Kako je kraj novembra posvećen aktivizmu, a najvećim delom ženskom aktivizmu, temu otvaramo onim bez čega se ne može – zakonom koji bi trebalo da obezbedi uslove ženama i muškarcima da imaju jednake mogućnosti prilikom ostvarivanja svojih prava. Andrea Jovanović, nakon podrobnog istraživanja i samog proučavanja predloženog nacrta, otkriva njegove i jake i slabe tačke, kao i urgentnost da se Zakon o rodnoj ravnopravnosti konačno usvoji.
Oktobar je prošao burno u pogledu pitanja ženske ravnopravnosti, nasilja nad ženama i sveukupnog položaja žena u Srbiji. Početkom meseca, objavljeni su obeshrabljujući rezultati istraživanja Autonomnog ženskog centra o stavovima mladih po pitanju seksualnog i rodnog nasilja. Tako svaki deseti mladić, a svaka trideset i treća devojka misli da je „ponekad opravdano udariti partnerku“. Seksualno uznemiravanje kao „šalu i deo odrastanja“ vidi svaki četvrti mladić i svaka dvadeset i peta devojka. Nešto kasnije, javnost je uzburkana raspravama o rodno-senzitivnom jeziku. „Stručnjaci iz SANU-a“ objavili su saopštenje u kojem iznose stav da se radi o „banalizaciji jezičke teorije“. Vodeći se verovatno onom Hegelovom „tim gore po činjenice“, zahtevali su da se promene u stvarnosti zaustave kako bi ostale u skladu sa „postojećom normom srpskog jezika“, umesto sasvim obrnuto, što je pretpostavka napretka svake nauke.
Treba pomenuti i omiljenu poslasticu novinarstva u Srbiji, koja ume da rasproda tiraže brže i od skandala iz rijalitija: izjave visokih verskih poglavara, učestale u poslednjih nekoliko nedelja, o rađanju, abortusu i generalno propisanom „mestu“ žena u pravoslavnom društvu. Situacija se dodatno zakomplikovala kada je reagovala ministarka Zorana Mihajlović ušavši u polemiku sa sveštenstvom. Svi ovi događaji bacili su senku na prethodne sukobe s naslovnica tokom septembra: usvajanja novog Zakona o rodnoj ravnopravnosti (ZORR). Ne samo da je diskusija o ovom zakonu prošla brzo i nesrećno kao i pompa koja se oko njega digla, već se, ako je suditi po medijima, sve lako zaboravilo.
Zakoni su verovatno većini ljudi dosadna rabota. Pisani formalnim jezikom, zahtevajući izvesno predznanje i razumevanje logike zakonodavstva, često umeju biti ili nečitljivi ili teško razumljivi. I najčešće ih se setimo tek kada se nađemo u situaciji da nam neka prava, za koja verujemo da posedujemo, budu ugrožena. Važnost donošenja razrađenog i ozbiljnog ZORR-a ne mora biti na prvi pogled jasna svima. I zaista, u žižu javnosti je stigao više zbog unutarnjih prepiranja funkcionera vladajuće partije nego zbog posledica koje bi trebalo da proizvede za položaj žena u Srbiji.
Poslednji nacrt ZORR-a bio je spreman za razmatranje još pre predsedničkih izbora, no usled pauze rada skupštine i formiranja nove vlade, ulazak u proceduru morao je da sačeka jesen. Nosilac nacrta je Vladino Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost, na čelu sa ministarkom Mihajlović, ali je u samoj izradi učestvovao i civilni sektor, odnosno organizacija Ženska platforma za razvoj Srbije. Kada je ulazak nacrta u skupštinsku proceduru bio tek tehničko pitanje, počeli su sukobi koje smo mogli pratiti u medijima tokom septembra. Protiv nacrta izjasnili su se Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Ministarstvo odbrane, kao i, pomalo neuobičajeno, predstavnici i radnika (sindikati) i poslodavaca (Unija poslodavaca). Nakon nekoliko saopštenja i odgovora, sve je utihnulo, a sudbina zakona do danas je neizvesna.
