Viktorija Benediktson (Victoria Benedictsson) odrasla je u Švedskoj kao ćerka farmera koji joj nije dozvolio da se obrazuje u Stokholmu. Bez obzira, ona objavljuje svoju prvu zbirku priča, Från Skåne, a zatim 1885. godine i roman Pengar (Novac) koji joj obezbeđuje značajno mesto u švedskom modernističkom kniževnom prostoru. Roman Novac je kritički osvrt na društvo u kojem je brak jedina mogućnost da žena bude ekonomski stabilna. Glavna junakinja, mlada Selma, pokušava da potisne svoju kreativnu ambiciju i upusti se u nametnuti bračni život. Nakon ovog romana, Benediktson je nastavila da piše romane i priče (Fru Marianne, 1887. i Ur mörkret, 1888.), iako je deo njenog rada objavljen i posthumno. Pisala je pod pseudonimom Ernst Ahlgren. Umrla je 1850. godine, kao tridesetosmogodišnjakinja, izvršivši samoubistvo.
Prenosimo sam početak najznačajnije knjige Viktorije Benediktson, Novca, koji je u izdanju Bulevar Books-a izašao tokom prethodne godine; ovo je ujedno i prvi prevod njenog romana na srpski jezik. Smatra se da je Novac prvi feministički roman objavljen u Švedskoj.
Selo nije imalo više od jedne ulice, ako joj se uopšte može ukazati čast da se nazove ulicom, jer ne beše ništa više do omanji put, bez ijednog traga kaldrme, i u nedopustivo lošem stanju. Sa jedne strane nalazio se niz od pet, šest neuglednih kuća, a sa druge nekoliko seoskih imanja, toliko međusobno udaljenih da bi između mogla da stane po jedna prilično velika bašta. Ta bi imanja, pravougaonog oblika sastavljenog od gusto zbijenih širokih zgrada, mogla biti sasvim ugledna – međutim, onome ko bi naišao putem delovala su vrlo negostobljuva, jer bi mu sva bila okrenuta leđima, odnosno behu sagrađena sa pomoćnim zgradama nuz put. Tek se na jednom mestu, kroz otvorenu kapiju, moglo videti u unutrašnje dvorište, gde nije bilo ni žive duše, sem malog kokošijeg jata što je tumarajući čeprkalo po slami.
Beše to hladno i kišovito leto; sada i njemu dođe kraj.
Jedna mlada devojka išla je niz ulicu, sa rukama nabijenim u džepove preraslog kaputa. Izgledala je vesela i čila: koraci su joj nisu posedovali draž sitnog hoda gradskih dama, već mangupsko njihanje neodraslog momčića. Bezbrižnog izraza lica posmatrala je sive oblake na nebu, ispitujući hoće li ponovo pasti kiša. Zatim otvori vrata jedne od onižih kuća i kroči u zatvoreni trem, koji beše taman toliko prostran da se oboja vrata mogu istovremeno širom otvoriti. Potom, uz besomučno tandrkanje zvonceta, otvori i naredna vrata.
Beše to jedini dućan u selu, jedino mesto gde su se mogli kupiti duvan, kafa i šećer. Radilo se doista o pravom ćumezu – niskom, mračnom i zadimljenom – i ispunjenom onim neopisivim mirisom krep-papira, sapuna i čega još sve ne!
Iza pulta je stajao mladić, laktova naslonjenih na njega i glave nagnute nad knjigu. Bio je svetla i ljubazna izgleda, u istoj meri koliko je dućan bio mračan i neprijatan.
On se na devojčin ulazak ispravi i nakloni. Dojmio se prilično dopadljivim. Plava, talasasta kosa, sasvim zalizana pozadi, presijavala mu se poput svile. Put mu je bila ženstveno svetla, a oči plave da plavlje ne mogoše biti. Blistao je izvesnom oštroumnošću, iza naočara, mada mu se u izrazu lica krila nekakva bojažljivost, a oko ustiju primećivala slabašna nežnost, koja bi, da je za nijansu naglašenija, prešla u turobnost. U njemu ne beše nimalo poletnosti, nimalo muževnosti; ličio je na sobno bilje koje je u nedostatku svetlosti poprimilo bele listove umesto zelenih.
