Izložba Perceptions/Percepcije, otvorena 28. septembra u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu, deo je šireg projekta saradnje Galerije Matice srpske i British Councila, koji podrazumeva pet izložbi prikazanih širom Balkana. Ove izložbe imaju za cilj da uspostave dijalog između britanskog i lokalnog nasleđa, stoga je svaka od pet izložbi koncipirana tako da, pored dela 14 umetnica iz kolekcije British Councila, prikaže i dela iz lokalnih institucija. Kustosi/kinje različitih institucija su sarađivale/li na projektu koji podstiče vidljivost umetnica i preispituje njihov položaj u zajednici, istoriji umetnosti i aktuelnim izlagačkim praksama.
Izložba u Novom Sadu predstavlja dela danas već kanonskih britanskih umetnica, poput Trejsi Emin, Sare Lukas, Rejčel Vajtrid i srpskoj publici verovatno manje poznata dela autorki Lore Oldridž, Antee Hamilton, Silije Hempton, Lubaine Himid, Ebigejl Lejn, Kamile Lou, Elizabet Prajs, Kler Strend, Džilijan Vering, Madam Jevond i Helen Čedvik. Iz kolekcije Matice srpske izdvojena su dela umetnica, ali i umetnika, koje/i se bave pitanjem položaja žene ili za predmet vizuelnih istraživanja imaju žensko telo, vizuelnu reprezentaciju roda i sl. Na prvi pogled očigledna je razlika između umetnica i umetnika sa područja Srbije i umetnica koje stvaraju u Britaniji. Ovaj oštri kontrast pre svega je posledica različitih konteksta, istorijskih i društveno-političkih okolnosti u kojima stvaraju, te je stoga i stilski sasvim jasna i oštra razlika ovih dela. Izložba je organizovana tematski, tako da se svaka prostorija bavi određenim problemima ili fenomenima kao što su autoportreti umetnica, žena kao personifikacija, prikaz ženskog tela, ženski pogled na muško telo. Tako je ideja autorki izložbe bila da pokažu da postoji dosta dela iz kolekcije Galerije Matice srpske koja se bave ženskim prostorima, temama, problemima i da Galerija u svojoj kolekciji sadrži veliki broj dela koji su stvorile umetnice. Projekat takođe dokazuje i da je saradnja između institucija različitih funkcija i delatnosti moguća i plodonosna.
Želja da se pokaže univerzalnost određenih tema i narativa je s jedne strane pozitivna, jer omogućava dijalog prošlosti i sadašnjosti i omogućava komunikaciju različitih konteksta, a sa druge strane može biti i utopijski pokušaj uspostavljanja nemogućeg narativa ili komparacija, s obzirom na prostorno-vremensku distancu i različitost uslova nastanka dela. U svakom slučaju, publika će imati prilike da vidi sjajne radove domaćih i britanskih umetnica (i po kojeg umetnika) koji se bave sličnim tematikama.
Prva sekcija govori o istraživanju reprezentacije identiteta kroz autoportret i portret. U ovom odeljku zatiču se intimne kontemplacije i osećanja umetnica povodom slike sebe, od ekspresivnih autoportreta Zore Petrović i uzdržanosti Katarine Ivanović, do ironije Sare Lukas i cinizma Trejsi Emin. Deo zanimljivo izlaže stilski različite radove, ali svi imaju jednu zajedničku crtu – pričaju o načinu na koji umetnice vide sebe u datom društvu. U tom smislu, autoportret je autorefleksivna, ali i kritička praksa, u kojoj umetnice neretko komentarišu sopstveni položaj i vizuelnu reprezentaciju. U okviru ovog odeljka prikazani su i portreti devojčica koje je fotografisala Kler Strend, a koji govore o tome na koji se način devojčice socijalizuju da postanu predmet pogleda, šta se od njih očekuje tokom odrastanja u rodnu ulogu žene i na koji način one uspevaju ili ne, slučajno ili namerno, da se u ta očekivanja uklope.
