Nakon što je italijanka Maria Grazia Chiuri na mestu kreativnog dizajnera kuće Dior nasledila Rafa Simonsa ceo modni svet hvalio je ovaj potez kao ultimativnu pobedu za dizajnerke jer žena, konačno, zauzima ovu – jednu od najcenjenijih muških pozicija.

Međutim, umesto da se kompleksnije bavi titulama – dizajnerskom i feminističkom, Maria je, deluje, odlučila da se usmeri ka pravljenju profita. Većina prestižnih modnih časopisa (Vogue, Harper’s BAZAAR, Marie Claire, Elle…) hvalila je bele majice s porukama u vidu feministikih slogana koje je ona, ispred Diora, prodavala za oko 700 dolara – pre svega zbog toga što je ova kuća direktni finansijer pomenutih časopisa. Samim tim se potez – koji bi mogao da se pročita kao pokušaj plasiranja feminizma u visokoj modi – ispostavlja kao marketinški trik sa fokusom na prodaju, a ne na širenje ideje o ravnopravnosti. Pitanje koje se postavlja jeste – kako te majice, ili preciznije, slogani na njima, doprinose osnaživanju žena, imajući u vidu da ih sebi mogu priuštiti isključivo one koje su već ekonomski nezavisne i visoko pozicionirane u društvu?

Nije Dior jedina modna kuća na koju možemo da se osvrnemo u ovoj priči. Možda je još radikalniji primer Karla Lagerfelda, koji je na svojim Chanel revijama predstavljao komade s napisima Feminist mais feminine (femnistkinja, ali – ženstvena), poigravajući se s idejom o feministkinjama kao ružnim, rogobatnim ženama. Niko mu izgleda nije objasnio da je takva slika o feministkinjama samo njegov lični doživljaj. Ovakve situacije nisu izolovane, ali ovom prilikom namerno navodimo tradicionalne kuće Dior i Chanel, jer se nalaze među najvećim na svetu, te kao takve plasiraju trendove i imaju uticaj na potrošačko društvo. Ovim potezima „poturanja“ feminizma kao nekakvog natpisa ili slogana, bez dodatnog objašnjenja, uspeli su da od njega naprave prolazni trend za sve one čija je primarna briga kako da uklope svoju Girl Power majicu s novim kožnim čizmama.

Uprkos neupitnoj podršci modne elite, tendenciju da se feminizam propagira kroz ovakve komade osuđuju veliki news portali i intelektualci, demistifikujući takav nastup kao površan. Čak se i kod nas moglo naleteti na nekoliko tekstova koji kritikuju poteze pomenutih modnih kuća, a u jednom članku na Washington Post-u rečeno je: “feminizam nikako ne sme postati trendi aksesoar, već ideja za koju se aktivno borimo”. Ipak, majice s natpisima bile su rasprodate, ali nakon kritika koje su stigle od feminističkih grupa, Dior odlučuje da deo novca preusmeri na račun Clara Lionel Foundation – program za finansiranje školovanja mladih. Bez obzira na ovaj čin, veći deo zarade ostaje kući Dior i LVMH gigantu koji je poseduje.

U ovoj priči o eksploataciji feminizma u modnoj industriji – gde su, s jedne strane, magazini pravili hajp kako bi izašli u susret svojim finansijerima (Dior i Chanel) i pomogli im da prodaju nove kolekcije „s porukom“, i s druge strane, intelektualna javnost koja se žustro usprotivila ovoj trivijalizaciji feminističkih ideja nismo naišle na objavu koja nudi odgovor, rešenje ili daje primere ispravne inkorporacije feminizma u modi. Naravno da feminizam ne može da se implementira kroz slogane na (preskupim) belim majicama, ali ukoliko se javnost bavi isključivo ovakvim nekreativnim pokušajima, time u senku baca ili potpuno ignoriše istinski dobre primere fashion feminizma kao sastavnog dela dizajna. Fashion feminizam ne sme se shvatiti kao ideja koja prodaje kolekciju, već kao jasan, dosledan stav dizajnera i modne kuće.

Zato bi trebalo zastati i podsetiti se upravo onih dizajnera koji su kroz svoje kreacije i pozicije na pravi način uticali, ali i dalje utiču, na društvo.

