Kata Pejnović, od čijeg je rođenja prošlo malo više od 120 godina, bila je zemljoradnica. Nekoliko godina nakon smrti biće posthumno odlikovana ordenom Narodnog heroja. Za svog života bila je, kako se u to vreme kvalifikovao svako kome su socijalističke i demokratske ideje bile bliske, napredna. Sve ono između njenog rođenja i smrti prepušteno je očigledno magnovenju prošlosti zahvaljujući talasu istorijskog revizionizma, sraslog sa svakim usponom desnice. Pa i ovim koji sada proživljavamo. Zašto je toj ideologiji strašan istoriografski fakt borbe za emancipaciju iza kojeg je stajao Antifašistički front žena, na čijem čelu je bila Kata Pejnović? Zato što njoj odgovara da se zaborave okolnosti vremena u kojem je svedočenje nepravdi i nejednakosti u kombinaciji sa političkom strašću bilo sasvim dovoljno za mirenje sa idejom da se glava može izgubiti zbog onoga u šta se veruje.
Nakon skromnog obrazovanja živi težačkim životom u svom kraju, sve dok tridesetih ne postane članica Komunističke partije Hrvatske. Nakon osnovnoškolske lektire, od partijskih drugova dobija drugačiju vrstu literature, koja je činila važnu komponentu njenog intelektualnog odgoja. To je najpre „Mati“ Maksima Gorkog, roman o majci koja preuzima revolucionarne aktivnosti svog poginulog sina tokom burnog početka XX veka u Rusiji. Zatim, „Gvozdena peta“ Džeka Londona, distopijski roman o mukama proletarijata pod čizmom ekstremno bogatih kapitalista u SAD-u. I naravno – Krleža. U svojim prisećanjima na Katu Pejnović, meštani njenog rodnog kraja često su opisivali scenu u kojoj se ona uvek pojavljuje sama na zaprežnim kolima na kojima u džakovima za žito ili kanticama za mleko krijumčari komunističke letke i ljude pozdravlja visoko podignutom pesnicom. Paralelno sa partijskim aktivnostima i samoedukacijom, postala je supruga i majka. Njen muž i najmlađi sin često čuvati stražu dok se u njihovoj kući održavaju partijski sastanci.
U Lici se, nažalost, oduvek podrazumevala ekonomska nerazvijenost, zaostala poljoprivreda i privreda, te težak zemljoradnički život u prezaduženosti. U predratnom periodu, u bunilu verskih i nacionalističkih razmirica priliku za svoj uspon vidi trgovačka buržoazija koja novostečenim kapitalom pribavlja za sebe političku moć. Podršku sebi pribavljaju računajući na vlastodržački nagon vladajuće klase. „Oni su nam pili krv kroz naše seljačke košulje“, reći će Kata Pejnović, stilskom figurom koja podseća na literaturu koja ju je ideološki formirala. Drugi aspekat problema, koji nije nepovezan sa prvim, jeste patrijarhalna zaostalost i konzervativizam kojim se žene drže u potčinjenom položaju. Na neodrživost ove situacije se redovno ukazuje na kongresima KPJ-a, a za njeno prevazilaženje se sugerira da žene moraju imati svoje mesto u borbi protiv fašizma. I to ne samo kao bolničarke i intendantkinje, već kao ratnice. Upravo na zadacima ove prirode angažovana je Kata Pejnović. Brzo su bile prepoznate njene govorničke sposobnosti kao neophodan komunikacijski model za amortizaciju često rogobatnog teorijskog aparata marksizma.