Na pitanje magazina MILICA koje promene je Ženska platforma videla kao najvažnije, jedna od savetnica u izradi zakona, profesorka Marijana Pajvančić, odgovara da je to “uključivanje rodnog identiteta u zakonska rešanja jer to u važećem Zakonu o ravnopravnosti polova nije dosledno učinjeno.” Ona naglašava i potrebu za “jasnim, preciznim i eksplicitnim regulisanjem obaveza države i javnih vlasti u vezi sa politikom jednakih mogućnosti, kao i operacionalizaciju člana 15 Ustava Srbije, kojim se izričito garantuje ravnopravnost žena i muškaraca.” Jedna od često upućivanih zamerki nacrtu Zakona, posebno od strane poslodavaca, bilo je pitanje tzv. kvota, odnosno mera kojima se unapređuje zastupljenost do tada manje prisutno pola na određenim javnim i poslovnim funkcijama. U saopštenju za javnost i odgovoru na neke od kritika, Ženska platforma navodi da “one već postoje u važećem Zakonu, ali da je njihova primena izostala zbog neadekvatnosti instrumenata primene, nadzora i sankcija u slučaju nepoštovanja zakonskih odredbi. Nacrt uvodi upravo novine koje omogućavaju primenu, dok se poslodavcima ne nameću nove obaveze.” Profesorka Pajvančić objašnjava da su kvote “posebne mere, privremenog karaktera, koje, kada se dostigne cilj (jednake mogućnosti za ostvarivanje prava i sloboda) prestaju da važe.”
Pored usklađivanja sa međunarodnim sporazumima i nekim lokalnim zakonima koji su već pretrpeli promene (poput Zakona o radu), osnovni zadatak novog zakona je da proširi pitanje rodne ravnopravnosti, doslednije i specifičnije definiše prava i obaveze i reguliše i ona pitanja koja do sada nisu bila u fokusu, a bitna su za ostvarivanje rodne ravnopravnosti. Najvažniji aspekat u ostvarivanju ovog cilja, kako objašnjava profesorka Pajvančić, jesu upravo “posebne mere kao instrumenti viđenja politike jednakih mogućnosti koje treba da doprinesu stvaranju uslova da žene i muškarci imaju jednake mogućnosti da ostvare svoja prava.”
Držeći se svega ovoga na apstraktnom nivou, čitava priča sa zakonom može delovati samo kao – priča. Spustivši se na nivo svakodnevnog života konkretnih žena, međutim, usvajanje ovakvih odredbi olakšalo bi mnoge stvari: na intervjuima bi poslodavcima bilo dosta teže da se raspituju o našim porodičnim planovima, otkazi zbog trudnoće bi postali teži za izvesti, kvote u određenim institucijama bi primorale na veće prisustvo žena na pozicijama na kojima su danas retke (pogotovo rukovodećim), a koleginice iz, na primer, moje profesije bi možda ređe nailazile na toliko podignutih obrva svaki put kada kažu da su po zanimanju “filozofkinje” (usled odredbe nacrta Zakona koja insistira na rodno osetljivom jeziku). Verovatno bi takav zakon i stavio tačku na brojne rasprave s početka teksta.
Osnovni problem koja se nazire, međutim, jeste samo sprovođenje zakona, odnosno pitanje kako da sve ne ostane samo na papiru. Upravo je važnost kaznenih odredbi i jasno definisanih procedura i postupanja koji bi se zakonom uveli ono na čemu su zastupnice zakona insistirale. Ovo je, pak, bio i glavni kamen spoticanja u saglašavanju oko zakona. Naime, Unija poslodavaca i sindikalne organizacije retko su se u skorijoj istoriji oko bilo čega uopšte slagale, a kamoli toliko snažno kao oko zaključka da nacrt ZORR-a ne valja. Čini mi se da se ta činjenica suviše olako pripisivala večno pretpostavljenoj (i često objektivnoj) mizoginiji ili seksizmu njihovih, uglavnom muških, čelnika.
Katarina Jakovljević, sekretarka u Sindikalnoj organizaciji Zastava oružje, objašnjava da je reakcija većina sindikata opravdana jer se zakon “na nestručan način meša u rad sindikata”. Po njoj, pisci zakona nisu uzeli u obzir brojne faktore pri određivanju kaznenih odredbi, čije bi sprovođenje moglo ozbiljno da ugrozi samo postojanje određenih sindikalnih jedinica. Kao najveći problem vidi kvote. “U našim sindikatima, članovi/ce se prijavljuju za kandidate u odborima dobrovoljno, i sindikati nemaju mehanizam da ih primoraju da se prijave. Ukoliko se ne prijavi dovoljan broj žena, po novom zakonu bi automatski sledila kazna, i to nekoliko stotina hiljada dinara, što je ozbiljna cifra za sindikalne jedinice.”
Ali zašto se uopšte očekuje da se neće prijaviti dovoljan broj žena? Katarina ukazuje na širi kontekst: odbornici su dužni da organizuju i učestvuju u štrajkovima onda kada bude potrebe za njima; sami sastanci dugo traju i jako su fizički i psihički iscrpljujući; česti su i štrajkovi glađu. “Ženama je teško da organizuju svoj život tako da bi mogle da se na ovaj način bave sindikalnim pitanjima sa svim rizicima koje takva mesta nose, pritom se potpuno previđa problem neplaćenog kućnog rada. Zbog svega toga, žene izbegavaju da se kandiduju za visoke pozicije koje nose brojne obaveze sa sobom.” Još jedan od problema koji Katarina vidi jeste da sam ZORR ne može da reši sistemske prepreke u zaštiti radnica. Sindikati su u privatnom sektoru retki, a žene su tamo posebno ugrožene. “Ako je broj sindikalnih odbornika u nekom privatnom preduzeću nula, onda je 40% (zakonom predviđena kvota) od nula i dalje – nula.”