ROSA GENONI (1867–1954) bila je pionirka na nekoliko polja – začetnica feminizma kao transnacionalnog međunarodnog pokreta, aktivistkinja za mir i prava radnika, ali i uticajna italijanska dizajnerka. U periodu kada je živela i radila žene još uvek nisu imale osnovna društvena prava (poput prava na glasanje) iako su bile deo istorijskih promena u društvu – ali i modi. U vreme apsolutne francuske modne dominacije bila je začetnik ideje o italijanskoj modnoj industriji, kao organizovanom sistemu, a kasnije vrlo prepoznatljivom i oživljenom u sloganu Made in Italy (termin je ustanovljen i prihvaćen tokom 70-ih). Postala je međunarodno poznata nakon aktivističkog angažmana protiv I Svetskog rata, a 1915. godine učestvovala je na prvoj internacionalnoj konferenciji žena, zajedno sa poznatim feministkinjama Alettom Jacobs (Holandija) i Jane Addams i Emily Greene Balch (SAD). Njeni stavovi i aktivizam preslikali su se i na njeno modno stvaralaštvo. Kada govorimo o Rosinom dizajnu, on je oslikavao njenu ideju lepote, ženskog aktivizma i snagu intelekta. Haljina Tanagra, koju je predstavila 1908, prvi je model drapirane haljine koji je kroz kombinaciju različitih vrsta materijala davao slobodu kretanja ženskom telu. Bila je to, preneta u tekstilu, Rosina vizija o snažnom identitetu žena i njihove individualnosti. U kontekstu tog doba, ovo je bio potpuni preokret opšteprihvaćenog stila odevanja kada je o ženama reč (ukrojene korset haljine i jakne). Dinamičnost njenog uma i života, putovanja i rad u inostranstvu, uz njenu sposobnost da ova iskustva iskoristi, dala joj je svesnost i snagu da razvija svoju višedimenzionalnu feminističku revoluciju. Zalagala se da žene budu kreatori sopstvenog imidža i stila, a ne da se ograničavaju na to da su pasivni sledbenici mode.


Doprinos COCO CHANEL (1883‒1971) verovatno je svima više nego dobro poznat – oslobodila je žene od „teške“ kostimirane garderobe i uvela materijale i komade do tada karakteristične isključivo za muško odevanje. Inspirisala je žene da se oblače Za sebe i u skladu sa svojim životnim stilom i navikama. Chanel je bila predvodnica posleratne, moderne estetike za žene u dvadesetim, insistirajući na udobnosti i slobodi u siluetima nasuprot restriktivnim korsetima i žiponima (žičana konstrukcija koja je davala formu suknjama), koji su karakterisali modu tog perioda. Luksuz mora biti udoban, bila je njena mantra. Njen uspeh, ali i zasluga, ogleda se u činjenici da je Chanel gledala dalje od manekenki i videla pravu ženu koja nosi njenu odeću. Bila je i protivnik Diorvog new looka, koji su i feministkinje tog doba bojkotovale, a poznata je njena izjava da „Dior ne oblači žene već ih tapacira“.


Coco Chanel nije jedina žena koja je uzdrmala modnu industriju 30-ih. Njena italijanska savremenica i rivalka ELSA SCHIAPARELLI (1890–1973) takođe je bila jedna od najznačajnijih modnih inovatorki između dva rata. Odrasla je u imućnoj italijanskoj porodici, a napustila ju je i uputila se u London kada je odbila da se uda za bogatog Rusa kojeg su joj roditelji namenili. Živela je nekonvencionalnim stilom, a njene kreacije bile su odraz takvog ponašanja, predstavljući spoj umetnosti i dizajna, prožete i inspirisane umetnicima nadrealizma kao što su Dali i Cocteau. Njen dizajn, za to vreme avangardan, doneo joj je epitet umetnice među dizajnerima. Elsa je karijeru počela sa džemperima od trikotaže, koji su vrlo brzo postali široko popularni u Americi, a ručno ih je izrađivala grupa jermenskih izbeglih žena; kasnije se preorijentisala na elegantne toalete. Uvela je transparentne rajsferšluse na haljine, što do tada nije bila praksa, a prva je patentirala i haljinu na preklop (Diane von Fürstenberg se naknadno neosnovano okitila titulom izumiteljke ovog komada); učinila je korpe brusthaltera sastavnim delom odevnog predmeta, isprava haljina, ali i kupaćih kostima, a pod uticajem dade i nadrealizma bila je dovoljno hrabra da se oproba sa neobičnim printovima i desenima, kao što je onaj na čuvenoj haljini Lobster. Umetnički uticaj na njen dizajn posebno je bio primetan u upečatljivim aksesoarima – šeširi, rukavice i nakit bili su poput skulptura. Još Jedan od doprinosa modi jeste i haljina iskrojena od samo jednog komada tkanine, što je u to vreme bio revolucionaran poduhvat. Bez obzira ne to što je danas manje poznata od Chanel, Elsa je zapravo svojim inovativnim i kreativnim umom unela veće inovacije u žensko odevanje nego bilo koji dizajner tog doba. Njena filozofija bila je Usudi se da budeš drugačija. Svoj nezavisni duh, oštar intelekt, individualnost i snažan karakter upotrebila je pri kreiranju revolucionarnih komada i svojim radom doprinela daljem „oslobađanju žena“ od robovanja društvenim normama. Jedan od genijalnih izuma jeste i unutrašnji džep na ženskim haljinama – za „pljosku“, i to u vreme prohibicije u Americi.

