IGRANKA DEMOKRATIJA

Ove nedelje desila se kulminacija događaja koji od početka 2019. godine ozbiljno drmaju britansku političku i građansku javnost. Zvanično smo u mesecu Bregzita u kome je Velika Britanija planirala da 29. marta napusti Evropsku Uniju. Dve sedmice pre roka, još uvek nije sasvim jasno šta Britanija hoće, iako je nakon niza glasanja u Parlamentu malo jasnije šta neće.

Stavovi većine poslanika britanskog parlamenta su mahom konzistenti od kada su 15. januara većinom od 230 glasova odbili Bregzit plan Tereze Mej, što je predstavljalo najveći poraz vlade u istoriji britanskog parlamenta. Iako se očekivalo da će joj Parlament naredni dan izglasati nepoverenje, Tereza Mej je preživela i uspela da održi premijersku poziciju. U sledećem glasanju 29. januara poslanici su se izjasnili protiv mogućnosti napuštanja EU bez sporazuma, pojačavajući time pritisak za promenu kursa vlade. Isti stav je potvrđen ponovnim glasanjem 12 i 13. marta kada su poslanici ponovo odbili njen postignuti sporazum sa EU sa ali i “no-deal” mogućnost dovodeći proces odlučivanja o budućnosti Velike Britanije do kritičnog poslednjeg momenta.

Mnogi politički komentatori u svetu a i na Balkanu se spotiču oko razumevanja važnosti Bregzita i njegovih dugoročnih posledica po EU i balans snaga na globalnom nivou. Stanovnici ostrva su već godinama svedoci raslojavanja britanskog društva i države, i ireverzibilnosti ovog procesa. Svet je počeo da obraća pažnju na Bregzit i na haotični proces razvoda od Evropske Unije tek u momentu najave referenduma 2016. godine. Ono što je međunarodnoj sceni bilo manje vidljivo nego građanima Velike Britanije, je višegodišnja kampanja pripreme za referendum koja je zatrovala odnose u društvu i u političkim sferama. Kontroverzni put za napuštanje Evropske unije nije otvorio se kada je minimalna većina od 72,2% birača u zemlji glasala za ovu opciju u junu 2016. godine. Odziv na referendumu je bio veći od proseka izlaznosti na nacionalnim izborima u proteklih petnaest godina, što pokazuje da je ovo pitanje bilo od velikog značaja za građane. 51,9% učesnika na referendumu glasalo je za izlazak iz EU (17,410,742), dok je 48,1% glasalo da Velika Britanija ostane članica EU (16,141,241). Rezultati nisu bili ni regionalno jednoglasni, gde je 62% škotskih učesnika referenduma glasalo za opciju ostanka, kao i 55,8% glasača iz Sverne Irske koji su, između ostalog, vođeni potrebom za očuvanje bezbednosti i sprečavanjem nove eskalacije konflikta koje okvir Evropske unije obezbeđuje. Vlada još uvek nije uzela u obzir činjenicu da bi više od 50% glasača na referendumu u Engleskoj i Velsu želelo da napusti EU, dok bi oni u Škotskoj i Severnoj Irskoj želeli da ostanu i da se ozbiljno pozabave implikacijama ove podele za svoju državu i građane.

Referendum iz 2016. godine nije bio pravno obavezujući već samo savetodavni. Razlika između leave and remain rezultata manja je od 4% što bi trebalo da služi kao stalni podsetnik nepravednosti trenutne vlade, s obzirom na to da Tereza Mej insistira da ona Bregzit mora sprovesti zato što je to volja naroda. A zapravo, ona postupa isključivo u ime onih građana i glasača koji žele da Velika Britanija napusti EU, dok u potpunosti zanemaruje volju ostalih učesnika na referendumu. Ignorisanje više od 16 miliona građana koji žele da Velika Britanija ostane članica EU  nije ponašanje koje bi moglo da se nazove demokratskim i to će imati dugotrajne posledice za jednu od najstarijih demokratija na svetu. Bez obzira na to što je njegovog odlazak već bio izvestan i pripremljen 2016. nakon referenduma, premijer Dejvid Kamerun, mogao je još tada da definiše ključne tačke za pregovore i dogovore koje će uslediti. Postojala je šansa da se spreci situacija koju imamo danas, u kojoj najkonzervativnije krilo Konzervativne partije insistira na “napuštanju” EU bez dogovora i prekidanje svih veza. Ali on nije uradio ništa od toga, na čemu mu mnogi zameraju.