Koliko je to bilo važno ističe Jovo Dasović, predratni skojevac: „Mi smo svi diskutirali onim jezikom koji smo crpili iz literature i publikacija Partije. Međutim, drugarica Kata je diskutirala na svoj posebni način – domaćim jezikom. Mi smo tu prvi put zapravo u praksi čuli i spoznali kako treba govoriti narodu. Za nas je to bilo vrlo poučno, jer smo u svom svakidašnjem radu primećivali da nas ljudi, naročito mlađi, svaki put baš ne razumiju, a vidjeli smo da se nju može razumjeti.“ (Marija Erbežnik Fuks u Kata Pejnović – monografija) Ovo nerazumevanje diskursa levog političkog spektra i onih kojima se obraćaju prisutno je i danas. Na tu temu pisao je i Ruther Brehman u knjizi Besplatan novac za sve: „Najveći greh akademske levice je to što je postala fundamentalno aristokratska, pišući bizarnim žargonom koji jednostavne stvari čini vrtoglavo kompleksnim.“ Zadužena za iskorenjivanje tog greha, drugim rečima, za otklanjanje distance između revolucionarne propagande i najširih narodnih masa, bila je Kata Pejnović.
Na prvoj konferenciji AFŽ-a u Bosanskom Petrovcu 1942. Kata Pejnović je postavljena na čelo te organizacije. Za udruživanje žena, njihovo ojačavanje i stvaranje mogućnosti za aktivno učestvovanje u borbi protiv okupatora, što je značilo i stvaranje mogućnosti da se postane istorijskim činiocem, AFŽ je obezbeđivao fundamentalnu platformu. Kroz nju se ostvarivala masovna politička agitacija, kojom se aktivno radi na stvaranju novog tipa jugoslovenske žene. Onakvog koji podrazumeva društvenu, kulturnu i političku samosvesnost. Međutim, čak i sa svim ovim nastojanjima, vrata najviših partijskih krugova ostala su tek odškrinuta. Tako će na prvom zasedanju AVNOJ-a, u Bihaću 1942, među većnicima biti samo jedna žena. Kata Pejnović.
Početak rata provodi na terenu, agitujući za partizanske jedinice, okupljajući narod koji se u zbegovima povlači sa okupiranih teritorija. Njen ceo rodni kraj poprište je sistematskog istrebljenja srpskog i romskog stanovništva, koje ustaše zverski muče i ubijaju. Lička zemlja je sva izrovana jamama punim leševa. Tokom masovnih ubistava ljude zatvaraju u kuće, zgrade, crkve i živi spaljuju. U jednom takvom bezumnom iživljavanju Kati Pejnović će stradati tri sina i muž. (Za vizuelno-umetničku interpretaciju ovakvih prizora pogledati centralnu scenu u filmu sovjetskog režisera Elema Klimova Idi i gledaj). Za dve ćerke veoma dugo neće znati da li su preživele taj Ilindanski masakr 1941. Malo je reći da ju je ovo zauvek i nepovratno izmenilo. Ali nije uspelo da je slomi. Dimenzije ove lične tragedije stvorile su od nje jednu od dve dominantne figure žene u NOB-u, koje je izdvojila Tijana Okić u svom eseju Od revolucionarnog do proizvodnog subjekta: alternativna istorija AFŽ-a: „Partizanska ženstvenost počivala je na dva stuba: plemenite junakinje koja svoju čast i vrijednost (odnosno jednakost) dokazuje u bitkama, i majke koja poziva na osvetu svoje mrtve djece. Oličenje ove potonje bila je Kata Pejnović, u narodu poznata kao „majka Kata“, koja je na osvetu pozvala na Prvoj Zemaljskoj konferenciji AFŽ-a.
