Maj posvećujemo radnicama. Ekipa MILICA magazina imala je zadovoljstvo i čast da se susretne sa radnim ženama širom Srbije. Kao najdragocenije svedočanstvo našeg istraživanja predstavljamo vam portrete hrabrih i vrednih žena svakog ponedeljka radničkog meseca maja.
J.
Sedimo na podu i razgovaramo. J. mi objašnjava kako je završila na studijama agroekonomije, a potom, nakon brojnih pokušaja da radi u struci, privremeno se skrasila u call centru. „Posle završene gimnazije, htela sam da upišem engleski jezik, ali igrom slučaja sam otišla na agroekonomiju. To se ispostavilo kao mnogo bolja opcija: da sam završila samo engleski, onda bih i mogla da radim samo u call centru, iako sada zapravo i radim u call centru,“ smeje se i nastavlja: „ Tamo ima mnogo ljudi, većina su oni koji su završili neki jezik, mada veliki deo visokoobrazovanih radi bilo šta samo da bi radili, retko ko je u stvari u struci.“
Dok se u Srbiji često može čuti da bi „nas poljoprivreda spasila“, J. mi objašnjava kako stvari izgledaju na terenu: „U toku studija sam išla na prakse, manje-više vezane za struku, ali bez perspektive: iako mi je to bio cilj – da se ostanem, to je bilo gotovo nemoguće. Prvo sam volontirala u PKB-u tri meseca, a potom na Pijacama, to je bilo i malo plaćeno. Pijace su bile super, tu sam baš želela da ostanem: radilo se o državnoj firmi koja dobro posluje u tom trenutku za razliku od mnogih drugih.“ Pitam kako je došla na to mesto, gde npr. student agroekonomije može da potraži posao? „Nije išlo preko omladinske, nego sam tražiš i znaš da ćeš nešto morati da volontiraš barem malo zbog iskustva. Ali jako je teško zaposliti se i ostati tamo.“
„S druge strane, kao dete iz grada, imam taj „hendikep“ jer nemam zemlju pa da to znanje koje imam barem pokušam da primenim, kao neke moje koleginice što su uspele…“ Pomalo me je zbunilo ovo. Pitam je, uz dužno poštovanje, da li je fakultet neophodan za rad na njivi, tj. nije li se ona školovala za nešto drugo? Odmah me je razumela, ali objašnjava da za agroekonomiste ima jako malo mesta u ovoj zemlji jer ne postoji nikakav plan niti institucije kojima bi ona svojim znanjem, kao savetnik, menadžer ili, u krajnjoj liniji, ono što i jeste – ekonomistkinja specijalizovana za poljoprivredu, mogla da doprinese. Nakon ovih neuspeha, J. se na neko vreme zapošljava kao prodavačica u prodavnici dečije opreme i igračaka, što joj je prija na svakodnevnom nivou (razgovori s roditeljima, decom…), ali je posao naporan i često uključuje i fizički rad. Uskoro prelazi u call centar zbog bolje plate i odličnih uslova rada.
„To nije posao koji se gleda na duže staze, volela bih da pređem u neki drugi sektor (negde gde se neću javljati na telefon), ali to nije nešto što ja hoću ovako u životu. Ne želim uopšte da ostanem u ovoj zemlji…“, zaključuje. Pitam je zašto jer je deluje zadovoljna i platom i poslom. „Ako gledam budućnost, ako razmišljam o deci itd, onda ne bih želela ovde da ostanem, jer sve to nije dovoljno. Okej je samo za mene, privremeno, ali ne ako želim nešto ozbiljnije u životu.“
J. je jedna od brojnih mladih žena razočaranih uslovima koji se nude visokoobrazovanima u Srbiji. Mi joj čestitamo na upornosti i odlučnosti da od svog života napravi ono što želi, ali se i nadamo da će se stvari promeniti i da će ova zemlja imati mladima da ponudi dostojanstvenu životnu perspektivu.
ANA BOŽIĆ I VERICA MILUTINOVIĆ
Ana Božić i Verica Milutinović bivše su radnice nekadašnjeg jugoslovenskog tekstilnog giganta „22. decembar“ iz Kragujevca. Fabrika je svojevremeno izvozila širom Evrope gotovo 70% proizvoda i imala lanac prodavnica i tržnih centar u svim većim mestima Jugoslavije.
Ana Božić je dugo vremena radila kao frizerka u robnoj kući “Zlatna ruža” u vlasništvu fabrike sve dok salon nije zatvoren iz neobičnih razloga: previše dobro je radio, a u samoupravnom socijalizmu nije bilo prihvatljivo da jedna obična frizerka ima i do tri puta veću platu od svog direktora. Ana će ubrzo dati otkaz na mestu kasirke gde su je prebacili i upustiti se u privatne vode i raditi u svom salonu do penzije.