Čak je i zvanični Brisel već duže vremena zabrinut da će Britanija na kraju slučajno izaći iz EU bez sporazuma, što je rezultat načina na koji Mej naviguje Bregzit u protekle dve i po godine, kao i nesposobnosti koju je pokazala britanska vlada, manifestovanu na brojnim nelogičnim potezima i postupcima od početka pregovora. Imajući u vidu alarmantno stanje stvari, jedno od pitanja koje se nameće je: “Zbog čega su torijevci u parlamentu glasali protiv Bregzita?” Pojedinci su čak bili spremni i da napuste stranku, ali ne i da smene Terezu Mej? Šta reći o osobi koja je druga žena na permijerskoj poziciji u istoriji Ujedinjenog Kraljevstva, sa očigledno tvrdim stavovima, velikim egom i zamagljenim razumom. Koje su lične i političke motivacije Tereze Mej? Njujork Tajms ju je nazvao “Britanska dama večite krize” , dok ju kolumnista i bivši poslanik konzervativaca u parlamentu Metju Paris, u nedavno objavljenom, veoma ličnom tekstu, opisuje kao “nepostojeću ličnost Dauning strita: živo otelotvorenje zatvorenih vrata”.

Za mene, autorku ovog teksta koja živi u Brajtonu, kao prva asocijacija vezana za premijerku koja mi se nameće je da je poreklom iz susednog Istborna (Eastbourne). Rođena je i odrasla u ovom malom primorskom odmaralištu na južnoj obali Engleske, oko 20 milja istočno od Brajtona. U Istbornu je skoro 30% od 100.000 stanovnika starije od 65 godina, što je, kada prošetate tim gradićem, lako primetno. Etnički, u gradu živi 93,7% belaca, a bilo ih je još više 1956. godine kada je Mej tu rođena. Uprkos neposrednoj blizini, Istborn se nije zarazio kosmopolitskim duhom Brajtona i njegovom istinskom otvorenošću prema svakome. Otac joj je bio sveštenik, a majka domaćica. Preselili su se u Okfordšajr kada je Tereza imala desetak godina, gde je završila osnovnu i srednju školu, da bi kasnije pohadjala Oksford univerzitet, gde je studirala geografiju na koledžu “St. Hugh’s”. Ako je Brajton metafora različitosti i otvorenosti, Istborn i ruralna centralna Engleska su sušta suprotnost. Odrastanje u zabačenim i malim sredinama, te konzervativno vaspitanje, gotovo je sigurno da su uticali na ličnost premijerke, u čemu verovatno leži i jedan od razloga njene nemogućnosti da razume bogatstvo društvenih različitosti. Nakon diplomiranja 1977. godine, Tereza Mej je čitave dve decenija radila u finansijskom sektoru, gde su do izražaja došli njen pragmatizam i tvrdoglavost.

Osvojiviši lidersku poziciju u Konzervativnoj partiji, nakon odlaska Dejvida Kameruna, Tereza Mej je postala pemijerka 2016. godine. Aktivistkinja Konzervativne partije je bila od svoje dvanaeste godine, da bi postala poslanica za Maidenhead 1997. godine, čemu su prethodili brojni neuspeli pokušaji da obezbedi mesto u parlamentu u drugim izbornim jedinicama. Njeno prvo veliko političko pokliznuće kao premijerke je bilo sazivanje prevremenih opštih izbora 2017. godine, pošto je poslušala loše savete bliskih saradnika. Ovo je Konzervativnu partiju dovelo do značajnih gubitaka u parlamentarnoj zatupljnosti i imalo je uticaja na tok razvoja Bregzita. Od tada se partija pod njenim rukovodstvom bukvalno raspada sa i dalje neizvesnim ishodom. Još više je zabrinjavajuće to što se država i građani Velike Britanije suočavaju sa brojnim i ozbiljnim izazovima, dok se Tereza Mej ponaša kao da ih nije svesna. Ana Subri, konzervativna poslanica koja je u februaru napustila partiju zajedno sa poslanicama Sarom Volaston i Hajdi Alen, istakla je da je gospođa Mej „u potpunoj zabludi u vezi sa situacijom u kojoj se država nalazi, a u kojoj se i sama našla“. Stiče se utisak da je Tereza Mej odavno zaboravila da je njena dužnost da brine o građanima Velike Britanije i svim onima koji tu žive, rade, i doprinose jačanju reputacije Velike Britanije na globalnom nivou. Tek nakon otvorene pobune poslanika Konzervativne partije i među drugim političkim akterima, ona je javno (a čini se i samoj sebi) priznala da je njen posao da se posveti i unutrašnjoj politici, a ne samo Bregzitu.