Prva figura porediva je s ulogom mladih seljanki kao borkinja i bolničarki, a druga s pozadinskom ulogom starijih seljanki, majki koje su obavljale tradicionalne ženske poslove. Zajedno su među seljaštvom imale ogroman mobilizacijski potencijal budući da su sadržavale elemente tradicije, što je utjecalo na buđenje patriotskih osjećanja i stupanje u borbu.” U tom smislu, interesantan je jedan fragment govora Kate Pejnović tokom osnivačke konferencije AFŽ-a: “Meni su ubili tri sina i druga. Srce mi je bilo klonulo od žalosti i tuge. Ali, trebalo je osvetiti moje zlatne jabuke i hiljade takvih koji su stradali. Stisnula sam srce i pesnicu.” (iz Marija Erbežnik Fuks, Kata Pejnović – monografija). U srpskoj narodnoj tradiciji simbol zlatne jabuke predstavlja dragu, voljenu, nezamenjivu osobu i najčešće se koristi u situacijama rastanka, gubitka i razdvojenosti. Čini se izvesnim da Kata Pejnović, sa svim svojim verbalnim i motivatorskim sposobnostima nije nimalo slučajno izabrala da se u komunikaciji sa svojim zemljakinjama posluži elementom folklora. Setimo se i da je svoj zbornik narodnih umotvorina Vasko Popa nazvao “Od zlata jabuka”, birajući ovaj motiv kao jedan od centralnih u usmenom predanju. Poslednja rečenica, kratka, odsečna i beskompromisna izjavljuje ostavljanje slabosti emocija po strani (tradicionalno shvatanih u patrijarhalnoj kulturi kao imanetne karakteristike žena, dok u suprotnosti sa njima stoji, recimo, lik majke Jugovića, koja uspeva da u najgorim tragedijama bude “tvrdog srca”). Govornica daje na kraju sliku postamenta figure često oslikane u partizanskoj ikonografiji, koja u borbu protiv neprijatelja poziva prkosno, visoko podignutom pesnicom. Ovi nimalo slučajno odabrani detalji govore o pronicljivosti njene retorike, nikad nasumične i prazne.
Statistike u vezi sa mobilizacijom žena veoma ubedljivo ukazuju da su pozivi Kate Pejnović i drugih na njihovo uključenje u NOB bili uspešni. Tokom rata učešće u partizanskim jedinicama uzelo je oko 100.000 hiljada žena. Od njih 25.000 je ubijeno, 40.000 ranjeno, a 3.000 su ostale teški invalidi. Oko dve stotine doktorki se brinulo o ranjenicima, a preko 10.000 obučenih medicinskih sestara im je pomagalo. Ali Centralni komitet je bio zatrpan zahtevima žena da se uključe u prve borbene redove, zbog čega je Tito jednom prilikom zabeležio: „Bila bi zaista naša sramota kada bismo onemogućili ženama da se sa oružjem u rukama bore za narodno oslobođenje.” (Ivana Pantelić, Yugoslav female partisans). AFŽ je gledano na taj način u potpunosti ispunio postavljene mu ciljeve, a to su ostvarivanje maksimalnog borbenog kapaciteta žena u sklopu narodno-oslobodilačke vojske i njihov masovni angažman na pružanju otpora neprijatelju. Iako se od žena očekivalo da amortizuju gubitak u ljudstvu, one su bile angažovane na raznovrsnijim aktivnostima. Nosile su puške i bacale bombe, šile unifrome i previjale povređene, sakupljale i spremale hranu. Ujedinjeno je mišljenje da je njihova inicijativa bila presudna u svakoj borbi za ranjenike. Glad, nevreme, nervoza, strah, bolesti i rane nisu ih zaobilazili, već su ih trpele ravnomerno sa njihovim ratnim drugovima.
Imajući sve ovo u vidu, razumljivo je kada Kata Pejnović povodom 8. marta 1943. pita: “Tko kaže još da za ženu nije politika?” (iz Kata Pejnović – monografija, Marija Erbežnik Fuks)
