NORMALNI LJUDI

Sali Runi je mlada irska spisateljica koja je svojim prvim romanom, Razgovori s prijateljima (2017) osigurala vidljivo i značajno mesto na evropskoj književnoj sceni. U svojoj drugoj knjizi Normalni ljudi (2019) ona se bavi pitanjem mogućnosti iskrene komunikacije u komplikovanom, postironijskom svetu; Normalni ljudi je roman još neobičniji i samosvojniji od njenog prvenca. Ove godine, nakon dobijanja prestižne nagrade za knjigu godine na British Book Awards, kod nas se knjiga pojavila u prevodu Vuka Šećerovića, u izdanju Geopoetike, izdavačke kuće koja stoji i iza autorkinog prvog romana. 

“Budući klasik… U emotivnom i seksualnom pogledu roman je zapanjujuće iskren, istovremeno nežan i mudar, duhovit i topao. Na kraju, donekle kao i u prvom romanu Sali Runi, to je jezgrovita i saosećajna studija o nebrojenim načinima na koje muškarci i žene pokušavaju da se međusobno razumeju i u tome prečesto ne uspevaju.” – The Guardian

Me­sec da­na ka­sni­je (Marta 2011)

Me­ri­jen i Ko­nel raz­go­va­ra­li su o fa­kul­te­ti­ma na ko­je že­le da se upi­šu. Ona je le­ža­la opru­že­na na le­đi­ma s čar­ša­vom le­žer­no pre­ba­če­nim pre­ko bo­ka i gru­di, dok je on se­deo u kre­ve­tu sa otvo­re­nim mek­bu­kom u kri­lu. Me­ri­jen se već prija­vi­la za stu­di­je isto­ri­je i po­li­ti­ke na fa­kul­te­tu Tri­ni­ti. Ko­nel je naj­pre mi­slio da se upiše na pra­va na fa­kul­te­tu u Galve­ju, ali se sad pre­mi­šljao, ni­je bio si­gu­ran da je to ono što že­li, jer, ka­ko mu je le­po skre­nu­la pa­žnju Me­ri­jen, nje­ga stu­di­je pra­va uop­šte ne za­ni­ma­ju. On se­be za­pra­vo ne mo­že ni da za­mi­sli kao ne­ka­kvog prav­ni­ka u fi­nom ode­lu i sa kra­va­tom či­ji bi se po­sao naj­ve­ro­vat­ni­je svo­dio na to da iz­ve­sne lju­de sme­sti u za­tvor za­to što su pre­kr­ši­li za­kon. On se opre­de­lio za pra­va sa­mo za­to što ni­je smi­slio ni­šta bolje.

Tre­ba da stu­di­raš knji­žev­nost, re­kla je Me­ri­jen.

Mi­sliš? Stvar­no to ka­žeš ili se ša­liš?

Stvar­no. Mi­slim da tre­ba. To je je­di­ni pred­met ko­ji te za­ni­ma u ško­li. I sve svo­je slo­bod­no vre­me pro­vo­diš u či­ta­nju.

Zu­rio je u ekran kom­pju­te­ra, a za­tim po­gle­dao u žu­ti la­ne­ni čar­šav pod ko­jim su se na­zi­ra­le kon­tu­re nje­nog te­la. Tro­u­gla­sta sen­ka ocr­ta­va­la se na tan­koj plah­ti pre­ko nje­nih doj­ki.

Ni­je baš sve vre­me, od­go­vo­rio je.

Osmeh­nu­la se. Osim to­ga, do­da­la je, ta­mo će bi­ti go­mi­la de­vo­ja­ka, pa ćeš me­đu nji­ma da bu­deš pra­vi da­sa.

To je­ste. Sa­mo što ni­sam si­gu­ran da je to do­bar iz­bor što se ti­če na­la­že­nja po­sla.

Ma, ko­ga bri­ga? Eko­no­mi­ja je iona­ko sje­ba­na.