Pre premijerske pozicije, višegodišnji rad Tereze Mej u Ministarstvu unutrašnjih poslova (Home Office) bio je uoprno fokusiran na suzbijanju imigracije, bez ikave svesti o tome koliko njeni potezi štete Velikoj Britaniji. Da je poslušala zdrav razum, kojeg u ovom slučaju kao da nema, bilo bi joj jasno koliko je pogrešno odvarćati znanje, stručnost i profit koje imigranti donose. Umesto da budu posmatrani kao snaga koja doprinosi društvu, imigranti su pretvoreni u bezlične i bezimene brojeve koje je bi trebalo srezati. Od 2010. godine, Tereza Mej je nesumnjivo uticala na promenu odnosa britanske javnosti prema imigrantima. 2012. godine je kreirala i lansirala u praksi politiku neprijateljskog odnosa prema strancima, koji je podrazumevao niz administrativno-pravnih mera, što je dovelo do porasta ksenofobičnog javnog diskursa. Mej je 2013. godine izjavila da je jedan od glavnih načela sprovođenja ove politike “prvo deportovanje, a onda primanje žalbi”, na opštu sramotu aktuelne britanske vlade. Porast negativnog raspoloženja prema imigrantima je vrlo brzo prepoznala Stranka za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP) sa ultra desničarskom orijentacijom, koja je profitirajući na ovom osećanju osvojila 3.9 miliona glasova na izborima 2015. godine i time praktično iznudila zahtev za referendumom. Za Terezu Mej, referendum je došao kao sreća u nesreći, otvarajući joj put da konačno ostvari svoju dugogodišnju nameru da suzbije imigraciju u Velikoj Britaniji. Ipak, ispostavilo se da se taj put pokazao prilično trnovitim.

Tereza Mej se dugo osećala nepobedivom, mada se pokazalo da njena tvrdoglavost i pragmatičnost nisu korisni prilikom pregovaranja o Bregzitu ili u vodjenju zemlje. Teško bi bilo izdvojiti samo jedan od brojnih pogrešnih poteza koje je Mej učinila u prethodne tri godine, na koje su često burno reagovali poslanici i njene i opozicionih partije. Ali svakako, odlaganje značajnog glasanja, koje je trebalo da se održi 26. februara, bila je poslednja kap u čaši koja je već bila prepuna praznih i neispunjenih obećanja, a koja su dodatno stvarala metež među učesnicima Bregzit arene. Tek je glasanje o nepoverenju vladi i rascep Konzervativne stranke konačno primorao Terezu Mej da počne da sluša. Ovome je prethodila ostavka jedanaest ministara koji su napustili vladu zbog neslaganja sa pristupom Bregzitu, i još pet ministara koji su odlučili da napuste svoj položaj zbog dubokih razilaženja u stavovima o državnim politikama i prioritetima zemlje sa premijerkom. Tereza Mej je, od izbora 2017. godine, izgubila ukupno šesnaest članova svog tima, čime je potpuno potrošila svoj kredibilitet. Konstantno sporan je i njen način ophođenja prema kolegama, te potpunom odsustvu komunikacije. Razlog za njen ostanak na poziciji je činjenica da Konzervativnu partiju stavlja ispred nacionalnih interesa kao i domaće politike i odgovornosti prema građanima, što visokim funkcionerima stranke apsolutno odgovara.

