O ličnim limitima, pomeranju sopstvenih granica, bolnom iskoraku iz unapred uspostavljenog sistema vrednosti i značenja. Emancipaciji, trapavosti i strahu od neuspeha…O davanju novog smisla stvarima, sporosti promena i neizvesnosti života…
Na beogradskoj art sceni čitave prošle godine imali smo prilike da otkrivamo čudesnu umetnost Ivane Ivković. Od izložbe do izložbe, Ivana nas je sve osvojila svojim autentičnim artom i snažnom ženskom pojavom. Njeni radovi bili su izlagani u rezidenciji švajcarske ambasade, izložbi koja je zbog novog pristupa izlaganju i publici, privukla veliku medijsku pažnju. Potom, u galeriji Remont u okviru besprekorno osmišljenog «From Diaspora to diversities» koncepta. Ženska emocija i senzacija, stoička i krhka istovremeno, kipti iz najrazličitijih formi i objekata, rečima, svetlom, bojom ili linijom: sija u tami iz svetleće kutije, izvire iz 3D kolaža, leluja, utkana je u raskošni tepih u buržujskom salonu…
Usledio je Ljubavni zanos Oktobarskog salona, u selekciji britanskog kustosa Dejvida Eliota. Ivanin rad je poprilično podigao prašinu, isprovocirao publiku i bio jedan od najprenošenijih radova na društvenim mrežama. Razumljivo jer je u pitanju scena u kojoj 25 simetrično raspoređenih muškaraca leži, u donjem vešu, na ćilimima ispod krošnji tropskih biljaka.
Salon je trajao šest nedelja, na otvaranju i zatvaranju u radu je učestvovalo 25 muškaraca, ostalim danima scena je bivala nekada prazna, nenastanjena, nekada je učestvovao samo jedan muškarac, ili par njih. Kakav je bio tvoj koncept, čini se da ti je taj kontrast punog i praznog bio bitan. Ima li praznina neke veze sa nedostajanjem, sećanjima?
Ambijentalna postavka Linije, redovi, kolone (Spavaonica) inspirisana je prostorom u kojem se ove godine održavao Oktobarski salon, zgradom nekadašnje Vojne akademije. Referišući na moguću spavaonicu, kreirala sam prizor koji čine simetrični redovi ćilima i palmi kao konstanta ambijenta i muška tela čiji se broj menjao u vremenu.
Na otvaranju i zatvaranju, kada je ekipa muškaraca bila u punom sastavu, intenzivno se osećalo prisustvo, energija i hormonalna gustina, suprostavljeno zatim osećaju odsustva kada bi u sceni bio samo po jedan muškarac, dva ili nekada potpuna praznina tokom tih šest nedelja koliko je izložba trajala. Smena odsustva i prisustva predstavlja važan segment rada koji se nadovezuje na teme ranjivosti pojedinca ali i čitavog sistema, sve jeste i nije.
Samim tim reakcije publike su intenzivnije medju masom tela ali postoji i mogućnost kontemplacije u njihovom nedostajanju. Praznina sugeriše i odlazak, kraj kao i razna nelagodna osećanja koja odsustvo nečega ili sama promena inicira ali u isto vreme ona je mogući prostor za novi početak i dozvoljava nam da konstruišemo priču onako kako želimo. U tom smislu ova soba-spavaonica funkcioniše i kao ogledalo, svako vidi ono što hoće i može.
Kako si ti doživela atmosferu na otvaranju, i kako su se osećali muškarci koji su ležali?
Na samom otvaranju Oktobarskog salona atmosfera bi se mogla opisati i kao energetski sukob publike i ležača, kao jedno otvoreno bojno polje. Zanimljivo je da su me pred sam početak momci pitali da li smeju da gledaju ljude koji ulaze u prostoriju i na taj način uspostave interakciju… To što je otvaranje trajalo satima bio je ogroman izazov za njih kao i činjenica da su ih ljudi dodirivali, komunicirali sa njima, te je i njihova obaveza da ćute postajala sve teža i manje moguća.
Muškarci koji su učestvovali u ovom radu nisu profesionalci, svega nekoliko njih je imalo iskustva sa scenom dok je ostatak ekipe formiran od ljudi koji ponekad statiraju u reklamama i njihovih prijatelja. Kako je grupa nastala na nerestriktivan način, predstavlja jedan realan presek, od saburbije do centra. Zadatak koji su dobili nije bio lak, da nepomično leže, u prilično neudobnom položaju, sinhronizovano menjajući strane tela svakih 30 minuta, u situaciji u kojoj će se drugi ljudi satima kreteti oko njih, i to bez prethodnih proba.