Nikome ne bi olako palo na pamet da Akselu Meleru uputi ijednu neljubaznu reč. U njegovom pogledu i držanju bilo je nečega neobjašnjivog, kao da se neprestano izvinjava. Čovek bi prema njemu osetio bezuslovno sažaljenje – iako nije bio ni bolestan, ni star ili ubog.
Čak su i mangupski fazoni Selme Berg bivali blaži kada bi razgovarala sa njim.
„Nisam došla u nabavku“, reče ona prilazeći pultu, „došla sam da vas nešto zamolim.“
„Mene?“, ponovi on ozareno, a na obrazima mu se ukaza blago crvenilo.
Ona oseti postiđenost. Jeste da su se nekoliko puta sreli na parohijskom imanju, no ovo svakako beše užasno nametljivo s njene strane. Njegova stidljivost prešla je na nju, te su joj se prsti nervozno poigravali labavom niti što je virila iz klupka užeta za jedro.
„Rikard mi reče da vaš deda poseduje veliki broj crteža i skica vašeg ujaka.”
Oči mu se zacakliše iza naočara, što beše nekakva vrsta prećutne potvrde.
„Htela sam… oh, bila bih vam veoma zahvalna ako biste pitali dedu… Silno bi me obradovalo kad bih mogla da ih vidim.“
Mladić je ćutao, delovalo je da okleva.
Selma pocrvene, a na oči joj navreše suze. – Zaista je bila užasno napadna.
„Ili mislite da vaš deda ne bi…“
„Bi, dabome. Ništa mu ne predstavlja veći užitak od pokazivanja svih tih slika.“ On se na trenutak zamisli.
„Idem da saopštim majci“, reče on žustro.
Zatim ode u porodične odaje i nedugo zatim se vrati.
„Izvolite, uđite“, reče on, pridržavajući joj vrata.
Selma prihvati poziv i stupi u veliki dnevni boravak, sa prozorčićima sa obe strane. Kraj jednog sedele su majka Meler i njena ćerka, zaokupljene ručnim radom.
Selma je staricu videla samo u crkvi, no svako ko makar ijednom vidi tu fizionomiju i taj oštri nos, dobro ih upamti.
Sin ih prestavi i devojčurak izusti nekoliko reči izvinjenja zbog svoje smelosti. Dočekaše je prilično ljubaznih, ali kiselih izraza lica, no Selma za to nije marila. Majka Meler joj beše poznata, kao što se ljudi u malim selima poznaju, te je znala da starica nikada nije srdačna. Kakve je uostalom imala veze sa tom babuskerom! Ona stoga nabi ruke u džepove kaputa i nabaci izraz lica istinskog uličnog grubijana. Beše to rešenje kome bi uvek pribegavala kada bi se neko pokazao neljubaznim.
Njen se radoznali pogled vrzmao po sobi i zastao na jednoj maloj slici što je visila iznad komode. Najbolje da odmah razgleda: po svoj prilici tu neće češće navraćati.
„Da li je ono naslikao vaš ujak?“, upita ona okrenuvši se ka mladiću. Ali pre nego što je stigao da joj odgovori, majka se ubaci:
„Ne, to je Akselovo delo. Škrabao je takve stvari kada je bio mali.“
„Nameravate da postanete slikar?“
„Ne, ne namerava. Već smo imali slikara u familiji, što nam je i više nego dovoljno.“
„Odlično je naslikana. Gospodin Meler je sasvim izvesno nasledio talenat od svog ujaka.“
„Ako je tako, to je jedino što je nasledio od njega, a ni to ionako nije bog zna šta. Samo je razbacivao pare, a kada je umro, za sobom nije ostavio ništa sem dugova.“
„Ali pomislite samo – takvo ime!“
„Od toga se ne živi, gospođice, da vam ja kažem.“
Majka Meler stisnu usne na način koji bespovratno preseče nit razgovora.
Selma pogleda u mladića. On ju je razumeo.
„Dedina soba je ovamo, mogu li vas zamoliti da pođete za mnom?“
Selma napusti prostoriju, otpozdravivši domaćicu, i s olakšanjem odahnu kada njen pratilac zatvori vrata za njima.
Prođoše kroz omanji salon – uštogljen, bezukusan, simetričan. Da se čovek sledi od samog prizora.
Naredna je soba imala potpuno drugačiji karakter.