Ekran lap­to­pa se za­tam­neo. Ka­ži­pr­stom je do­dir­nuo tač­ped i ekran je po­no­vo za­sve­tleo. Sa mo­ni­to­ra je tre­pe­re­la otvo­re­na stra­ni­ca sa pri­ja­vom za upis na studije.

Kad su pr­vi put vo­di­li lju­bav, Me­ri­jen je pre­spa­va­la kod nje­ga. On ni­ka­da ra­ni­je ni­je bio s de­voj­kom ko­ja je bi­la ne­vi­na. Uosta­lom, pre to­ga je imao seks sve­ga ne­ko­li­ko pu­ta i to re­dov­no s ne­kom de­voj­kom ko­ja bi on­da to raz­gla­si­la po ce­loj ško­li. Po­sle je u svla­či­o­ni­ci mo­rao da slu­ša pro­ziv­ke i ko­men­ta­re gde i šta je po­gre­šno ura­dio i, što je još i go­re, za­dir­ki­va­nja zbog to­ga što se tru­dio da bu­de ne­žan i pa­žljiv, sve uz gro­tesk­nu mi­mi­ku i po­dra­ža­va­nje. S Me­ri­jen je bi­lo dru­ga­či­je, za­to što je sve osta­ja­lo iz­me­đu njih dvo­je, pa tako i ono što je bi­lo ne­pri­jat­no i blam. S njom je mo­gao da ka­že i da ura­di sve što je hteo i ni­ko ne bi saznao za to. Pri pomi­sli na to za­vr­te­lo bi mu se u gla­vi i ose­tio bi la­ku ne­sve­sti­cu. Te ve­če­ri, kad joj je sta­vio ru­ku ta­mo do­le bi­la je sva vla­žna. Pre­vr­nu­la je oči­ma i re­kla: Oh, bo­že. Mo­gla je to da iz­go­vo­ri jer ni­ko ne­će zna­ti. Ko­nel se upla­šio da će svr­ši­ti sa­mo što ju je do­ta­kao iz­me­đu no­gu.

Su­tra­dan uju­tro se spre­mi­la da kre­ne, a on ju je po­lju­bio u hod­ni­ku. Usne su joj ima­le ne­ka­kav al­kal­ni ukus, kao pa­sta za zu­be. Hva­la ti, re­kla je, a za­tim se okre­nu­la i iza­šla, pre ne­go što je sti­gao da se za­pi­ta za­što mu za­hva­lju­je. Ski­nuo je čar­ša­ve, sta­vio ih u ma­ši­nu za pra­nje i uzeo či­stu po­ste­lji­nu. Raz­mi­šljao je o to­me ka­ko je Me­ri­jen taj­no­vi­ta i sa­mo­svoj­na oso­ba; mo­gla je tek ta­ko da do­đe kod nje­ga i da tu vo­di lju­bav s njim, i ni­je ima­la po­tre­bu iko­me o to­me da pri­ča. Na­pro­sto je do­pu­šta­la stva­ri­ma da se do­go­de, kao da joj ni­šta ni­je bi­lo na­ro­či­to va­žno.

Lo­rejn je tog po­po­dne­va ra­ni­je sti­gla ku­ći. Je l’ to uklju­če­na ma­ši­na za veš? upi­ta­la je a da još nije ni spustila klju­če­ve sta­na na astal. Ko­nel je klim­nuo gla­vom. Čuč­nu­la je kraj ma­ši­ne i po­gle­da­la kroz sta­kle­ni po­klo­pac u bu­banj, gde se po­ste­lji­na tum­ba­la i okre­ta­la u go­mi­li pe­ne.

Ne­ću ni­šta da te pi­tam, re­kla je.

Mo­lim?

Na­su­la je vo­du u čaj­nik, a on se na­slo­nio na rad­nu ploču.