U samoj sceni oni su naglašeno izloženi, njihova su tela data publici na videlo, što stvara atmosferu intenzivne ranjivosti ističući u prvi plan različite dimenzije ljudske krhkosti i krhkosti naših tela, čak i kada su mlada i u punoj snazi. U radu su tela, između ostalog, metafora za ljubavnike iz intimnih iskusava i sećanja ali i komentar na večita pitanja moći poredaka na kojima počiva svet i civilizacija kakvom je znamo…
Najviše komentara bilo je na račun njihovog intimnog veša, zašto oni nisu potpuno goli ili kako bar nemaju isti veš?
Zamisao je bila da momci u sceni budu što obnaženiji ali i da stepen te obnaženosti pokaže spremnost sredine da se nosi sa nagošću, u oba smera. Nisam želela da da ih ih kostimiram niti kontrilišem do koje mere će se skinuti, ispostavilo se da se svi osećaju komforno u donjem vešu. Na početku, nekoliko muškaraca je bilo potpuno nago ali pshologija grupe učinila je da se ubrzo i oni “zaštite donjim vešom.” No, ono što sam previdela je do koje mere će to uticati na scenu, koliko nas lični donji veš zapravo karakteriše i čini još obnaženijima, ogoljenijima – zapravo stvarnim. To je bilo poput poklona. Dogodilo se da se sredina morala nositi i sa nestilizovanim gaćama (smeh).
Donji veš označava granicu intimnosti o kojoj je reč i u samom radu, granicu između ležača i publike – zonu ličnog. A postao je i nosilac socijalnog aspekta jer je izbor veša uznemirio mnoge: zašto nije stilizovan i lepši, zašto nije original, zašto je kineskog porekla? Komentari publike su se često svodili na ogovaranje lepote odnosno ružnoće prisutnih tela, ostrašćenost je pri tome samo dokaz koliko nago telo izaziva snažne reakcije i nelagode, koji je zapravo stepen naše slobode i koliko smo komforni sami sa sobom.
Iznenadilo me je takođe veliko prisustvo patrijarhalnog nasleđa u komentarima: mnogima bi, po sopstvenom priznanju, bilo lakše i komotnije da su u prostoriji ležale žene i osećali bi se ugodnije da su hodali među obnaženim ženama. Na moje pitanje zašto odgovorili bi uvek isto: da im je to, za razliku od ovoga, poznata scena.
Nago muško telo prisutno je u tvom radu od početka, na primer Male Nudes serija crteža koju si razvijala nekoliko godina.
Muško telo kao tema je konstantno u mojim radovima, nekako promišljam sebe i svoju egzistenciju u odnosu na muškarca i njegovu ulogu u mom životu. To je složeno polje delovanja: od emancipacije do seksualnosti i fantazama, sentimentalno i angažovano u isto vreme.
Ipak, rad sa ljudima je veliki iskorak?
Već izvesno vreme sam razmišljala o tome da uključim ljude u svoje postavke i site-specific instalacije. Sada, posle iskustva sa Spavaonicom, osećam kako se otvorio jedan novi prostor stvaranja. U pitanju su statične kompozicije koje uključuju ljudsko telo, sa minimumom pomeranja, i koje traju u interakciji sa publikom koja kroz scenu prolazi. Nema distance i nema glume, telo je izloženo, a osobenost nije nužno ukinuta ili izmenjena.
Ima puno adrenalinskog naboja u činu okupljanja saradnika i zajedničkog odlaska do nepoznatog a samim tim i riskantnog mesta.
Saradnje koje pri tome nastaju su dragocene, poput ove sada sa Dejvidom Eliotom, koji mi je pružio motivaciju i podršku da realizujem Spavaonicu. Suština je zaista uvek u međusobnom poverenju.
Na čemu sada radiš?
Trenutno sam u pripremama za realizaciju sledećeg rada, u pitanju je saradnja sa bejrutskim pozorištem, Teatar Gemmayze. Iskoristiću njihovu scenu za još jednu instalaciju sa ljudima. Osećam veliku konekciju sa tom sredinom a iz tog ličnog uzbudjenja nastao je 2015. godine rad Like there is no tomorrow, koji je veoma uticao na Spavaonicu koja se, u stvari, na njega nadovezuje.
