Povodom izložbe Out of Space u Kulturnom centru GRAD kustos galerije Aleksandar Stojanović razgovarao je sa umetnicom Danijelom Pivašević Tenner o njenoj izloženoj instalaciji, kao i o održivim osnovama na kojima gradi svoju poetiku. Kroz svoj rad ona istražuje društvene fenomene, ali i status koji keramika i skulptura imaju danas. Ova prostorna instalacija van prostora − Out of Space − istražuje univerzalni fenomen promene identiteta gradova, takozvanu džentrifikaciju. Autorka se ovom temom bavi već duže vreme, a u Beogradu će se pozabaviti lokalnim uslovnostima ovog procesa na taj način što će ova instalacija biti proizvod od lokalnih materijala, odnosno ovdašnje zemlje koju Danijela koristi u izlivanju svojih umetničkih dela. Otvaranje je najavljeno za ponedeljak, 14. oktobra, u 20 sati.
Ako je projekat koji izlažeš prostorna instalacija, koja se ideja krije iza naslova Out of Space?
Izvan prostora, izvan vremena, izvan moralnih i istorijskih načela, to su mi prve asocijacije kada se pred našim očima dešava ekstremna forma džentrifikacije. Ne radi se o „izvan prostora” u odnosu na galeriju KC GRAD, već se radi o uzetom, otetom, izdvojenom (izvan prostora) delu grada ili bolje reći delovima grada. Situacija je da imamo deo grada koji je oduzet građanima i čiji se profil vrtoglavo menja. Menjati deo grada na demokratski način, gde su uključeni građani, stručna javnost i profesija je za mene prirodni proces, ali nasilno menjati opis grada, i za dobrobit investitora, predstavlja veliki problem sa kojim se svi mi suočavamo. Ono što ćemo videti u galeriji je projekat koji se bavi ovom velikom temom koja se dešava u svim većim gradovima, ali je kod nas poprimila jedan novi specifičan oblik.
S obzirom na to da živiš i stvaraš u Nemačkoj, kako bi uporedila recepciju svojih izložbi kod nas i u Nemačkoj?
Izlažem i radim svuda po svetu, ali najviše vremena provodim u Nemačkoj. Posle studija na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, odlučila sam se za još jedne studije na akademiji Weissesee u Berlinu, gde sam se umetnički i oformila. Ono što primećujem je da se moja umetnost tematski razlikuje u Nemačkoj i u Srbiji. Umetničke strategije koje primenjujem u radu su iste, prvo sve polazi od istraživanja, zatim uključivanja lokalne zajednice u ostvarivanje određenih radova. Pošto je jedan od glavnih materijala u mom radu porcelan, u Nemačkoj sam se dosta bavila nasleđem koje taj materijal nosi sa sobom, kako se muzeji odnose prema njemu i kako predstavljaju ovaj materijal (npr. nepisano pravilo je da se porcelanski set iz 19. veka postavlja u staklenoj vitrini, gde mu se automatski oduzima funkcija, a stakleni zid postaje distanca između objekata i posmatrača). Takođe, bavila sam se i time kako se u domaćinstvima širom Nemačke ljudi odnose prema porcelanskom nasleđu. Zanimljiva je i dalje velika kulturološka razlika između istočne i zapadne Nemačke, kao i koji su kriteriji današnjeg društva, a šta je u 18. veku predstavljalo klasnu pripadnost.
Dok se u Srbiji prosto nameću neke druge, mahom socijalno-političke teme. Godine 2008. sam radila na jednom umetničkom projektu sa romskom populacijom u okolini Požarevca, a 2009. godine sam predstavljala Srbiju na Bijenalu mladih umetnika Evrope i Mediterana koje se te godine održavalo u Makedoniji, gde sam obrađivala zamrznute konflikte između različitih etničkih grupa na ovim prostorima. Pre dve godina sam imala samostalnu izložbu u galeriji U10, gde sam tematizirala krah jugoslovenske porcelanske industrije u kombinaciji sa nekim od naših sociološko-kulturoloških „rituala” npr. gledanje u šoljicu kafe. A sada se kod vas u galeriji KC GRAD bavim džentrifikacijom tj. gradom/prostorom koji bi trebalo da nam pripada.
Bavila si se i vodom kao resursom, na koji način?
U okviru festivala Mermer i zvuci radila sam za prelepi izložbeni prostor Paviljon Knjaz Miloš u Parku Bukovičke banje gde sam napravila seriju pečenih radova tj. stubova koji su postavljeni u tom prostoru i izgledaju kao deo arhitektonskog rešenja. Napravljeni su od kvecovane forme čajnika, ali forma čajnika se jedva prepoznaje. Glazirala sam ih metalnom glazurom (koja po meni vizuelno ostavlja isti taj ukus u ustima, kao i voda koju sam pila u banji). Tokom našeg rada u banji, fabrika mineralne vode je po ko zna koji put prodata nekim novim investitorima. Paviljon Knjaz Miloš je podignut 1907. godine na mestu najstarijeg izvora mineralne vode u Srbiji, a ujedno je bio i prva fabrika za flaširanje mineralne vode u našoj zemlji. Zato sam u Paviljonu napravila ove masivne stubove/cevi u prostoru, koji treba da nas podsećaju na vrednost vode kao resursa. Jedina ideja tokom rada je bila voda, njeno značenje, njena vrednost i neophodnost da se u Srbiji voda zaštiti kao resurs i da se ne može prodavati i njom špekulisati.