Za­što je po­ste­lji­na u ma­ši­ni za pra­nje ve­ša, re­kla je. Ne­ću da te pi­tam.

Pre­vr­nuo je oči­ma tek da bi na ne­ki na­čin re­a­go­vao. Uvek po­mi­sliš na naj­go­re, re­kao je.

Na­sme­ja­la se i uklju­či­la čaj­nik u ko­jem je vo­da po­če­la da se za­gre­va. Iz­vi­nja­vam se, od­vra­ti­la je. Re­kla bih da u tvo­joj ško­li ne­ma maj­ke ko­ja je po­pu­stlji­va toliko kao ja. Pod uslo­vom da ko­ri­stiš kon­dom, mo­žeš da ra­diš što god ho­ćeš.

Ni­je ni­šta od­go­vo­rio. Vo­da u čaj­ni­ku po­če­la je da klju­ča. Lo­rejn je uze­la či­stu šo­lju.

Pa? re­kla je. Je l’ ću­ta­nje zna­či po­tvr­du?

Po­tvr­du če­ga? Na­rav­no da ni­sam is­ko­ri­stio to što ni­si kod ku­će da na br­zi­nu imam seks bez kon­do­ma. Po­bo­gu.

Pa do­bro, ka­ko se zo­ve?

Okre­nuo se i iza­šao. Dok se peo uz ste­pe­ni­ce čuo je maj­ku ka­ko se u ku­hi­nji na­glas sme­je. Ono što mu se do­ga­đa­lo u ži­vo­tu za nju je oči­gled­no bi­lo ve­o­ma zabav­no.

U po­ne­de­ljak je u ško­li na­sto­jao da ne gle­da u prav­cu Me­ri­jen i uop­šte iz­be­ga­vao sva­ku ko­mu­ni­ka­ci­ju s njom. Njiho­va je taj­na bi­la po­put ne­če­ga ve­li­kog i toplog, kao po­slu­žav­nik pre­tr­pan šo­lja­ma to­ple čo­ko­la­de ko­je je no­sio na­o­ko­lo pa­ze­ći da ih ne pro­spe. Me­ri­jen se po­na­ša­la sa­svim nor­mal­no, kao da se ni­šta ni­je de­si­lo, se­de­la je kod škol­skih or­ma­ri­ća i či­ta­la knji­gu kao i obič­no, ća­ska­la i ras­pra­vlja­la o ko­je­če­mu. U uto­rak, za vre­me ruč­ka, Rob je kre­nuo da za­pit­ku­je Kone­la o to­me šta nje­go­va maj­ka ra­di kod Me­ri­jen u ku­ći. Ko­nel se tru­dio da mu li­ce osta­ne bez­iz­ra­žaj­no, ne pre­ki­da­ju­ći s je­lom.

Je­si ti ikad bio ta­mo? upi­tao ga je Rob. Kod njih u ku­ći.

Ko­nel je pro­tre­sao ke­si­cu s čip­som, osmo­triv­ši ko­li­ko ga još ima. Aha, re­kao je. Bio sam ta­mo ne­ko­li­ko pu­ta.

I ka­ko im iz­gle­da gaj­ba?

Sleg­nuo je ra­me­ni­ma. Šta ja znam, re­kao je. De­fi­ni­tiv­no je ve­li­ka.

A ka­kva je ona kad je na svo­joj te­ri­to­ri­ji?

Ne­mam poj­ma.

Ka­pi­ram da mi­sli da si joj ti ne­ki ba­tler, a?

Ko­nel je na­dla­ni­com obri­sao usta. Usne su mu bi­le ma­snji­ka­ve. Čips je bio pre­slan i sad mu je bi­lo mu­ka.

Ne bih re­kao, od­go­vo­rio je.

Ali tvo­ja ke­va ra­di kod njih kao kuć­na po­moć­ni­ca, zar ne?