Drugi odeljak je tematski određen predstavama žena kao alegorija ili personifikacija. Ove idealizovane forme ženskog tela imaju korena još u antici u prikazima žene-boginje. One se ne bave stvarnim problemima niti temama vezanim za žene, već idealima maskulinog androcentričnog društva. Žene su prikazane kao alegorije hrabrosti, pravde, razboritosti i umerenosti, oličenje vrlina, ili pak kao država ili nacija. Izrazit je kontrast između moći ovih reprezentacija, moći nepostojećih žena-alegorija i stvarnih prava i moći koju žene imaju u društvu. Ipak, i ovde je uočljiva ambivalentnost – Anastas Jovanović i Đorđe Jovanović vezuju alegorije za nacionalne tematike, a britanska fotografkinja Madam Jevond poistovećuje žene s boginjama, ističući njihove lične vrline i moći. Drugi odeljak tako komunicira sa prvim kao njegov negativ. Dok u prvom odeljku umetnice pokazuju kroz (auto)portrete stvarni položaj žena u društvu, u drugom je ilustrovan način na koji se idealizacija forme i simbolizam u sadržaju ne bave problemima i situacijom, već služe potvrdi i učvršćivanju patrijarhalnih vrednosti u kulturi i politici ili idealizaciji ženske moći.
Takođe, drugi i treći odeljak uspostavljaju smislenu vezu kada su teme u pitanju. U trećem delu predstavljeni problem je slika ženskog tela. Prikazivanje, posebno nagog, ženskog tela pokreće pitanja objektifikacije ženskog tela i svođenja žene na predmet fizičke želje. Ovakve predstave su umetnice opovrgavale kroz ironiju ili alternativnu sliku tela. Radovi Lore Oldridž, Rejčel Vajtrid i Kamile Lou govore o drugačijem načinu sagledavanja ženskog tela, nude svoju verziju i komentare na treman ženskog tela u umetnosti ili životu. Ironija, baš kao i na autoportretima Sare Lukas ili Trejsi Emin iz prvog odeljka, svedoči o tome da umetnice neretko u svojim kritički intoniranim delima ne teže utopijskoj slici ženskog tela, pa ni nekoj glorifikaciji, već se radije duhovito kritički osvrću na postojeću situaciju.
Četvrti odeljak bavi se ženskim pogledom, politikom gledanja odnosno stvaranjem prostora da se gleda drugačije od ponuđenih muškihili ženskihpogleda, ili mogućnosti prekoračenja okvira sistema gledanja u kojima je kultura stvarana. U odeljku ima radova koji pokazuju tipičan odnos muškarca slikara prema ženskom aktu – Ženski akt Mladena Josića ili Slikar u ateljeu Save Šumanovića. Nasuprot tim čestim primerima muškog pogleda na ženu, zanimljivo je da se mogu videti i retki primeri ženskog pogleda na muško telo u muškim aktovima koje su izvele Danica Jovanović i Nadežda Petrović. Kako navodi Jelena Ognjanović, kustoskinja izložbe, ovo traganje za drugačijim pogledom moguće je naći i u nekoliko slika srpske umetnosti 19. veka – u delima Starica se moli pred obred Katarine Ivanović, Umetnikova supruga Nikole Aleksića i Starica Josifa Falte. Prikaz ostarelog ženskog tela bez idealizacije demistifikuje uobičajenu sliku objektifikovanog ženskog tela i umesto objekta nudi ženu i njen identitet kao subjekat.
Izložba je prikazala moguće načine kontekstualizovanja dela umetnica iz zbirke Galerije i ukazala je na to da se umetnice od 19. veka do danas bave pitanjima položaja žena u društvu i kritikom vizuelne reprezentacije žene, posebno njenog tela. Iako su konteksti u kojima britanske i srpske umetnice stvaraju potpuno različiti, pa postavka može delovati anahrono, izložena dela uspešno su mapirala teme kojima se umetnice bave i probleme prikaza žena u likovnoj umetnosti.