Tereza Mej će pokušati još jednom, sledeće nedelje, da progura svoj sporazum kroz parlament o čemu će poslanici glasati 18. marta, ali su male šanse da će ga podržati. Ako ga ponovo odbiju, Tereza Mej će od EU tražiti produženje roka za dve godine koje bi podrazumevalo nove pregovore sa EU i verovatno prevremene izbore. Ako nekim čudom njen sporazum bude prihvaćen iz trećeg pokušaja, Mej će tražiti tehničko produženje Člana 50 do kraja juna kada bi Britanija ipak napustila EU uz postojeći sporazum. Međutim, produženje roka jedino može biti odobreno glasanjem u Savetu Evrope, gde bi svih 27 država članica trebalo da glasaju i slože se sa produženjem Člana 50, što će se desiti na Evropskom samitu 21-22. marta. Ako zemlje članice EU odbiju produženje, Britanija ce doći u poziciju, ili da povuče Član 50 i odustane od izlaska iz EU, ili da 29. marta napusti Članstvo bez sporazuma. Mej se naravno nada usvajanju sporazuma, jer veruje da bi joj to produžilo politički život.

Bregzit referendum je trebalo da bude proces demokratskog odlučivanja o pitanju od velike važnosti za Veliku Britaniju. Međutim, tamo gde se demokratija zaista pokazala je reakcija britanskog parlamenta koji je intervenisao tražeči vidljivu i značajnu ulogu u procesu pregovora o Bregzitu, uključujući i glasanje o važnim pitanjima i sprečio da to bude jednostrani dogovor Tereze Mej. Mnogi poslanici iz pozicije, zajedno sa većinom opozicije, i dalje naporno rade na pronalaženju rešenja koja bi osigurala stabilniju budućnost Velike Britanije. Građani se nakon tri godine osećaju frustriranim i zapostavljenim, što je dovelo do zaokreta u podršci Britanaca za Bregzit i otvorilo raspravu o drugom referendumu.

Postoji nekoliko lekcija koje bi se mogle naučiti iz čitavog Bregzit procesa, bez obzira na to kakav će ishod na kraju biti. Prvo, evropski projekat nije „podvala smišljena kako bi Britancima uzela novac“ , što je ideja na kojoj se već decenijama zasniva uzrok antievropskog pokreta. Drugo, nema sumnje da će Velika Britanija loše proći sa Bregzitom. Ekonomija već trpi posledice, kao i javni servisi za građane i sigurnost u zemlji. Na primer, u prvoj godini nakon referenduma oko 10.000 državljana EU napustilo je radna mesta u nacionalnom zdravstvnom sistemu (NHS) i taj trend se nastavlja. Velika Britanija, međutim, nema kvalifikovanu radnu snagu koja bi popunila ta mesta. Prava radnika državljanja EU u Velikoj Britaniji i britanskih radnika u EU još nisu zagarantovana što će dovesti do ogromnih problema. Treće, za Evropsku uniju Bregzit je postao ujedinjujuća snaga kada su u pitanju sigurnost, odbrana i politički konsenzus po pitanju odlaska Velike Britanije, koja joj je bila nepohodna u ovim godinama krize. Konačno i najvažnije, Bregzit referendum i neizvesnost njegovog ishoda, stvorili su duboki raskol u britanskom društvu za koji će biti potrebne generacije da ih premoste.

Front za “izlazak” je 2016. godine besramno prevario građane Velike Britanije ubedivši ih da treba da “uzimu svoju sudbinu u sopstvene ruke”. Za mene koja sam rođena u Jugoslaviji, zemlji koja se raspala u krvavom sukobu započetom na ovoj paroli, od početka mi je bilo jasno će građani Velike Britanije izvući deblji kraj. Manipulacija građana i njihovih glasova nije ništa novo, već je poznata iz smrtonosnih javnih kampanja koje su promenile svet, uključujući i Balkan, a koje teško da su ikada donele išta dobro ni državama ni ljudima. Za Britaniju postoji još tračak nade, čiji ćemo finalni ishod videti u narednih sedam dana. Jedno je sigurno – ostanak Tereze Mej na poziciji je katastrofa za ovu zemlju.