Verica Milutinović ostaće u fabrici na poziciji računovođe, u zgradi direkcije, gotovo do njenog nasilnog zatvaranja. Verica u nokat zna svaki detalj svake malverzacije i raznih nelegalnosti kroz koje su fabrika i radnice prošle tokom procesa privatizacije. Kulminacija svega bilo je izbacivanje radnica u štrajku doslovnim fizičkim nasiljem od strane unajmljenih privatnih lica sa fantomkama. Obe se i dalje sude sa kupcem “22. Decembra” za akcije koje im po zakonu pripadaju. Obe su godinama odvajale od plata za fabriku i ništa im nije vraćeno. Verica je u međuvremenu otišla u penziju a nedostatak prihoda nadoknađuje na pijaci, prodajući cveće koje sama uzgaja „i u bašti ali i u sobi, sa plastikom na podu.“
Verica i Ana provele su nas Kragujevcom, od centra preko mosta pa desno pa kroz otvorenu kapiju sada tuđe fabrike do zgrade direkcije i nazad. Ispričale su nam svoje priče i oduševile snagom i hrabrošću s kojima se nose sa svim problemima, ali i upornošću da im se vrati „ono što je njihovo“. Mi u tome pružamo podršku i zahvaljujemo se na gostoprimstvu!
M.
“Ugostiteljstvo mi je u krvi. Prvo deda, pa tata, potom muž i ja, stalno smo išli napred, lanci restorana. Čitav život sam se time bavila. Onda sam se razišla od muža i partnera u poslu i krenula sama. Ali u startu kreću dažbine, nameti, doprinosi, i kad sve poplaćaš, shvatiš da ti ne ostaje ništa. Bez obzira koliko se trudila i radila, nisam mogla to da isfinansiram. Morala sam da stavim ključ u bravu“, priča nam M, energična i potresena, sećajući se svoje bitke da opstane kao žena u privatnom ugostiteljskom biznisu.
Poražena, javila se na posao preko oglasa da radi u lancu pekara, primljena je, i već tri godine radi i napreduje. Krenula je od obične radnice i postala store menadžer, što je njena aktuelna pozicija u firmi, te joj je plata duplo veća nego u početku. Ali M. i dalje sve radi: i peče, i služi i pere i menadžeriše.
“Ne mogu da kažem da sam oštećena ovde, ali se i radi. Ako treba da ostanem dvanaest sati, ostajem. Subota, nedelja, ostajem. Posao se radi dok se ne završi. Ako treba pekač, uskačem, ujutro u četiri dolazim i pečem hleb. U opisu posla je da moraš sve da radiš. I to nije samo meni određeno nego svima. I ja sam sada u toj situaciji da imam kao nekakvu privilegiju da mi je plata duplo veća nego drugima, ali ne doživljavam to kao nagradu, to je sve zarađeno. Ali se zato i očekuje od mene. Ne mogu da kažem “ne mogu, bolesna sam”. Nekome je, međutim, to previše naporno. Meni su deca odrasla, i oni su zaposleni, ali ima žena koje imaju malu decu i one ne žele i ne mogu da ovde provode sve svoje vreme. Što je potupno razumljivo. A to se od njih očekuje, a ne ispunjavaju te uslove i onda odlaze. Svako se bori za sebe. I koliko očekuješ od sebe, toliko i daješ”, ispričala nam je M, pekarka širokog osmeha, ne želeći da otkrije i svoj identitet. Mi joj aplaudiramo na hrabrosti, vrednoći i istrajnosti!
MILICA LUPŠOR
Uvek mi kažu: „Ćuti, Milice, može i gore… Onu ženu su pre koji dan prebili na njivi – nas barem niko ne bije. One ljude nisu platili tri meseca – nas barem plaćaju. Jeste, malo je, ali bude za račune…“ Milica Lupšor radila je kao laborantkinja, kao mlekarka, kao privatnica u svojoj tekstilnoj radnji. Poslednjih godina, dane provodi kao sezonska radnica u berbi „na atarima u bližoj i daljoj“ okolini Zrenjanina. Zajedno sa drugaricama 2016. godine osniva Udruženje za radna prava žena „ROZA“ i putuje širom Srbije pokušavajući da poveže radnice u sličnom položaju i bliskih iskustava. Svesna je da se radi o malim koracima borbe za dostojanstvene radne uslove i da joj politički rad tek predstoji. Bez države koja ima sluha za probleme s kojima se suočava blizu 100.000 sezonskih radnika i radnica ništa se ozbiljno neće postići. Ali naša Milica ne odustaje: snima filmove, piše tekstove, bodri svoje drugove sa njiva. Smatra da je strah od otkaza, ali i od sramote, glavna kočnica u organizovanju zajedničke borbe. Na terenu, žene su međusobno solidarne a kada dođe do pobune, u prvim su redovima, bučnije i žustrije od svojih muževa i kolega. „Kada se žene osveste, kada shvate da se bore za sebe, svoj posao i svoje porodice i decu, niko nije borbeniji od njih“, kaže sa sjajem u očima. Milica će i ovo leto provesti kao sezonska nadničarka. Ali za 1. maj, u prvom je redu na protestu za radnička prava.