Ona sa­mo do­la­zi da spre­ma. Do­đe kod njih dva pu­ta ne­delj­no i to je sve. Ka­pi­ram da ne ko­mu­ni­ci­ra­ju mno­go.

Mo­ra da Me­ri­jen ima ne­ko zvon­ce ko­jim za­zvo­ni kad ho­će da po­zo­ve tvo­ju ke­vu. A?

Ko­nel ni­šta ni­je od­go­vo­rio. U tom tre­nut­ku uop­šte ni­je bio na­či­sto u po­gle­du svog od­no­sa s Me­ri­jen. Na­kon tog raz­go­vo­ra s Ro­bom, se­bi je re­kao da je go­to­vo, da to ni­je bi­lo ni­šta, da je sa­mo jed­nom spa­vao s njom da vi­di ka­ko je i da se vi­še ne­će vi­đa­ti. Ali dok je se­bi to go­vo­rio, u gla­vi je isto­vre­me­no čuo i dru­gi glas ko­ji mu je go­vo­rio: Na­rav­no da ho­ćeš. Taj je glas do­pi­rao iz ne­kog de­la nje­go­ve sve­sti za ko­ji ni­je ni znao da po­sto­ji. Ose­tio je neo­bja­šnji­vi po­riv da uči­ni ne­što per­verz­no i ta­jan­stve­no. Tog da­na je na ča­su uhva­tio se­be ka­ko fan­ta­zi­ra o Merijen i zamišlja ka­ko su osta­li na­sa­mo po­sle ča­sa ma­te­ma­ti­ke ili dok osta­li igra­ju bej­zbol. Na pomisao na nje­ne vla­žne usne i bla­go otvo­re­na usta na­jednom je po­čeo ote­ža­no da di­še kao da mu fa­li va­zdu­ha u plu­ći­ma.

Tog po­po­dne­va je po­sle ško­le oti­šao kod nje ku­ći. Dok se vo­zio, ce­lim pu­tem do nje­ne ku­će, od­vr­nuo je ra­dio do da­ske da ne bi raz­mi­šljao o to­me šta ra­di. Kad su se po­pe­li u nje­nu so­bu, ni­je re­kao ni reč, pre­pu­stio je njoj da go­vo­ri. Ta­ko je do­bro, po­na­vlja­la je. To mi je do­bro. Te­lo joj je bi­lo me­ka­no, a ko­ža be­la po­put bra­šna. Kad je ušao u nju, sve se sa­vr­še­no uklo­pi­lo. Fi­zič­ki je ose­ćao da je sve na svo­me me­stu. Raz­u­meo je za­što su ljudi spremni na sva­ka­kve lu­do­sti zbog sek­sa. Tad je za­pra­vo raz­u­meo mno­go to­ga o sve­tu odra­slih ko­ji mu je ra­ni­je de­lo­vao ta­ko mi­ste­ri­o­zno. Ali za­što Me­ri­jen? Ona sva­ka­ko ni­je ne­ka neo­do­lji­vo sek­si ri­ba. Šta­vi­še, ne­ki ka­žu da je naj­ru­žni­ja od svih de­vo­ja­ka u ško­li. Ko bi po­že­leo da s njom ra­di to što on ra­di? Pa ipak, bio je tu, i upra­vo je to ra­dio s njom, što god to go­vo­ri­lo o nje­mu. Upi­ta­la ga je da li mu pri­ja, ali se on pra­vio da je ne ču­je. Bila mu je okre­nu­ta le­đi­ma, po­vi­je­na na ru­ka­ma i ko­le­ni­ma, ta­ko da joj ni­je mo­gao vi­de­ti iz­raz li­ca pa da ta­ko pret­po­sta­vi šta joj se mo­ta u gla­vi. Pro­šlo je ne­ko­li­ko se­kun­di, a on­da je, ti­šim gla­som, upi­ta­la: Je l’ ne­što ra­dim po­gre­šno? Za­žmurio je.

Ne, re­kao je. Su­per mi je.