”Novi dan je na vidiku”, “Njihovo vreme je isteklo”, “Postale smo glavna priča” vrhunci su, već se može ustanoviti, istorijskog govora Opre Vinfri (Oprah Winfrey), koji je održala prilikom primanja nagrade Sesil B. Demil (Cecil B. DeMille) na ovogodišnjoj dodeli Zlatnih globusa u Los Anđelesu. Ovaj govor spektakularno je najavio žensku 2018. godinu u Sjedinjenim Državama.
Samo nekoliko dana pre moćnog govora najveće televizijske zvezde, grupa uticajnih žena Holivuda osnovala je “Time is up” i najavila kampanju solidarnosti i podrške ženama koje prijavljuju seksualno zlostavljanje na radnom mestu. Objava kampanje 1. januara u dnevnom listu New York Times se poziva na pismo Nacionalnog saveza žena farmera (Alianza Nacional de Campesinas), objavljeno u časopisu Time u novembru 2017.godine u kojem se 700 000 žena farmera solidariše sa holivudskim zvezdama koje su se eksponirale povodom seksualnog zlostavljana u Vajnstin aferi i kampanji #metoo. Osnivačice takođe ističu želju da podrže sve žene, muškarce, pripradnike drugih rasa, LGBT zajednice, sve, koji imaju teži pristup medijima i resursima kako bi prijavili seksualno zlostavljanje. Na samom osnivanju najavljene su i prve inicijative kampanje:
– Fond od 13 miliona dolara kojim upravlja Nacionalni ženski pravni fond namenjen ženama sa manjim primanjima koje traže pravnu zaštitu prilikom prijavljivanja seksualnog zlostavljanja i uznemiravanja na radnom mestu
– Zalaganje za zakonski regulisano kažnjavanje kompanija koje tolerišu seksualno zlostavljanje
– Pokret za podjednaku rodnu zastupljenost u studijima i agencijama za talente
– Poziv ženama da na 75. Zlatnom globusu na crvenom tepihu nose crne toalete i pričaju o seksualnom uznemiravanju
Žene su na crvenom tepihu listom nosile crne haljine i odela i govorile su o solidarnosti sa ženama koje doživaljavaju seksualno nasilje, ne ograničavajući se isključivo na holivudsku filmsku industriju. Ipak, vrhunac večeri bio je govor Opre Vinfri, gde je njeno ponavljanje reči: “Time is up” (Vreme je isteklo), pozdravljeno ovacijama prepune sale. Govor je pokrenuo lavinu reakcija i špekulacija oko mogućnosti da Opra uđe u trku kao kandidatkinja na sledećim predsedničkim izborima. Tag #Oprah2020 vrteo se na društvenim mrežama, uz podršku miliona fanova. Velike medijske kuće procenjivale su, čak podgrejavale, ovu potencijalnu mogućnost pobede nad Trampom, čak je i Tramp reagovao, negirajući Oprinu nameru da se kandiduje. I dok je još trajala ova euforija, pojavio se bezazlen post na Instagram story jednog lifestyle magazina: #Oprah2020 OUT. Tih dana je utihla priča o predsednici Opri. Marketinški tim najveće svetske zvezde je zatvorio ovo poglavlje, ali ostavio prostor za neizvestan nastavak.
Negde istovremeno sa Golden Globe aplauzima hrabrim ženama, u francuskom dnevnom listu Le Monde objavljeno je pismo koje potpisuje sto francuskih žena, među kojima i spisateljica Katerin Mije (Catherine Millet), glumica i pevačica Ingrid Kaven (Ingrid Caven) i diva Katerin Denev (Catherine Deneuve). Pismo reaguje na kampanje “Me too” i “Time is up”, dajući veoma proizvoljnu, mnogi bi rekli, i veoma drsku definiciju granice između flerta i seksualnog uznemiravanja. “Silovanje je zločin. Ali nabacivanje, uporno ili nespretno, nije krivično delo, niti je galantnost mačistička agresija”. Stotinu Francuskinja uspelo je uvede kratku polemiku po medijima , CD je dala još nekoliko “zanosnih” izjava, ali po svemu sudeći, “njihovo vreme je isteklo”.
Za to vreme…. Oprin uticajni govor nastavio je da inspiriše ženski pokret širom Amerike.