Ali posle rata se događa velika promena paradigme i akcenat na figuri antifašističke borkinje počinje da slabi. Sa jedne strane, to je stoga što je država sada u mirnodopskom dobu zahtevala graditeljske i radničke potencijale. Ratnicu je trebalo transformisati u udarnicu. U tom procesu transformacije odigrao se obrnuti proces, rasformacija AFŽ-a 1953. godine. Prema nekim tumačenjima, feministički i emancipatorni uspeh ove organizacije odvijao se suviše uspešno i brzo. Tačnije, suviše uspešno i brzo za očigledno još uvek jake patrijarhalne matrice rukovodećeg kadra vladajuće partije. Jedan od prvih i glavnih ciljeva bilo je opismenjavanje žena i devojaka kroz preko 120.000 kurseva i tečajeva na kojima se opismenilo bezmalo 2.000.000 polaznica u periodu od 1946. do 1950. (Izvor: Ženska strana) I to u Jugoslaviji, u kojoj je pre rata tek jedna četvrtina stanovništva živela u gradovima i imala iole ozbiljniji pristup edukaciji. Te temeljne i nagle promene analizira Svetlana Slapšak u svojoj knjizi Ženske ikone XX veka, gde ukazuje na strah od žene koja se pokazala sposobnom i da nosi uniformu, i da nosi radnu opremu, i da drži političke govore. Otuda je ona bila sposobna da zastraši novom pozicijom koju sebi obezbeđuje, a u kojoj se krije i drugačija vrsta njene seksualnosti. Stoga na kraju ovog pasusa Slapšak zaključuje da „žena koja nosi oružje sama donosi odluke.” U svom govoru tokom donošenja prvog Ustava FNRJ, Kata Pejnović u svojstvu narodne poslanice skicirala je šta će se najkorenitije promeniti u egzistencijalnim ženskim pitanjima: “Kad žena bude imala mogućnost i punu pomoć za svoje stručno osposobljavnje, ekonomski će se obezbediti i neće biti onako kao što je dosada bilo da je uvek bila zavisna ili od roditelja ili od muža. Svojim sopstvenim radom i daljim razvitkom u našoj demokratskoj zemlji ona će sticati svaki dan sve više i svoja ekonomska prava i svoje osamostaljenje u ekonomskom pogledu. (…) Mnogo je bilo toga što je onemogućavalo ženi da radi i koristi koliko je mogla, ali je žena pored svega toga i pre rata snosila veliki dio tereta i u kući, i na polju i u tvornici i u školi. Njen rad nikad nije bio priznat (…)” (iz Marija Erbežnik Fuks, Kata Pejnović – monografija) Da li se ovime otišlo previše daleko, iako nam se možda čini kao najelementarnija komponenta jednakosti?
Na poslednjoj sednici AFŽ-a održanoj 1953, ova organizacija se praktično samoukida i pretvara u Savez ženskih društava, među čijim zadacima će po prioritetu prednjačiti opismenjavanje i opšte obrazovanje seoskih žena i unapređenje domaćinstva. Dakle, kada je nestala potreba da ženska snaga sadejstvuje u borbeno-revolucionarnim poduhvatima, njoj je smišljen novi zadatak (što je zapravo vraćanje njenoj tradicionalnoj, patrijarhalnoj poziciji), a to su domaćinsko-revolucionarni procesi. Činjenica je da je prvi ustav FNRJ iz 1946. drastično promenio položaj žena: od prava glasa na izborima, preko izjednačavanja sa muškim naslednicima prilikom raspodele nasledstva, do uvođenja raznih olakšica za porodilje. Ali ono što je od sada bilo namenjeno ženi lako je čitljivo između redova govora Milovana Đilasa na poslednjem kongresu AFŽ-a, tada još uvek člana politbiroa CK KPJ: „Svako političko izdvajanje žena, štaviše – svaka posebna politička ženska aktivnost, postale su smetnja u ostvarenju i ravnopravnosti i aktivnosti. (…) Prirodno je stvaranje saveza ženskih organizacija najrazličitijih vrsta umesto jedne polupolitičke i polucentralizovane organizacije kakav je bio AFŽ.” (Neda Božinović, Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku) Očekivanja iza jasne i neumoljive direktive iz srca Partije zahtevaju to samoukidanje, ostvareno nepravedno nametnutom i neutemeljenom samokritikom, iznuđenom od članica AFŽ-a.
