlazi. Danas kažem
da je verovalo u sebe ili otpalo.
Danas, mala moja Džojs,
voli svoje ja tamo gde živi.
Nema nekog posebnog boga kome se možeš obratiti; ili
ako ga ima, zašto sam dozvolila da odrasteš
na drugom mestu. Nisi poznavala moj glas
kad sam se vratila da te pozovem. Nijedan superlativ
sutrašnjeg belog drveta niti imele
neće ti pomoći da shvatiš praznike koje si morala propustiti.
Onda kada nisam volela sebe,
obilazila sam tvoje raščišćene staze; pridržavala si mi rukavicu.
Nakon toga pao je novi sneg.
2.
Slali su mi pisma sa vestima o tebi,
a ja sam pravila mokasine u kojima nikad neću hodati.
Kada sam ozdravila dovoljno da podnesem
sebe, živela sam sa majkom. Prekasno je,
prekasno da živiš sa majkom, rekoše veštice.
Ali nisam otišla. Umesto toga, naručila sam
da mi naslikaju portret.
Delimično se povrativši od ludnice,
došla sam u majčinu kuću u Gloster,
u Masačusetsu. I tako se desilo
da je prigrabim; tako sam je i izgubila.
Ne mogu da ti oprostim samoubistvo, reče majka.
Nikad i nije. Umesto toga, naručila je
da mi naslikaju portret.
Živela sam kao besni gost,
prikrpljena stvar, preraslo dete.
Sećam se da je majka dala sve od sebe.
Odvela me je u Boston da promenim frizuru.
Imate majčin osmeh, reče slikar.
Nije me bilo briga. Umesto toga, naručila sam
da mi naslikaju portret.
Ima jedna crkva tamo gde sam odrasla
sa belim kredencima u koje su nas zatvarali,
red po red, kao puritance ili članove posade
što zajedno pevaju. Moj otac je dodavao tanjir.
Prekasno je da ti sada bude oprošteno, rekoše veštice.
Nije mi ni bilo baš oprošteno. Umesto toga, naručile su
da mi se naslika portret.
3.
Čitavog tog leta prskalice su pravile svod
nad primorskom travom.
Pričali smo o suši
dok je do soli sasušeno polje
postajalo prijatno ponovo. Da mi prođe vreme
probala sam da kosim travnjak,
a ujutro sam dobila svoj portret,
fiksirao mi je osmeh, dok ne postade zvaničan.
Jednom sam ti poštom poslala sliku zeca
i razglednicu sa ribarskom kolibom u Rokportu,
kao da je normalno
što sam ti majka, a nisam tu.
Okačili su moj portret na hladnom
severnom svetlu, ispravljali me
da budem dobro.
Ali moja majka se razbolela.
Okretala se od mene, kao da je smrt zarazna,
kao da je smrt prenosiva,
kao da ju je moje umiranje izjelo iznutra.
Tog avgusta imala si dve godine, ali ja sam sa sumnjom odmeravala svoje dane.
Prvog septembra me je pogledala
i rekla da je zbog mene dobila rak.
Izrezali su njene slatke brežuljke,
a ja još nisam imala odgovora.
4.
Te zime delimično se
povratila
od sterilnih doktorskih
odela, krstarenja rendgenskih zraka
praćenih morskom bolešću,
podivljale ćelijske
aritmetike. Operacija nedovršena,
debela ruka, prognoze loše, čula sam
da kažu.
Tokom morskih mećava
naručila je da joj
naslikaju portret.
Pećina ogledala,
postavljena na južni zid,
osmeh se slaže, konture se slažu.
A ti ličiš na mene; nosiš moje lice
koje nisi upoznala. Ali ipak si
bila moja.
Zimovala sam u Bostonu,
nevesta bez dece,
bez ičeg slatkog da podelim
sa vešticama što mi praviše društvo.
Propustila sam tvoje najranije detinjstvo,
ponovo pokušala da se ubijem,
i opet isprobala zapečaćeni hotel.