Pored toga, uveliko radim na dugoročnom projektu umetničkih knjiga, putopisa ilustrovanih fotografijama i crtežima, o zemljama koje sam obišla i njihovom uticaju na moj rad, sprega rada i konstantnog putovanja u nepoznato. Upravo se prva privodi kraju, počeli smo sa Marokom, ta knjiga će imati dnevnički karakter, intimne, ženske ispovesti o tranzicionim periodima sazrevanja i nezaobilazna tema prihvatanja sopstvenog tela i sopstvenih ograničenja.
Da li bi nam dozvolila da virnemo u knjigu, možda deo teksta ili neka fotografija?
Naravno, uvek.
Telo
Kada odeš iz Maroka
ponesi puno suvenira: berbersku
maramu umočenu u crnu farbu,
mošus uljani i mošus u kocki,
saharski nakit i nakit iz Jemena,
narukvicu nedefinisanog
porekla i minđuše iz Nigerije sa
zelenim staklom, razglednice iz
perioda francuske dominacije,
fotografije iz muzeja fotografije
u Marakešu, torbu od kamilje kože
i skromni bronzani dekorativni svećnjak
koji može da bude i činija.
Sećaćeš se ovog putovanja kao
da je zapisano Kavafijevim perom
iako su ti misli bile vrlo prizemne
a nedovoljno prizemne da bi bila mirna
i da bi maštala o telima i telesnom.
Sećaćeš se da je to bio samo
još jedan trenutak tvoje slabosti
i tvoje nemoći da u ovom životu uživaš
prepuštena putovanju i lepoti.
I sećaćeš se svega što te je bolelo
i što te je uznemirilo. Sećaćeš se da si lebdela
nad svojim telom koje te opet nije prihvatilo
U Maroku.
(Pesma i fotografije preuzete iz knjige u pripremi THE ARTIST ON THE ROAD: IVANA IVKOVIĆ, MAROKO)
Likovna kritika
Poslednjih deset godina koliko je profesionalno i izlagački aktivna na umetničkoj sceni, Ivana Ivković svoj rad najpre vezuje za medij crteža, otkrivajući u njegovim fleksibilnim granicama tehničke, izražajne i interpretativne potencijale u artikulaciji idejnih i tematskih sadržaja koji su u fokusu autorkinih istraživanja, a kreću se od refleksija ličnih, intimnih priča i okruženja do bavljenja različitim fenomenima globalnih socio-političkih konteksta nastalih kao rezultat umetničinih frekventnih dislociranja kroz putovanja i nomadski način života. Iako će u recentnijoj produkciji raditi i sa drugim medijima (fotografija, ambijentalne i prostorne instalacije, tekstilni i lumino objekti), crtež će kod Ivane uvek biti neka vrsta polazišta u promišljanjima i eksperimentisanjima sa formom kao i u konceptulizaciji samog dela.
Umetnica u crtežu i liniji prepoznaje najneposredniji izraz u likovnom prevođenju emotivnih i psiholoških stanja, misaonih procesa ali i snažan komunikacijski element doživljaja opservacija ljudi, interpersonalnih relacija, društvenih dinamika, kulturnog i istorijskog nasleđa udaljenih geografskih podneblja. Ivanine crtačke celine neretko za integralnu i gradivnu komponentu imaju tekstualne zapise (stihovi, parole, citati, poruke iz sfere pop kulture…) funkcionišući kao svojevrsna dnevnička forma, ponekad i kao skice koje će konačnu vizuelizaciju imati u autorkinim trodimenzionalnim radovima velikih formata. Bez obzira da li ostaju u dvodimenzionalnoj igri linija i oblika ili su monumentalizovani i oprostoreni, sve Ivanine radove povezuje pre svega asocijativnost prizora, simbolička slojevitost motiva, suptilan i istovremeno vrlo jak poetički iskaz.
Karakterističan autorski prosede koji je gradila u crtežu i dalje razvijala kroz rad sa drugim pažljivo biranim tehnikama, materijalima, medijima čini se da bi najpreciznije mogli razumevati kao refleksiju jednog specifičnog senzibiliteta i percepcije sveta koji će u autorkinim traganjima za ličnim i umetničkim identitetom suočavati i duboko prožimati intimne naracije i autobiografske reference sa društveno-političkih realnostima prostora i ambijenata od Centralne i Latinske Amerike, preko Afrike i Evrope do Bliskog istoka.
Miroslav Karić
Miličin upitnik