U Out of Space polaziš od zemlje i skrećeš pažnju na uticaj keramike na životnu sredinu. Deluje kao ekološko odgovorni umetnički gest?
Pre desetak godina odlučila sam da smanjim broj pečenja i da lagano prelazim na rad sa sirovom masom (liveći porcelan). Tokom studija i kasnije dok sam se formirala kao umetnica sve je bilo bitno peći, čak i neke stvari koje su irelevantne, ali tada je sve bilo deo iskustva. Jednog dana dok sam putovala vozom, na jugu Nemačke sam videla najveći basen iskopina glinenih materijala u ovom delu Evrope. Tu sliku nisam zaboravila, jer mi je potvrdila osećaj o upitnosti pečenja gline. Na neki način to mi je pomoglo da odlučim da radim sa jednom određenom količinom mase, koju potopim, recikliram i koristim je iznova. Kada predstavljam ove projekte na međunarodnim keramičkim dešavanjima, moje kolege me gledaju kao vanzemaljca, jer keramika nije keramika ako nije pečena. Definitivno još uvek ne postoji svest među umetnicima koji je naš udeo u ostavljanju karbonskog otisaka, to su procesi koji se tiču stanja svesti i reflektovanog načina rada. Jedna manja grupa internacionalnih umetnika koristi svež materijal za realizaciju svojih radova. Mi se skoro svi znamo i razmenjujemo iskustva. Tako da je sve krenulo davno sa aspekta zaštite životne sredine, a u međuvremenu je postalo i moja životna filozofija, koju preko radova prenosim i publici, i mojim kolegama. Na ovaj način mogu srećno da se bavim mojim radom u „mom” materijalu, a da ne osećam grižu savesti u smislu šta će jednog dana ostati posle mene nekim novim generacijama.
A šta se krije iza ambijenta dnevne sobe?
Dnevna soba je glavni rad ove izložbe. To je prostor koji se mahom nalazi u srcu kuće i mesto je okupljanja. Zato sam se odlučila da prikažem dnevnu sobu koja ce biti prekrivena lokalnom zemljom, do te mere da će neki delovi biti neprepoznatljivi. Ideja je da cela kompozicija izgleda kao neka od kuća u procesu rušenja ili je već srušena, prirodnim ili ljudskim faktorom. Neće više biti lepih dekora na tekstilu kojim su kauč ili fotelja prekriveni, već će sve prekriti zemlja. Želela sam da vam osećanja budu izmešana kada stojite ispred ovog rada, da osetite radost, jer su možda baš sada neki arheolozi iskopali nešto vredno (npr. Pompeji, koji svedoče o poslednjem trenutku života u Rimskom carstvu) ili da osetite zabrinutost jer ste se upravo zatekli u kući koja se ruši.
Dolaziš sa upravo okončane samostalne izložbe u Nemačkoj, a već planiraš nove?
Nojminster, grad u kom živim, bio je jedan od najvažnijih gradova tekstilne industrije na severu Nemačke. Poslednja fabrika zatvorena je 1991. godine, kada se i sva industrija preselila u Aziju. Izložba je organizovana povodom mog desetogodišnjeg boravka i rada u tom gradu. Početak rada na izložbi je bio članak u regionalnim novinama, gde sam zamolila građane i građanke da mi donesu njihovu staru garderobu. Akcija je trajala tri meseca, a studio mi je u međuvremenu postao prepun doniranih stvari. Svako od učesnika/ca bi mi ispričao svoje priče vezane za garderobu koju su mi donirali (od banalnih: „Kupio sam i stoji u plakaru preko 30 godina i nikad nisam koristio…” do potresnih priča kako je jedna devojka odlučila da pobegne iz nacističke Nemačke sama i da započne život od nule u Njujorku, itd). Od svih tih pojedinačnih i ličnih priča nastala je velika prostorna instalacija. Ovaj rad na prvo mesto stavlja pojedince i njihove intimne priče. Izložba i tematizuje jeftinu proizvodnju u lošim uslovima, daleko od našeg uređenog sistema. I da, dok se radujem našoj saradnji u KC Grad, paralelno pripremam samostalnu izložbu u našem glavnom gradu Kilu, koja će biti otvorena 9. januara 2020. A za sledeći septembar se kuva još jedna samostalna izložba u jednom velikom muzeju. Pošto je jedna od mojih umetničkih strategija livenje/prelivanje, drago mi je da su me pozvali da izlažem u Istorijskom muzeju livenja, gde ću imati prilike da direktno intervenišem u stalnoj postavci.
Šta ti nedostaje kada nisi ovde, a kada dođeš ovde šta ti smeta?
Nedostaje mi druženje sa porodicom i prijateljima, boravak u prirodi, obilazak pećina i vožnja čamcem po Dunavu i Tamišu. A smeta mi loše ophođenje prema prirodi.