„Ovo je moja soba“, reče gospodin Meler.
Selma se osvrnu po prostoriji. Imala je budan pogled što poima sve, čak i najsitnije detalje.
Iako je soba bila oronula, izgledala je kao da neko u njoj zbilja i obiva. Čovek bi tu mogao posedeti koji sat, a da se pak ne oseti usamljenim, vlasnikov ukus beše do te mere utisnuo pečat u sve.
„Dosta čitate“, reče gošća i osvrnu se oko sebe.
„Kad god ugrabim malo vremena.“
„Šta čitate?“, upita ona, posmatrajući hrbate nekoliko knjiga, nabavljenih na seoskoj dražbi. „Ah, romani! Zar ne čitate ništa drugo?“
„Čitam, poeziju; nju najviše volim, kao i istorijska dela. Zar vi nimalo ne čitate romane, gospođice?“
„Čitam, naravno, ali čitam takođe i filozofiju i fiziku.“
Njen mu je nesvakidašnji ton potpuno promakao; bio je isuviše naivan da bi se nasmejao. Naprotiv, gotovo da je osetio divljenje.
„Zar vam to štivo nije teško?“, upita on bojažljivo.
„Zavisi kako mu se pristupi“, odvrati ona ravnodušno. Već je počela da oseća svoju nadmoć.
„Svirate li violinu?“
„Da, ponekad.“
„Od koga ste naučili?“
„Sam sam naučio, majka nikada nije htela da troši pare na mene.“
„A onaj mali pijanino, da li je i on vaš?“
„Da, ali je u veoma lošem stanju, voleo bih da imam novca da nabavim novi.“
„Novca?“, ponovi ona. Svi su vrlo dobro znali da je majka Meler imućna.
„Da, novca“, ponovi on s osmehom.
Ona klimnu glavom za sebe, znalački, kao da govori: aha, jasno mi je.
Soba je bila ispunjena mnoštvom primamljivih predmeta, svime onim što bi očaralo kakvog školarca „sakupljača“. Mahovina i kamenje, velike školjke, vrhovi strela od kremena, i – najbolje od svega! – mali akvarijum, oskudno opremljen, i unutar njega daždevnjaci i gušteri. Pošto ipak nije bilo prikladno da se dugo zadržavaju tu, oni pođoše dalje.
Prošli su kroz mali prolaz ili predsoblje i ušli u starčevu sobu.
„Deda, gospođica Berg je zamolila da vidi ujakove slike“, reče njen pratilac, zakoračivši u prostoriju, i pridržavajući joj vrata. Glas mu je zvučao potpuno drukčije nego malopre.
Starac je sedeo u naslonjači za radnim stolom i čitao. On ustade i podignu naočare na čelo. Unuk je primetno ličio na njega, mada je starac delovao žustrije.
„Dobrodošli“, reče on srdačno i pruži joj ruku.
„Vrlo sam nametljiva“, reče ona gledajući neustrašivo u starčevo lice, „ali za mene nema većeg užitka od slikanja i crtanja; potpuno sam luda za tim… i kada sam saznala da ovde ima toliko toga za razgledanje… Iskušenje je bilo prejako.“ Ona prasnu u kratak, bezrazložan smeh. Zvučao je zvonko i prodorno, i starcu se dopala.
Aksel je stajao nasred sobe i oslanjao se čas na jednu, čas na drugu nogu, izgledajući kao da stoji i uživa u nečemu.
„Vrlo ljubazno od vas, vrlo ljubazno“, reče starac i s poverenjem je potapša po ramenu, kao da su stari poznanici.
Unuk se osvrnu oko sebe, vidljivo uživajući, iako mu je sve to sigurno bilo krajnje poznato.
„Gospođice“, reče on najednom, „kako vam se čini?“ On pokaza na jednu litografiju što je visila nasuprot prozoru, iznad kreveta.
Devojka je samo nepomično stajala i posmatrala je. Zapanjila ju je sama ideja slike – nju, koja je još uvek dopola živela u bajkovitom svetu detinjstva. Slika je bila puna života, sa krasnim mitskim bićima, sanjalačkim i čarobnim poput letnje noći. Eto nečega za nju!
Aksel Meler samo što nije zadržao dah, toliko ga je bio strah da će je uznemiriti.