Prvog aprila si me nasamarila. Smejali smo se i
to beše fino.
5.
Poslednji put sam se odjavila
prvog maja;
diplomac mentalnih poremećaja,
sa odobrenjem svog analitičara,
završenom knjigom rima,
pisaćom mašinom i koferima.
Čitavog tog leta učila sam da živim
nazad u svojih
sedam soba, posećivala čamce-labudove,
pijacu, javljala se na telefon,
služila koktele, kako to ženama i
priliči, vodila ljubav između podsuknji
i avgustovskog tena. A ti si dolazila
svakog vikenda. Ali lažem.
Retko si dolazila. Samo sam te uobražavala,
prasence, leptir devojčice
sa obrazima od gumenih bombona,
neposlušna u trećoj, moj divni
stranac. I morala sam da otkrijem
zašto bih radije
umrla nego volela, kako će tvoja nevinost
boleti i kako ću prikupljati
krivicu kao mladi stažista
svoje simptome, neoborive dokaze.
Tog oktobarskog dana kada smo išli
u Gloster, crvena brda su me
podsetila na isušeni riđi kaput od lisičjeg
krzna u kojem sam se igrala kao dete; ukopana
kao medved ili kao šator,
kao velika nasmejana pećina ili lisica riđeg krzna.
Vozili smo se pored mrestilišta,
kolibe u kojoj prodaju mamce,
pored Pidžn Kouva, Jaht kluba,
Skvals Hila,do kuće koja mirno
čeka na vrhu mora,
i dva portreta što vise na naspramnim zidovima.
6.
Na severnoj svetlosti, osmeh mi je nepomičan,
senka mi ističe kost.
O čemu li sam sanjala dok sam stajala tamo,
sva u očima što iščekuju, pojas
osmeha, mlado lice,
zamka za lisice.
Na južnoj svetlosti, osmeh joj je nepomičan,
obrazi uveli kao sasušena
orhideja, ogledalo što mi se ruga, moja
svrgnuta ljubav, moja prva slika. Promatra me tim
licem, tom skamenjenom glavom smrti
koju sam prerasla.
Slikar nas je uhvatio na prekretnici;
osmehivale smo se u svom domu od platna,
pre nego što je svaka od nas pošla svojim predviđenim putem.
Isušeni kaput od riđeg lisičjeg krzna napravljen je da bi goreo.
Trunem na zidu, moj lični
Dorijan Grej.
Beše to pećina ogledala,
ta udvojena žena što bulji
u sebe, kao da je skamenjena
u vremenu – dve dame što sede u mrkim stolicama.
Poljubila si svoju baku,
a ona je zaplakala.
7.
Nisam mogla da te vratim
izuzev vikendima. Dolazila si
svaki put, stežući sliku zeca
koju sam ti poslala. Poslednji put raspakovala
sam ti stvari. Dodirujemo se po navici.
Tokom prve posete pitala si kako se zovem.
Sad si tu zastalno. Zaboraviću
kako smo se odbijale jedna o drugu kao marionete
na koncima. Ne beše to isto što i
ljubav, ta dozvola da ispunjavamo
vikende. Ogrebala si koleno. Naučila kako se zovem,
gegala se po trotoaru, dozivala i plakala.
Zvala si me mama i opet sam se setila svoje majke,
kako umire, negde u predgrađu Bostona.
Sećam se da smo ti dali ime Džojs
da bismo te zvali Radost.
Stigla si
kao nezgodni gost, sva umotana, vlažna
i čudna na mojim otežalim grudima.
Trebala si mi. Nisam htela dečaka,
samo devojčicu, mlečnu mišicu,
već voljenu, već bučnu u domu
svog bića. Nazvali smo te Radost.
Meni, koja nikad nisam bila dokraja sigurna
oko toga da sam devojčica, trebao je drugi
život, druga slika da me podseća.
I to beše moja najgora krivica; nisi mogla ni da
lečiš ni da tešiš. Stvorila sam te da nađem sebe.