Ali Kata Pejnović je bila i ostala lojalni vojnik KPJ. Iz rata je izašla sa činom potpukovnika u rezervi. O njenom angažmanu na državnim i javnim funkcijama srpsko-hrvatski članak Vikipedije kaže sledeće: „Poslije rata, bila je potpredsjednica Sabora NR Hrvatske i predsjednica Odbora za molbe i žalbe Republičkog vijeća Sabora NRH. Na Drugom kongresu KPH, izabrana je za članicu Centralnog komiteta KPH. Osim toga, bila je i članica Izvršnog odbora Saveza ratnih i vojnih invalida Jugoslavije, članica Izvršnog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Hrvatske i članica Izvršnog odbora Konferencije za društvenu aktivnost žena Hrvatske.” Neke od ovih funkcija su bile protokolarne, neke su bile odgovorne i podrazumevale naporan rad, ali uglavnom su bile pristojno udaljene od pozicija realne moći. Nakon rezolucije Informbiroa, insistiranje na izjednačavanju položaja muškaraca i žena, kao i uključivanje žena u novo, socijalističko društvo na principima jednakosti i jednakopravnosti nije nestalo, ali je svakako upadljivo izgubilo na progresivnosti. Zaokret od Staljina prema Zapadu izložio je jugoslovensko društvo uticajima kapitalizma i odrazio se na sliku o ženi. To je lako vidljivo u posleratnoj štampi. Časopisi poput Žena danas i Žena u borbi sa temama koje su se većinom odnosile na „narodnooslobodilačku borbu, izveštaje sa fronta, političku situaciju, ulogu i ravnopravan doprinos žene u ratu i izgradnji zemlje”, zamenjeni su magazinima poput Praktične žene i Politikine rubrike „Za našu ženu” koji su se koncentrisali na modu, negu, kozmetiku, zdravlje i higijenu. (Ženska strana: Muzej 25. maj)Ukratko, u mirnodopskim prilikama više se nisu promovisale slike žene kao gerilke u vojnoj uniformi, opasane kašikarama i sa okom na nišanu puške koja razgoni fašiste i kolaboracioniste. Žilavi mačoizam zahtevao je da muško oko ponovo bude počašćeno ženskom senzualnošću. Sa disolucijom AFŽ-a okončan je san o dovršetku feminističke revolucije u jugoslovenskoj fazi socijalizma.
Međutim, ostala je slika sitne, prkosne zemljoradnice, glave uvek pokrivene tamnom maramom, čija je reč nezaustavljivo pokretala na akciju, u borbu. Njena tragična sudbina, kojoj nije dopustila da je pretvori u žrtvu već je njom od sebe napravila heroja, ostala je ovekovečena u skulpturi vajara Vanje Radauša „Spomenik žrtvama fašizma” u Jasikovcu kraj Gospića. Na njoj, prema rečima autora, prikazana je Kata Pejnović, koja je 1966. preminula i sahranjena u Grobnici narodnih heroja u Zagrebu.
Dok sam iščitavao literaturu o njoj, iz monografije o njenom životu ispao je jedan list. Na njemu je pisalo da je ova knjiga bila poklon za, meni nepoznatu, drugaricu Maru Radonjić-Miranović. Monografiju joj je dodelio Savjet za pitanja društvenog položaja žene 1978. godine. Ne znam da li je to bio osmomartovski poklon, ali čini mi se kudikamo svrsishodniji od ruža, ruževa, nakita i garderobe. Jer ono što ženama, nažalost danas kao i u vreme Kate Pejnović, mnogo više treba jeste njihova sloboda. I nešto mi govori da ih je sve više koje ne žele da im se ona pokloni.
Literatura:
[1] Marija Erbežnik Fuks, Kata Pejnović – monografija, Institut za historiju radničkog pokreta SRH, Zagreb, 1977.[2] Ruther Brehman, Besplatan novac za sve, Dereta, Beograd, 2018.
[3] Izgubljena revolucija: AFŽ između mita i zaborava, uredile: Andreja Tugandžić i Tijana Okić, Udruženje za kulturu i umjetnost CRVENA, Sarajevo, 2016.[4] Ivana Pantelić, Yugoslav female partisans in World War II.
[5] Ženska strana: Muzej 25. maj, BeogradI, autorke tekstova: Marija Đorgović, Ana Panić, Una Popović, Muzej savremene umetnosti, Beograd.
[6] Svetlana Slapšak, Ženske ikone XX veka, Biblioteka XX vek, Beograd, 2001.
[7] Neda Božinović, Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku, Beograd, Feministička izdavačka kuća 94, 1996.
[8] Ženska strana: Muzej 25. maj, BeogradI, autorke tekstova: Marija Đorgović, Ana Panić, Una Popović, Muzej savremene umetnosti, Beograd.