Stvar oko koje se slažu svi kojima je stalo do unapređivanja rodne ravnopravnosti u Srbiji jeste da nam je prekopotreban novi zakon. No kakav zakon, sporno je mesto. Na pitanje zašto bi ovaj nacrt zakona trebalo da dobije podršku svake žene u našem društvu i zašto je on važan za njihov svakodnevni život, profesorka Pajvančić odgovora da to “pitanje ne treba uputiti svim ženama – ovo nije zakon o pravima žena već zakon koji reguliše rodnu ravnopravnost i odnosi se podjednako i na muškarce i na žene, jer reguliše kako se vodi politika jednakih mogućnosti i stvaraju pretpostavke da i muškarci i žene svoja ustavom i zakonima zagarantovana prava mogu da ostvare pod jednakim uslovima.”
Ali kako razumemo “politiku jednakih mogućnosti” ako prenebregavamo činjenicu da u patrijarhalnom društvu jednako tretiranje sistemski nejednakih pozicija ne samo da ne ukida taj zjap, već može dovesti i do kontraefekata (kao u slučaju sindikata)? Zaposlene žene u Srbiji vode dvostruko opterećene živote: jedan je posao koji obavljaju profesionalno, drugi je gomila posla koja ih čeka onog trenutka kada otvore vrata svog doma i krenu redom: ručak, deca, čarape, rodbina, prašina… Dok se stvari na strukturnom nivou ne adresiraju, dok se ne zađe u pitanja koja se tradicionalno pripisiju tzv. privatnoj sferi, svi koraci koje napravimo biće samo polu-koraci.
S druge strane, sve ovo ne može ni biti zadatak samog zakona. On je tu kao prva i poslednja odbrana i garant minimuma prava. Tu je da, svojom primenom i sankcijama koje uvodi, nakon nekoliko godina možda izmeni statistike o pogledu na nasilje s početka teksta. Tu je da spreči da se postojeći patrijarhalni odnosi ispoljavaju svaki put pri izboru na neku funkciju, svaki put kada se povedu besciljne rasprave o rodnosenzitivnom jeziku, i konačno, svaki put kada dođe do seksističkih ili mizoginih govora javnih činovnika iz bilo koje sfere. Onda kada ne uspe da spreči, tu je barem da kazni i da ugrožene strane imaju iza sebe jedan ozbiljan dokument na koji mogu da se oslone kada javno mnjenje ili postojeći ukorenjeni odnosi dovedu do reprodukcije različitih vrsta rodne nejednakosti i neravnopravnosti.
Sam zakon ne može “narediti” jednake mogućnosti – za tako nešto je potreban pre svega jedan ozbiljan dijalog, javne rasprave, transparentni sastanci socijalnih partnera, i uzimanje svih mišljenja u obzir, a posebno, mišljenja samih žena čiji glasovi do danas ostaju izuzeti iz kreiranja javnih politika. Potrebni su nam edukativni programi, aktivistički rad i uprezanje svih elemenata u društvu ka cilju da se, postepeno i temeljno, izmeni i unapredi položaj žena na svakom nivou. Do tada, međutim, u situaciji u kojoj su žene svakodnevno izložene najrazličitijim vrsta nejednakog tretiranja ili nasilja, donošenje novog zakona o rodnoj ravnopravnosti predstavlja suštu potrebu i nešto na šta se više ne može čekati.
………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………….
Uz saglasnost Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Vlade Republike Srbije, MILICA magazin prenosi poslednju verziju nacrta novog Zakona.
Profesorka Marijana Pajvančić izdvojila je najbitnije oblasti koje Zakon reguliše:
– nasilje u porodici, posebno zaštitu žrtava porodičnog nasilja
– posebne mere koje treba da doprinesu unapređenju rodne ravnopravnosti u političkom životu, naročito u vezi sa povećanjem zastupljenosti žena u neposredno biranim telima kao i na rukovodećim položajima u državnoj administraciji
– regulisanje institucionalnih mehanizama za ravnopravnost polova na lokalnom nivou budući da su oni veoma važni za primenu zakona
– zakonsko regulisanje instrumenata za primenu zakona koji konkretizuju oblike i način primene, a naročito praćenje primene zakonskih rešenja, propisivanje sankcija za kršenje zakonom propisanih dužnosti u slučajevima u kojima aktuelni Zakon nije propisivao sankcije, i dr.