Ukoliko važi da su Chanel i Schiaparelli oslobodile žene, još više se slažemo sa izjavom Pierra Bergea da im je YVES SAINT LAURENT (1936–2008) dao moć. Čuveni Le Smoking, do tada komad rezervisan isključivo za muškarce, srušio je granice odevanja među polovima: YSL je uzimao muške siluete i prilagođavao ih ženskom obliku tela. Nije bio prvi koji je obukao ženu u pantalone, mantil ili safari jaknu, ali uneo je dozu modernosti u način na koji su se odevale i iste te komade kombinovale, a svojim radom brisao mnoge barijere koje su do tada postojale. Nakon svog povlačenja 2002. godine Yves je izjavio: «Uvek sam iskreno verovao da moda ne treba samo da učini žene lepim, već da im dâ sigurnost, hrabrost i samopouzdanje da mogu da budu sve što one istinski jesu.»

I nisu sva imena past tense. Jedna od najuticajnijih i najpoštovanijih dizajnera današnjice jeste MIUCCIA PRADA, čije se kolekcije smatraju umetničkim delima i kao takve izlažu u najprestižnijim svetskim muzeijma. Deklariše se kao feministkinja od 70-ih, premda tvrdi da je društvo tog vremena oštro kritikovalo njeno interesovanje za modu. Definitivno nije lako biti feministkinja i aktivno se baviti modom, jer to je industrija koju (opravdano) optužuju da nabija komplekse ženama. Međutim, kako i mi ovde želimo da pokažemo, nije sve crno-belo. Višedecenijskom upornošću i kvalitetnim radom Miuccia postaje pravi feministički modni uzor. Kroz svoje kolekcije ona postavlja pitanje – zbog čega razgovor o jednakosti polova ne napreduje mnogo u poslednjih pedeset godina, ispituje socijalne konstrukte koji štete poziciji žena i, umesto što prodaje garderobu, ona redefiniše razmišljanje javnosti.

Za razliku od Prade, VIVIENE WESTWOOD nije feministkinja, ali svakako je izmenila lice mode kakvu poznajemo. Ona je anarhistkinja, žena koja je zapravo i izmislila logo ovog pokreta (A u krugu), a njena moda neretko nosi ozbiljne ideološke poruke, te doprinosi razvoju supkultura koje su obeležile nekoliko decenija prošlog veka, ostajući aktivne do danas. Dekonstrukcijom vojničke ili policijske uniforme ona stvara novu antiuniformu koju nose svi pankeri ovog sveta i time šalje jasnu političku poruku protiv autoriteta. Osim toga, Westwood je glasna protiv zabrane abortusa i jeftine erotizacije žena kroz odeću, a u jednom periodu držala je i edukativna predavanja na kojima je pričala o moćnim ženama 18. i 19. veka.