Na godišnjicu stupanja predsednika Trampana na funkciju, i godišnjicu istorijskog Ženskog marša 2017, dogodilo se novo milionsko okupljanje građana i građanki širom Amerike u Ženskom maršu 2018. Fokus je bio na paroli “Power to the Polls” (Moć glasanju), sa namerom da se poveća učešće na izborima i to upisivanjem u novi registar građana i građanki sa pravom glasa, kao i na ohrabrivanju žena da se kandiduju za javne pozicije. Feminizacija politike i političkog odlučivanja postaje sve prisutnija tema.
Krajem januara na godišnjem obraćanju američkog predsednika Kongresu, u čuvenom govoru o stanju nacije (State of the Union), predstavnice Demokratske partije bile su obučene u crno iz solidarnosti prema ženama koje su progovorile o seksualnom zlostavljanju u svim društvenim segmentima. Ovo je samo jedan od načina na koje su žene Demokrate pokazale neslaganje sa predsednikom kojeg je 17 žena optužilo za seksualno uznemiravanje. Solidarnost prema ženama izrazile su i predstavnice crnih žena koje su nosile crvenu značku, u znak sećanja na Rejsi Tejlor (Recy Taylor), crnu ženu, žrtvu seksualnog nasilja čijim tlačiteljima nikad nije suđeno. Rejsi je preminula krajem prošle godine, a njen tragičan slučaj istakla je i Opra u pomenutom govoru. Članice američkog Kongresa dovele su na ovo kongresno zasedanje, kao gošće, žene – žrtve seksualnog nasilja.
Lois Frenkel (Lois Frankel), predsednica demokratske ženske radne grupe u Beloj kući, rekla je: “Žene su uznemirene, ali u utorak su Demokrate odrazile tu uznemirenost na nacionalnoj sceni.”
“Seksualno uznemiravanje”, kaže Frankel, “verovatno neće biti glavna tema koja će zanimati glasače u 2018, ali žene svakako traže politiku i zakone koji će ih zaštiti od te vrste zlostavljanja i uznemiravanja. Takođe, glasaće sa zakonodavce koji imaju sluha za ova pitanja. One su svakako protiv onih zakonodavaca koji su i sami predatori.”
U kontekstu zakonodavaca koji su osetljivi na rodna pitanja, pomenućemo premijera Kanade Džastina Trudoa (Justin Trudeau), čija je korekcija upućena jednoj ženi na tribini u Albertini, da radije koristimo termin “peoplekind” umesto “menkind” izazvala brojne kotroverzne reakcije. Od toga da je premijer isuviše politički korektan i da izmišlja reči, do ovacija i podrške na samoj tribini gde se “upadica” i dogodila. Složićete se da je konačno jedna “izmišljotina” postala dobra vest, nije li?
Još bolja vest jeste objava pokreta “Time is up” da je u prvih mesec dana kampanje fond sakupio 20 miliona dolara, namenjenih za pravnu zaštitu žena koje prijave seksualno nasilje i uznemiravanje na radnom mestu.
Sva ova dešavanja u Sjedinjenim Državama koja su doprla do nas preko društvenih mreža i naslovnih vesti velikih medijiskih kuća ukazuju i na to da je i onih manje vidljivih, podjednako važnih i verovatno još doslednijih, sve više. Jer, kako Opra Vinfri, junakinja sa početka teksta, kaže:
“Nikada ne uspe iz prve. Samo će serija doslednih poteza dovesti do toga da ljudi kažu: vreme je za promene.”
GOVOR OPRE VINFRI PRILIKOM PRIMANJA SESIL B. DEMIL NAGRADE NA OVOGODIŠNJOJ DODELI ZLATNIH GLOBUSA, 7. JANUAR 2018.
1964. godine bila sam mala devojčica, kada sam, na linoleumskom podu, u kući moje majke u Milvokiju, gledala En Benkroft kako dodeljuje nagradu za najboljeg glumca na 36. dodeli Oskara.
Otvorila je kovertu i izgovorila pet reči koje su obeležile čovečanstvo: “Pobednik je Sidni Poatje”. Na binu se popeo najelegantniji čovek kojeg sam ikad videla. Sećam se da mu je kravata bila bela, a koža, naravno, crna. Nikada ranije nisam videla da je neki crni muškarac, na taj način, proslavljan. Mnogo sam puta pokušavala da objasnim šta jedan takav momenat znači devojčici poput mene, koja sam gledala kako moja majka dolazila sa posla, premorena od čišćenja tuđih kuća. Mogu samo da citiram Sidnija u filmu “Poljski ljiljani”: Amin, amin. Amin.
