Šta bi jedna majka malog deteta mogla da poželi za Novu godinu od Deda Mraza (ili Božić Bate, šta ko više voli)? Više sna? Manje prehlada? Snažan apetit kod deteta i makar malo slabiji kod nje same? Mogućnosti su beskonačne kad se sanja i priželjkuje. Ono čega sigurno nikad ne fali krajem svake kalendarske godine jeste prisećanje i nostalgija, pa su i Ana i Staša podlegle porivu da uporede savremenu prazničnu atmosferu sa onom iz njihovog detinjstva. Da, dođu tako te neke godine kad uhvatiš sebe kako nehotice izgovaraš “U moje vreme…”
O dečjim dočecima – nekad i sad
ANA: Kad sam bila mala nisam mogla da verujem da mama i tata, koji su veliki i mogu da idu napolje kad je mrak, hoće da za Novu godinu ostanu kod kuće. Tada sam čeznula za tim da porastem i da uveče, a pogotovo za tako spektakularan dan kao što je Nova godina idem negde napolje, idem u neki provod za koji još nisam znala šta podrazumeva, ali sam predosećala da je sigurno uzbudljiv.
STAŠA: Svi ti provodi su tada, iz dečje perspektive, izgledali duplo magičnije nego što zaista jesu. Bila sam ubeđena da ceo svet za Novu godinu izgleda kao oni kičasti TV programi osamdesetih godina, sve posuto šljokicama i neonskim svetlima i svi ludi od sreće. A, u stvari, bilo je potpuno obrnuto. Ako si imao sreće, tako je bilo uglavnom samo kod kuće.
ANA: Mama i tata su gledali nešto lepo na televiziji, slušali bismo muziku, večerali svakakve đakonije, možda gledali film, dočekali ponoć, otvorili poklon, a onda bi oni odlazili da spavaju. Ja sam uvek ostajala duže i oni me nisu sprečavali. Tu govorim o sebi od četiri, pet godina. Gledala bih nešto i jela baklave. Sećam se da sam uvek negde oko jedan ujutru jela baklave, očigledno su moji bili baš libelarni.
STAŠA: Mi smo svi ostajali budni dok ne popadamo od umora. Ja sam se takmičila sa samom sobom svake godine za koliko ću premašiti svoj rekord ostajanja budnom od prošlog puta. Maksimum se desio negde oko devete godine kada sam ostala do pet, a onda prespavala ceo prvi januar. Osećala sam se kao da sam osvojila Mont Everest.
ANA: Prvog januara, čak i pre postojanja Ulice otvorenog srca, uvek bismo ujutru išli u šetnju po gradu, išli bismo do Andrićevog venca, sećam se da sam tad saznala za Andrićevo postojanje.
STAŠA: Doručko-ručak u krevetu, tanjir prepun slasnih ostataka sinoćne gozbe. “Dečja radost” – tako je moja mama zvala to hladno posluženje. I stvarno je bila radost. Čak i danas, posle svakog kućnog slavlja, ja sklopim sebi taj mini “švedski tanjir” i kažem naglas – “Evo meni dečje radosti!”.
ANA: Nove godine mog detinjstva bile su svečane i vrlo relaksirane, a takvi smo i mi sada, čini mi se. Kupimo dobro čačansko pečenje, napravimo pite i salate, fino crno vino, gledamo filmove ili TV program, dete se igra, ručka, spava, a onda i mi. Prošle nove godine je još bio mali, ali tako je otprilike izgledalo. I nije mi smetalo što je tako. Bila sam kao moji roditelji u mom detinjstvu, bilo mi je drago što sam kod kuće i što mi je prijatno.
STAŠA: Iz ove perspektive mi se čini da su moji roditelji onomad bili daleko izdržljiviji nego što sam ja sad. Prošle Nove godine, sve troje smo zaspali u krevetu negde oko 23h. Sećam se da sam se nakratko probudila dvadesetak minuta posle ponoći i bunovno čestitala mužu i bebi, koje nije bilo briga jer su spavali dubokim snom. Beba je hrkala. Nadam se da ćemo ove godine uspeti da proizvedemo malo više prazničnog raspoloženja, i zbog deteta, a i zbog nas dvoje. Valja se.
O dočecima – sa i bez dece
STAŠA: Ti izlasci za dočeke su, zapravo, baš precenjeni.
ANA: Iskustvo mi je pokazalo da dočeci Nove godine nisu najbolji provodi u životu, i da i ću ih i bez deteta i sa detetom imati desetak boljih tokom godine, zato mi i nije teško što neću nigde ići baš te večeri.
STAŠA: Ja sam i kao značajno mlađa (i odmornija) preklinjala svoje društvo da se “nabijemo svi na jednu gajbu” i gledamo filmove; svaki put kad bih otišla na žurku, provela bih se užasno. Postoji taj nepravedni pritisak da ti te noći sve bude fantastično zbog one stare kletve – “Kako provedeš doček, takva će ti biti cela godina.” Naročito kad si mlad i singl, na primer. Tad je loš provod ili, ne daj bože, usamljenost za prokletu “najluđu noć” razlog da ti ceo januar bude depresivan.