Među avangardnim modnim revolucionarkama današnjice su i JIL SANDER, PHOEBE PHILO i REI KAWAKUBO. Poznata po doslednosti i prepoznatljivom stilu, Sander je 90-ih – kada su modne kuće predvođene Tomom Fordom i Cavallijem erotizovale žensku garderobu, prilagođavajući je muškim fantazijama – učila žene istinskoj senzualnosti i naglašavanju figure kroz minimalističke krojeve. Inspiraciju za svoj dizajn pronalazi u Bauhaus pokretu, koji se oslanja na funkcionalnost i racionalizaciju. Jasna struktura, redukcija, sloboda pokreta i jednostavna lepota okviri su u kojima se ona kreće kada radi na kolekcijama. Upravo takva odeća imala je svoje fanove i među muškarcima, te dizajnerka odlučuje da napravi uniseks kolekcije i zaista izbriše liniju koja razdvaja polove. Philo, sa druge strane, stvara jaku, modernu i poslovnu ženu budućnosti, i to ne samo kroz dizajn odeće, već i ličnim primerima: ona je ta koja stoji iza modnog pokreta u kući Céline, ali istovremeno i majka, koja, kada je to potrebno, zbog porodice pomera ili preskače revije. Svojim postupcima šalje ženama poruku da ne smeju da pokleknu pod pravilima kapitalističkog, pretežno muškog društva, već da mogu biti i majke i uspešne poslovne žene. Gospođa Kawakubo se, bez obzira na predrasude, oduvek nazivala modnom dizajnerkom – isključivo. Kada su je upitali da li sebe smatra i umetnicom, rekla je: «Ako me osnivanje modne kompanije na temeljima sopstvenih kreativnih ideja klasifikuje tako, onda jesam i umetnica.» Comme des Garçons osnovala je 1973, a ovu kuću gotovo opsesivno obožavaju Edward Enninful, Marc Jacobs i Bjork. Ako ste razvijali stil 80-ih i 90-ih, upravo je ona razlog zbog kog nosite crno. Kažu, da nije bilo Kawakubo – ne bi bilo ni Apple-a u ovom obliku, jer je Steve Jobs u njoj video dizajn gurua. Njen rad je subverzivan i suprotstavlja se univerzalnim idealima lepote ženskog tela koje industrija diktira.

Iskorišćavanje feminizma, ne samo u modnoj već i u ostalim industrijama, postalo je agresivnije u poslednjih 10-ak i više godina. Nancy Fraser, spisateljica i feministkinja, u svojoj knjizi Feminism, Capitalism and the Cunning of History iznosi stav da feminizam treba da se distancira od trižišnog iskorišćavanja kao i od pojedinaca koji ga na taj način propagiraju. Smatra da su kapitalizam i feminizam u svojoj osnovi suprotstavljeni principi i kao takvi treba da ostanu.

Sa druge strane postoji mišljenje da odnos feminizma i tržišta ne bi trebalo da bude do kraja isključiv, pre svega zbog vidljivosti koju dizajneri imaju. Danas, kada je malo prostora ostalo za inovativnost na polju odevnih komada, najsnažniji alat koji dizajner poseduje jeste kreativnost, a još značajnija je njegova svest i sposobnost da tu kreativnost na konstruktivan način upotrebi, kako bi ukazao na određene probleme u društvu. Medijska pažnja koju dizajner može da privuče veoma je velika, a pošto modna industrija komunicira s ljudima širom sveta, i to, još uvek, pretežno ženama – mogla bi postati moćan feministički alat.

Situacija s Dior majicama možda deluje banalno, ali važna je jer je pokrenula raspravu baziranu na dvostrukim oštrim stavovima – hvalospevi modnog sveta u sukobu s uvek kritički nastrojenom intelektualnom javnosću. Ali, u oba slučaja se gubi ono najbitnije – edukativna funkcija koju bi mediji, u idealnom slučaju, trebalo da imaju, a koja u fokus stavlja poznavanje modne istorije i postojeći, plodonosan i duboko ukorenjen, angažman u industriji.

Utisak koji je proizašao iz ove rasprave jeste da o feminizmu ništa novo naučili nismo. Možda se neka devojčica, koja posvećeno prati modu, zainteresovala za ovu temu i problematiku kojom se javnost bavi, istražila da li je to nečiji citat na majici i šta autor istog zapravo poručuje, ali, osim toga, činjenica jeste da je sve ostalo na suprotstavljenim stavovima, a ni korak bliže novim idejama i odgovoru na pitanje Kako u današnjem vremenu moda može da doprinese promenama? Odgovor je, jednostavno, izostao.

Umesto da postoje dva suprotsavljena tabora, modne korporacije vs negativna kritika, potrebno je postaviti platformu za dijalog, a samim tim i začeti nove ideje, raditi na stvaranju konstruktivnog stava koji će modna industrija iskoristiti kako bi na pravi način pristupila svojim konzumentima, i umesto da im prodaje feminizam, mogla k njemu da ih usmeri.