Sidni je, 1982. godine, dobio Sesil B. De Mil nagradu na dodeli nagrada Zlatni globus, i jasno mi je da i mene sada gleda neka devojčica, kako postajem prva crna žena koja dobija ovu nagradu.
Čast mi je, čast i privilegija, da podelim ovo veče sa svima njima i sa izuzetnim muškarcima i ženama koji me inspirišu, podstiču, podržavaju, i koji su učinili ovo moje putovanje mogućim. Denis Svonson, koji je rizikovao kada me je primio u emisiju AM Chicago. Kvinsi Džouns, koji me je video u toj emisiji i rekao Stivenu Spilbergu da bi trebalo da glumim Sofi u “Boji purpura”. Gejl, koja je bila definicija prijatelja. I Stedman, koji je sve ovo vreme moj oslonac. Samo da pomenem nekoliko.
Htela bih da se zahvalim Holivudskom udruženju stranih novinara, jer smo svi svedoci toga koliko su mediji napadani ovih dana, ali znamo i da je njihova nezasita posvećenost otkrivanju istine ono što nas sprečava da zatvoramo oči pred korupcijom i nepravdom, pred tiranima i žrtvama, pred tajnama i lažima.
Moram da kažem da cenim novinare više nego ikada, dok pokušavamo da se snalazimo u ovom komplikovanom vremenu: ono što sigurno znam je da je govoriti istinu najmoćnije oružje koje imamo. Posebno sam ponosna i inspirisana svim onim ženama koje su bile dovoljno hrabre i osnažene da progovore i podele sa nama svoje priče. A ove godine, mi smo postale glavna priča.
Ova priča ne odnosi se samo na industriju zabave. Ona prevazilazi svaku kulturu, rasu, religiju, politiku ili radno mesto. Zato večeras želim da se zahvalim svim ženama koje su trpele godine nasilja zato što su, poput moje majke, morale da nahrane decu i plaćaju račune i prate svoje snove.
To su žene za čija imena nikad nećemo čuti. One su domaćice ili radnice na farmama, u fabrikama, restoranima i na fakultetima, u inženjerstvu, medicini, nauci…. Neke su iz sfere politike, tehnologije, biznisa. One su olimpijske sportistkinje i vojnici.
I da pomenem Resi Tejlor, ženu čije ime znam, a htela bih da i vi znate. Resi Tejlor je 1944. godine bila mlada žena i majka. Vraćala se kući iz crkve u Abervilu, u Alabami, kada ju je otela šestorica naoružanih belih muškaraca, silovana je, i ostavljena pored puta vezanih očiju. Pretili su da će je ubiti ako ikome kaže, ali slučaj je prijavljen organizaciji NAACP, gde je za glavnu islednikovicu postavljena Roza Parks. Njih dve su zajedno tražile pravdu, ali pravde nije bilo u vreme Džima Kroua. Muškarci koji su pokušali da je unište nikada nisu krivično gonjeni. Resi Tejlor je umrla pre deset dana, nešto malo pre svog 98. rođendana. Živela je, kako smo sve mi živele, u kulturi od strane brutalno moćnih muškaraca. Previše dugo se ženama nije verovalo ako bi se usudile da progovore istinu o moći tih muškaraca. Ali njihovo vreme je isteklo.
Njihovo vreme je isteklo. Njihovo vreme je isteklo. I samo se nadam da je Resi Tejlor umrla znajući da je njena istina, kao i istina mnogih drugih žena, koje su mučene u to vreme, kao i danas uostalom, i dalje živa. Živela je negde u srcu Roze Parks skoro 11 godina kasnije kada je odlučila da ne ustupi mesto u autobusu. I živi u svim ženama koje su odlučile da izuste “I ja”, kao i u svakom muškarcu koji je pristao ih sluša.
U svojoj karijeri sam se uvek trudila da, kroz televiziju ili film, prikažem kako se muškarci i žene zaista ponašaju, kako doživljavamo sramotu, ljubav i bes, kako se povlačimo i kako izdržavamo. Intervjuisala sam ljude koji su preživeli neke od najružnijih stvari koje život može da priredi. Osobina koju svi oni dele je da imaju nadu da će osvanuti svetlije jutro, čak i posle najmračnijih noći. Želim da poručim svim devojčicama koje me gledaju, da je novi dan na vidiku.
I kada novi dan konačno osvane, biće to zbog mnogih izvanrednih žena, od kojih su neke večeras prisutne, i zbog onih fenomenalnih muškaraca koji se bore da nas povedu u vreme kada više niko neće morati da kaže “i ja”. Nikad više. Hvala vam.