ANA: Svako ko me poznaje zna da mogu da ostanem budna do ujutru, a čudno je da sam se baš na tim famoznim dočecima već oko tri osećala skljokano. Što me nije sprečavalo da ostajem do jutra i vučem se kući sa prvojanuarskim petlovima. Sada mi se čini da imam više entuzijazma za stvari kojima ranije nisam imala vremena da posvetim pažnju – kićenju kuće ili spremanju nekog kolača. Sad se mnogo radujem, jer hoću da nam bude mnogo lepo, pogotovo da bi i Fićko osetio tu radost.
STAŠA: Pa, tačno, prilično je važno da se klincima ne oduzme baš odmah na početku života pravo na osećaj čarolije i beskonačnih mogućnosti. Meni, kao ciniku i pesimisti, to često pada vrlo teško, ali onda se nateram da učestvujem, i negde na pola kićenja jelke zaboravim na sav sarkazam i počnem da pevam pesmice. To, naravno, potraje do drugog januara predveče, kada mi je već muka od svega novogodišnjeg.
ANA: Ono što nikako ne želim da menjam u odnosu na ranije je to da ću gledati vesti u jutarnjem programu u kome javljaju koja se beba rodila prva u Novoj godini i kako su godinu dočekali Sidnej, a kako Kiribati i Moskva. Takođe – ostala je ista torta i kafa uz Bečki koncert. Taj ritual želim i detetu da prenesem.
O Deda Mrazu
STAŠA: Hoće li i vas pohoditi Deda Mraz?
ANA: Nisam luda za Deda Mrazom, ali nemam ništa protiv. Tek treba da vidim da li će moje dete da se primi na celu tu priču, a mislim da je još mali za to. Ja kao dete nisam bila baš najoštrija olovka, pa dugo nisam shvatala zašto tata nije tu kada je tu Deda Mraz. Ja sam ljubitelj popularne kulture, čiji je Deda Mraz deo, pa mi on ne smeta, iako više volim njegovo korišćenje van konteksta dečijeg novogodišnjeg narativa.
STAŠA: To je možda najdrastičnija promena u mom životu trenutno. Pošto sam odrasla u dečjem pozorištu zbog tatinog angažmana tamo, vrlo rano mi je ubijena svaka iluzija oko prirode famoznog starca, uvek sam to smatrala posebno prljavom prevarom od strane roditelja. A sada, s druge strane, muž i ja već drugu godinu dogovaramo sa jednim našim dobrim prijateljem glumcem da bude Deda Mraz za svu malu decu u našoj široj porodici (a ima ih podosta). Uživamo da gledamo izraze lica klinaca kada ugledaju Dedu s poklonima. Sad smo mi ti prevaranti koje sam nekada prezirala. Lucija je, baš kao i Fića, još uvek mala da to sve u potpunosti shvati, ali je oduševljenje druge, starije dece zarazno, pa se i ona veseli.
ANA: E, nisam pomenula radio-stanicu WFMU, koja svake Nove godine za praznike pušta rokabili novogodišnje pesme, a dobar deo je posvećen Deda Mrazu. Eto, i to ćemo pustiti Fićku da sluša. Uz panetone, nadamo se ne kupovni, nego mamin.
O jelkama i hodajućoj deci
STAŠA: Kako ćemo s jelkom ove godine? Ja nisam pametna.
ANA: Za prošlu Novu godinu Filip je bio mali i nije hodao, pa je bilo lako. Jelka je bila na podu, lepa i svetlela je. Sada je malo drugačije, jer je onako lepo okićena – veoma zanimljiva, a i uklučena je u struju, pa mislim da moramo negde da je podignemo. To kada je okitimo, što još nismo uspeli.
STAŠA: Ja se još nisam usudila, zato sada skupljam tuđa iskustva, nadajući se da ću uspeti da uklopim okićenu jelku u bezbedno okruženje za ovu skakutalicu od deteta. Gotovo je sigurno da mora da se podigne i da nema ništa od onih divnih staklenih ukrasa. Lampica se, pak, ne odričem!
ANA: Prošle godine smo kupili fensi svetleće drvce, ali ove godine želim da kupimo pravu jelku. Naravno, sa busenom. Moji roditelji su uvek kupovali takve, pa nam je bašta puna novogodišnjih jelki. Ipak, potrudiću se da je kitimo zajedno. I mnogo volim tu svečanu atmosferu i mrak u kome je samo divna jelka. Za sad smo mu samo pokazivali neke druge ukrase koji svetle kao što je svetleći ananas ili disko kugle.
STAŠA: Znajući koliko ova mala sve nejestivo voli da proba (iako je izbirljiva oko svega jestivog), prava jelka ne dolazi u obzir jer znam da bi je Lucija pre ili kasnije obrstila. Ionako je ovde na moru jelka sa busenom apsolutna egzotika.
ANA: U svakom slučaju će morati da se podigne.
STAŠA: Da, da, visoko.
ANA: Jer u ovoj fazi “NEMOJ!” ne funkcioniše.
STAŠA: Više ih nekako – inspiriše.
ANA: Jelka visoko i – mirna Bačka.
